Вечерње новости, 12.9.2016, „Лет у злочин“ – пут до истине

У осмом филму из серијала “Сведочења”, Милана Кнежевића и Далибора Јосиповића, НАТО бомбардовање Српске. Уз подршку Савеза логораша РС, двојац” на филмској траци представио НАТО нападе на РС

ОД 30. августа до 20. септембра 1995. године, НАТО авиони су током свог “ватреног крштења”, прве веће војне акције од свог оснивања, на положаје Војске Републике Српске бацили тачно 1.026 бомби, а тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона! У току бомбардовања убијена су 152 српска цивила.

Ово је срж најновијег, осмог по реду, документарног филма под називом “Лет у злочин”, ауторског “двојца” из Бањалуке Милана Кнежевића и Далибора Јосиповића, који већ деценију раде на снимању документараца о страдању српског народа у прошлом веку.

Након успешних остварења и документовања вредних сведочанстава (“Љуби брата”, “Црна књига”, “Досије Сребреница”, “Сарајево логор за Србе”, “Средња Босна протеривање Срба”, “Средња Босна друга страна рата”, “Рашћани, село којег нема”) ових дана је на Јутјубу представљен “Лет у злочин” из серијала “Сведочења”, а уз подршку Савеза логораша Републике Српске.

НАТО авијација је бомбардовала положаје Војске Републике Српске у тзв. зонама безбедности УН (Сарајево и Горажде).

– Теме за снимање углавном кандидује Савез логораша Републике Српске унутар својих организационих тела. Пошто сам и сам бивши логораш и члан Савеза логораша РС, а једини сам професионални филмски и телевизијски радник са вишедеценијским искуством, понекад имам привилегију да сугеришем на избор теме. Ипак, поштује се одлука органа Савеза, као и у случају избора теме за наш најновији филм – каже за Новости Милан Кнежевић.

Он додаје да за конструкцију филма настоје сваки пут да сакупе што више аутентичних снимака и докумената.

– Покушавамо да сачувамо визуелну аутентичност неког догађаја. Мислимо да је боље користити и лоше вхс снимке, али аутентичне, него радити реконструкције које често нису визуелно прихватљиве уз неку причу, јер делују извештачено. Сматрамо их визуелним ортопедским помагалом и из тог разлога настојимо да то избегавамо. Наравно, постоје ситуације кад је то једино решење и онда је то “нужно зло” – објашњава Кнежевић.

И сведоци у филму су такође аутентични и најчешће и сами жртве помињаних немилих догађаја.

– Посебну захвалност дугујемо покојном Желимиру Петричевићу који нам је уступио фото и видео документацију из своје приватне архиве. Изузетан допринос пружио је и новинар Озрен Јоргановић, верни хроничар Озрена, као и други појединци. Део материјала нашли смо и на интернету. Већину видео и фото материјала за филм набавили смо из архиве Савеза логораша Републике Српске, Републичког центра за истраживање ратних злочина и сличних институција које се баве ратном тематиком. Међутим, интересантно је колико људи има приватне архиве из тог периода. Већи део фотографија срушених релеја, рецимо, добили смо од радника који су у том периоду били на служби и одржавању релејних станица – каже Далибор Јосиповић.

ДРУГА „СТРАНА МЕДАЉЕ“

– Од 2002. године трудили смо се да сакупимо документацију о страдању Срба на овим просторима, не само у протеклом рату, него и у претходним. До сада смо евидентирали 536 логора за Србе у БиХ, 222 у Хрватској и 21 у Словенији. Међународни комитет Црвеног крста и званично је, само у Сарајеву, побројао и регистровао 126 логора. Дакле, то су чињенице, а не нека наша визија, нажалост. Међу најозлоглашеније спадао је “Виктор Бубањ” у којем је било заробљено 5.000 Срба. Од њих су многи одвођени на Казане и тамо погубљени – каже председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић.

Н. Штркић Радић