Алојзије Степинац Фото: Printscreen
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 – Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
Непосредно пред очекивани улазак партизанске војске у Загреб, дневник је зазидан у један од димњака загребачког Богословског семеништа на Каптолу бр. 29, а данас је у власништву Загребачке надбискупије и чува се у њеном архиву. Током свих ових деценија објављени су тек мањи делови или преписи дневника Павелићевог надбискупа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, како су га назвали поједини историчари.
– Неизвесно је да ли ће овај веома значајан историографски документ, за који деценијама влада велика заинтересованост истраживача и јавности, икада и бити у целости објављен – каже за Новости проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије „Степинац и геноцид над Србима у НДХ“ (на укупно 1.282 странице), коју су недавно објавили Архив Војводине из Новог Сада и Друштво за унапређење маркетинга из Београда.
У ову студију др Илић је уградио вишедеценијско истраживање југословенско-ватиканских односа, као и односа између Римокатоличке цркве и државе у Краљевини Југославији. На тему тих односа у првим годинама Другог светског рата (1939-1941) Илић је докторирао на Правном факултету у Београду. У последње две своје књиге фокусирао се на држање Степинца према усташким геноцидима над Јеврејима и Србима. Пре неколико година објавио је и књигу „Степинац и холокауст у НДХ“.
После рата објављено је неколико делимичних преписа за потребе тадашњих политичара и Удбе, али је јавности остао недоступан важан документ. На које изворе сте се ви ослањали?
– Писао сам, пре свега, на бази доступних ватиканских докумената, објављених у 11 књига ‘80. година прошлог века, као и бројних докумената које су Батеља и хрватски огранак РКЦ објавили у последњих двадесетак година. Користио сам и документацију објављену у тзв. Степинчевој и другој католичкој штампи.
Које чињенице из доступних података недвосмислено осуђују Степинца за геноцид?
– Осуђује га већ и свесно прећуткивање и пропуштање да се тај геноцид назове правим именом. Велико је његово огрешење према „сестринској“ СПЦ, чије се свирепо затирање одвијало буквално пред његовим очима. Он је, уз то, директно одговоран за шовинистичко и расистичко писање његове штампе о Србима и Јеврејима. Директна је његова одговорност за прихватање и реализацију усташког плана о насилном превођењу Срба у католицизам. Саодговоран је и за насилно протеривање Срба из НДХ. Индиректна је али и врло тешка његова одговорност за легитимизовање, популарисање и упорну одбрану усташког режима све до краја.
Да ли је уочи уласка партизана у Загреб, дневник могао бити зазидан без знања самог Степинца?
– То се, наравно, није могло догодити без његовог одобрења. Очигледно је да је он сматрао да никако не би било добро да такво сведочанство падне у руке нове, комунистичке власти.
Неколико година после Степинчевог хапшења и суђења, дневник је 1950. пронашла и запленила Удба па се он од тада до стварања данашње Републике Хрватске чувао у Архиву Секретаријата за унутрашње послове СР Хрватске. Фрањо Туђман је 1991. вратио оригиналну верзију дневника кардиналу Фрањи Кухарићу и Загребачкој надбискупији, која је објавила скоро све што је Степинац икада написао и изговорио. Све изузев самог дневника.
Покушаји да остварите комплетан увид у овај рукопис нису уродили плодом. Какво објашњење сте добили у Хрватском државном и Надбискупском архиву?
– Објашњење је гласило да дневником располаже др Јурај Батеља, проф. католичког богословског фалултета у Загребу, који је од 1991. „промицатељ поступка за проглашење блаженим и светим кардинала Степинца“. По његовом објашњењу, истраживачи ће моћи да добију на увид тај документ тек када поступак проглашења Степинца светим буде окончан.
А то може да значи за неколико година, деценија или векова.
Како се Степинац држао у време Краљевине, од тренутка када је постављен за надбискупа 1934. а како после окупације?
– Држао се недоследно, клерикалистички и опортунистички. За време Краљевине Југославије наступао је врло арогантно и дрско према водећим југословенским политичарима. Често се отворено мешао и у унутрашњу и у спољну политику југословенске државе. На почетку своје надбискупске каријере показивао је извесне симпатије за Србе, посебно за српске сељаке, али је касније почео да говори све ружније и увредљивије о Србима и о СПЦ. После окупације Југославије и проглашења НДХ, понашао се врло снисходљиво и сервилно према Павелићу, избегавајући расправе и сукобе са њим. Павелић му је посебно замерао његово „солунаштво“, мада он, у ствари, није учествовао у пробоју Солунског фронта – како многи аутори погрешно тврде.
С обзиром на инциденте у југословенско-ватиканским односима, те да је морао да следи генералну линију Ватикана према Југославији, како се Степинац односио према РКЦ?
– Он је своју цркву високо ценио, сматрајући је не само бољом и значајнијом од других, него и једином правом хришћанском црквом. У складу са таквим гледањем, он је омаловажавао све друге, а посебно Српску православну цркву и Старокатоличку цркву (СтКЦ). Док се врло агресивно залагао за што већу слободу своје цркве, он је током 1939. и 1940. године на неколико места записао да Старокатоличку цркву треба не само забранити него и уништити. Оптуживао је југословенску државу да форсира СтКЦ да би наштетила Римокатоличкој цркви. Степинац на једном месту записује у дневнику следеће: „Хоће ли се драги Бог смиловати и дати нам једну стварну католичку власт да овај морални трулеж изреже из народног хрватског организма“.
