StellaPolareBooks, 3. 5. 2021, Бранислав Глигоријевић: Комунисти и усташе између два рата – симпатије и контакти [из Архиве]

Контакти југословенских комуниста и усташа између два светска рата већ одавно нису историографска непознаница.

Једно од тумачења ове појаве налазимо у књизи старог историчара Бранислава Глигоријевића Коминтерна, југословенско и српско питање, објављеној пре готово 30 година. Глигоријевићева истраживања показују значајно преклапање циљева КПЈ и Павелићевог покрета почетком тридесетих година, због чега чак ни челни људи партије, попут Милана Горкића и Владимира Ћопића, нису зазирали од комуникације са усташким лидерима. У усташком покрету Горкић је видео, читамо у Глигоријевићевој књизи, “израз пораста револуционарних тенденција у хрватском народу”.

Stellapolarebooks доноси део поглавља Глигоријевићеве књиге, коју је 1992. године у Београду објавио Институт за савремену историју.

 

Комунисти су као могуће савезнике процењивали све покрете по томе колико се они залажу за отцепљење, односно за разбијање Југославије. У писму ИККИ [Извршни комитет комунистичке интернационале] руководству КПЈ, упућеном маја 1930. године, тражено је, поред осталог, да партија закључује “борбене споразуме” с оним групама национално-револуционарних покрета који заступају оружану борбу против диктатурте, у месним или ширим размерама. ¹

Од свих грађанских групација за комунисте је политички најпривлачнија била Хрватска странка права (франковци), касније усташки покрет, по истоветним националним циљевима: разбијање Југославије и стварање самосталне хрватске државе. Разлике су биле највише у методу борбе: франковци, односно усташе, служили су се и терором, док су комунисти то сматрали изнимним средством и углавном заговарали оружани устанак маса.

[…]

 

Управо због тих револуционарних циљева и оружане снаге пажња комуниста је једно време била окренута усташком покрету. Постојао је и некакав континуитет у свему томе, пошто су комунисти већ двадесетих година предлагали организацији Хрватске националне омладине (ХАНАО) образовање “јединственог фронта”, а затим су се оријентисали на могућу сарадњу углавном са групом Стјепана Бућа, која ће касније оформити “Хрватску националсоцијалистичку странку” Хитлеровог типа, па показали спремност да се, под извесним условима, направи изборни споразум са франковцима. ²

Када је Павелић одмах по увођењу диктатуре отишао у иностранство, и ради оружане борбе склопио споразум са ВМРО Ванче Мијалова, тражећи за то ослонац у Италији и Мађарској, онда је руководство КПЈ у емиграцији то званично осудило ³, али су њени активисти у Југославији управо у том тренутку налазили највише разлога за сарадњу. Омладински руководиоци, који су тада били у врху СКОЈ-а и КПЈ, сматрали су да је Павелићева странка у тадашњој ситуацији “објективно револуционарна” из ових разлога:

“ 1. Због тога што се бори против фашистичке диктатуре и за буржоаско-демократски режим;

2. због тога што жели самосталну Хрватску;

3. због тога што је склона да у овој борби наступа и оружаном силом.”⁴

Они у тој странци не виде фашистички покрет (то је по њима “војно-фашистичка диктатура”, која је у Југославији на власти), већ “грађанско-националистичку странку у којој постоји лева струја… с којом ми сарађујемо и која нам је веома блиска.”⁵

 

[…]

Највећу могућу подршку и солидарност са усташама руководство КПЈ је изразило у време њихове акције назване “личким устанком”, који је припреман изван земље с намером да се испита чврстина Југославије и могућност њеног рушења. У ту сврху је са италијанске територије пребачено лађом оружје, а у лето 1932. године и десетак униформисаних и наоружаних усташа, који су се повезали са усташким језгром на чијем су челу били Јуриј-Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр, и Андрија Артуковић. Планирани “устанак”, који је започео 7. септембра 1932. године нападом на жандармеријску станицу у Брушанима, свео се, ипак, на мањи инцидент: жандарми су одолели оружаном нападу, а у каснијој потери убили једног усташу, док су се остали пребацили на италијанску територију (Задар). ⁶

 

[…] Највећи значај овој акцији усташа придали су комунисти. Они у њој нису гледали оно што стварно јесте – изоловану диверзантску акцију убачених терориста – већ почетак устанка сељака у Хрватској. […] Одмах по сазнању о догађајима у Лици партијско руководство у Бечу одлучило је да упути проглас (посебно и за војнике), а затим да организује одлазак људи у те крајеве. ⁷

У прогласу се позива и “цијели хрватски народ” да свим снагама подупре усташе, како би се овај “револуционарни покрет”, који је отпочео у Лици, раширио по целој Хрватској и да и усамљене терористичке акције појединаца “искористи у своје сврхе”. Од радника и сељака Србије се у овом прогласу тражило да помогну борбу “усташа” и народа у Лици и Хрватској. ⁸

Потом је секретар Партије Горкић упутио директиве партијским организацијама на терену да се “солидаришу” са усташким покретом и да, уз критику фашистичког вођства тог покрета, практично раде међу самим усташама, с циљем да руководство усташке борбе пређе у руке присталица “савеза радника и сељака”. Још им је скренута пажња да изоловане акције усташких одреда могу бити полазна тачка за развијање националне борбе маса, јер би ова усташка, и уопште партизанска (герилска) борба, могла бити важан чинилац у борби против “војно-фашистичке дикатуре”.⁹

Повезивање присталица усташа и комуниста требало је да задобије неке организационе облике понајпре преко “Групе хрватских националних револуционара”, које је руководство КПЈ настојало да формира поткрај 1932. године. Други начин је био рад комуниста међу усташама. Организованих усташа било је на Корчули и нешто на Пељешцу, и с њима су се повезивали симпатизери комуниста, како би се на тај начин домогли оружја.

 

[…]

 

Други метод рада комуниста било је успостављање контакта са појединим усташким првацима. У иностранству је такав контакт био успостављен у Берлину са Младеном Лорковићем, будућим министром унутрашњих дела НДХ. Иако се знало да он одржава везу са Павелићем, Горкић је са њим успоставио “индиректну везу”. Интервенисао је чак да се двојица његових присталица упуте у Москву, наводно да би се они упознали са решењем националног и сељачког питања, односно да би се научили агитационом раду. ¹⁰

Постоје и подаци да је усташки првак Бранко Јелић у Берлину имао директну везу са Коминерном¹¹   Уопште тада није било ништа необично да се и неки истакнути комуниста обрати лично самом Павелићу. Учинио је то Владимир Ћопић, члан ЦК и предавач на КУНМЗ-у [Комунистички универзитет националних мањина Запада] у Москви, иначе Павелићев истомишљеник из студентских дана, молећи га за неку личну интервенцију. ¹²

У земљи, блиски контакт комунисти и усташе имали су на робији. Групу усташа на челу са Јуцом Рукавином, која је учествовала у “личком устанку”, дочекали су комунисти у Сремско-митровачкој казниони готово као хероје. Прихватили су их као “хрватске националне револуционаре”, а није им много сметало ни то што су се ослањали на Италију и Мађарску. Имали су истоветне циљеве – разбијање Југославије. Лако су се с њима слагали и налазили заједнички језик. Између једног Милована Ђиласа и Јуце Рукавине, касније озлоглашеног српског крволока у НДХ, као и између других комуниста и усташа на робији “развило се право пријатељство”. Комунисти су настојали да их “преваспитају” и придобију за заједнички рад. У том циљу вођени су и “преговори”, али до неког конкретног споразума – како пише Ђилас – тада није дошло.¹³  Због тога је, чак и у случајевима када су радници били изложени физичким насртајима усташа, са врха партије упозоравано да се са глобалном критиком не претера, јер би то могло да одбије присталице усташа од комуниста.