Документи говоре да је Степинац о православљу и СПЦ изрекао читав низ потцењивачких и веома ружних констатација…
– Од почетка надбискупске каријере, Степинац је износио врло увредљиве погледе на православље уопште и на СПЦ посебно. За православље је тврдио да је „формализам, окамењена вјера као поганство“ (тј. паганство), да је „шизма“, тј. „највеће проклетство Европе“, које не зна за морал, истину, правду и поштење. СПЦ је називао дегенерисаном црквом која проповеда „само празан формализам“, која није способна за морално васпитање народа, нити за борбу против комунизма. У два маха је у свој дневник и пре 1941. записао и своје прозелитске намере: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца то јест да пригну главу пред намјесником Кристовим Св. Оцем“, да би „и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе“.
Како је описао први сусрет са Антом Павелићем 16. априла, шест дана после проглашења НДХ?
– У забелешци о том сусрету, Степинац констатује да му је Павелић рекао да „жели у свему ићи наруку католичкој цркви“, да ће „истријебити старокатоличку секту“ и да „неће бити толерантан према српскоправославној цркви“. На основу тога је Степинац „добио дојам, да је Поглавник искрени католик“ и да ће (његова) црква, „имати слободу у свом дјеловању“.
Ова забелешка јасно говори о тешком моралном и људском паду надбискупа Степинца, који није нашао за сходно да Павелићу приговори било шта у вези са његовом намером да истреби СтКЦ и да не толерише, тј. да не трпи, постојање СПЦ. Њему је било једино важно да се његовој цркви иде „наруку“.
Да ли је забележио и страшне злочине над Србима у Гудовцу, Старој Градишки и Јасеновцу?
– Ништа од тога он не бележи, као да тих стратишта и страшног геноцида над Србима није ни било. А моја истраживања говоре да је само за првих осам месеци постојања НДХ убијено најмање 100.000 Срба, док је присилно исељено или побегло још 300.000, а покатоличено око 150.000. Процене немачких и италијанских окупационих власти помињу преко 200.000 убијених Срба већ у току 1941. године!
Шта га је подстакло да у једном писму Павелићу напише да је Јасеновац „љага“ на телу НДХ?
– Иако је у концлогору Јасеновац до 1943. било убијено неколико стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, Степинац се није осећао позваним да на то укаже Павелићу и његовим кољачима и да то најоштрије осуди. Тек када је добио информацију да је у Јасеновцу убијено и седам словеначких и пољских католичких свештеника, он се осетио повређеним и назвао Јасеновац „љагом“ на телу НДХ, уместо да је казао да је цела НДХ „љага“ и страшна мрља на лицу хрватског народа од када тај народ постоји.
Шта је о Србима и СПЦ Степинац 1943. написао у писму државном секретару папе Пија XII, у тренутку када је Јасеновац већ две године био фабрика смрти?
– У писму кардиналу Маљонеу од 24. маја 1943. он ни тада не „види“ да се у НДХ спроводи масовно, испланирано и систематско истребљење Срба, односно геноцид над њима. Бранећи упорно усташе и њихову злочиначку државу од свих оптужби, он Србе оптужује да су сами изазвали своја страдања, тврдећи за њих да су увек били антихрватски настројени и да патолошки мрзе католичку цркву. Било је то срамно прећуткивање усташких злочина и покушај њиховог забашуривања. Тиме је Степинац још у току Другог светског рата дао солидан прилог и ондашњем и каснијем, тј. савременом хрватском ревизионизму.
Шта је са високе позиције надбискупа могао конкретно да учини да обузда усташки режим и заштити српски народ?
– Као први човек највеће и најутицајније верске заједнице у НДХ, он је располагао многобројним могућностима и тзв. меке и тврде моћи, којима је могао да изврши значајне притиске на Павелића и његов режим. Тотално обесправљеним, незаштићеним и ојађеним Србима тада нико није могао да помогне осим њега и његове сабраће из римокатоличког епископата у НДХ. Али се он, сасвим свесно и злонамерно, оглушио и о Јеванђеље, и о морал, и о правду и о истину.
Погазио заклетву дату Карађорђевићима
Како је изгледао чин Степинчеве заклетве дате краљу Александру Карађорђевићу, 3. јула 1934?
– Степинац се заклео на Јеванђељу речима „тако ми Бог помогао“ да ће чувати Југославију и да неће дозволити свом свештенству било какве антијугословенске активности. Заклетву је дао у присуству министра двора Антића, папског нунција Пелигренетија и београдског надбискупа Родића. Степинац је најпре дао посебну заклетву папи у присуству папског нунција у Загребу, а онда дошао у Београд да се поклони краљу. Утиске је забележио на позивници, а затим их убележио и у дневник: „Обукох се, дакле, те у 16.30 кренух дворским аутом са др Петлићем, жупником на Дедињу. Краљ је сједио у својој библиотеци, пришао ми тихим кораком и пружио руку…“
Постоји још један дневник
Јесу ли тачне тврдње да постоји још један дневник чија оригинална верзија до данас није објављена?
– Тачне су. Ради се о дневнику дон Ђузепеа Масучија, секретара папиног делегата Рамира Марконеа при епископату РКЦ у НДХ. Дневник је вођен од јула 1941. до марта 1946. Превод овог дневника усташка емиграција је објавила 1957. тврдећи да је аутентичан. Ја сам, међутим, врло давно утврдио да је превод „фризиран“, односно фалсификован. Такође су научној јавности још непознати и многи документи из ратне кореспонденције надбискупа Степинца и опата Марконеа са Ватиканом.
Јованка Симић