Комунисти су начелно критиковали усташе из више разлога: понајпре због тога да партија не изгуби ослонац и углед у очима радничке класе Хрватске, а понајвише због тога што је требало направити разлику између комуниста и усташа, “разобличавати” ове као фашисте, јер су Павелићевом покрету били “привржени и многи радници и сељаци, који се сматрају комунистима”. Али се увек пазило да се овом критиком не нашкоди остварењу заједничких циљева. Због тога је, чак и у случајевима када су радници били изложени физичким насртајима усташа, са врха партије упозоравано да се са глобалном критиком не претера, јер би то могло да одбије присталице усташа од комуниста. Позвало се при томе и на искуство немачких комуниста, који су били тактични у нападима против фашиста, како се не би могао извести погрешан закључак да је КП Немачке присталица версајског система.

Тако исто критиком усташа могао се створити код хрватских радника утисак да су се комунисти нашли на истој линији са “великосрпским режимом”, односно “југофашизмом”. Ђуро Цвијић је стога опомињао да главни непријатељи нису ни Павелић, ни вође ХСС и СДС, већ су то “великосрпски властодршци и њихов систем угњетавања хрватског народа”: “Изједначавање фашистичког покрета, који је настао у борби угњетеног народа за национално ослобођење са фашизмом владајуће нације стварно не представља уопће никакво сузбијање хрватског шовинизма и фашизма, већ му даје храну за борбу противу нас, јер објективно иде на руку великосрпском фашизму”. ¹⁴

Секретар ЦК Горкић био је у прилици да сузбија “једнострану” критику на рачун усташа, противећи се да су они само експоненти италијанског фашизма: “Јер они су данас”, пише Горкић, “хтјели ми то или не хтјели, допадало се то нама или не, такођер и израз пораста револуционарних тенденција у хрватском народу… Ову двостраност групе Павелића не сме се заборавити. Субјективно, он је национални фашиста. Објективно, он и против своје воље и против наше воље, такођер изражава и пораст револуционарних, национално-револуционарних тенденција у масама хрватског народа”.¹⁵

Када је касније политиком “народног фронта” у Москви направљен заокрет у борби против фашизма, онда се преко вишегодишње привлачности усташа за комунистички покрет прешло лако једном Горкићевом самокритиком да је до “неправилне оцјене” усташког покрета долазило због тога што је он “у наоружању хрватских фашистичких изабраника више гледао као на израз спремности хрватског народа на револуционарну борбу, него – као што је требало – последицу настојања једног дијела хрватске буржоазије да борбу хрватског народа потчини интересима империјалистичких група.” ¹⁶

 

 

 

Др Бранислав Глигоријевић

 

(Бранислав Глигоријевић, Коминтерна, југословенско и српско питање, Институт за савремену историју: Београд 1992, 258-263)

 

 

1. Архив Југославије (АЈ), КИ, 1930/18а
2. Цвијић је у критици “отвореног писма” тврдио да се радило о понуди франковаца, на шта су комунисти одговорили постављајући одређене услове, АЈ КИ/1928/209
3. АЈ, КИ, 1929/79, Записник проширене седнице ПБ ЦККПЈ, 27-29.В 1929.
4. АЈ, КИ, 1929/26, Писмо “Јагића” (Мијe Орешког), Балканској комисији, априла 1929.
5. 5 АЈ, КИ, 1929/28, Примедбе “Белића” (Вилима Хорваја) на писмо Западноевропског биоа ИККИ.
6. 6 Тодор Стојков, О такозваном Личком устанку, “Часопис за сувремнх повијест” 2 (1970), 173-174.
7.  АЈ, КИ, 1932/266, Записник седнице СК, 19.X 1932.
8. АЈ, КИ, 1932/199
9. АЈ, КИ, 1932/150.
10. АЈ, КИ, 1932/158, 1933/7.
11. Види више: Коминтерна и Југославија, Београд 1935.
12. АЈ, КИ, 1933/65.
13. Милован Ђилас, Успомене револуционара 1956, 237-238. Касније објављене Memoir of a Revolutionary, New York  1973 (Цитиран је рукопис као изворнији текст).
14. АЈ, КИ, 1932/413.
15. АЈ, КИ, 1932/303.
16. Иван Очак, Горкић, живот, рад, погибија, Загреб 1988, 139-140