Вечерње новости, 27. 4. 2021, Морбидни план за уништење Срба: Павелићев пројекат скован у Сијени уз помоћ Ватикана и Мусолинијевог штаба

Председник Владе Драгиша Цветковић са потпредседником Влатком Мачеком и министри: др Шутеј, Бранко Чубриловић, др Торбар и др Андрес Фото: Српско наслеђе

Михаило Станишић је у Србоциду изнео откриће о Павелићевом геноцидном плану, скованом у Сијени, при чему је усташком вођи, његовим суфлерима и подстрекачима у емиграцији, као својеврсни оријентир, послужило вишегодишње изучавање и угледање на геноцид који је над Јерменима почињен у Првом светском рату у Турској.

Тек 1975. године, један од челника Хрватске сељачке стране, ослонац у избегличкој влади у Лондону, десна рука др Влатка Мачека, Улија Јукић објавио је у својој књизи сву монструозност Павелићевог пројекта: и он и његов каснији србождерски министар Дидо Кватерник, планирали су да „клање Срба проведу па макар пропала НДХ“, само зато, пише Јукић, „да се не би могла више никада обновити заједничка држава Хрвата и Срба“.

На основу тога, др Станишић извлачи овај закључак: „Посреди је спровођење битне одреднице идеологије геноцида над Србима – да се заувек спречи обнављање Југославије“.

И онда упознаје јавност, у ствари читаоце његове малотиражне књиге „Србоцид“, да је Анте Павелић, из Италије, преко посредника, упознао са својим планом Влатка Мачека, тада потпредседника југословенске краљевске Владе. Мачеку је план „показан“ али о томе није обавестио никога, осим надбискупа загребачког Алојзија Степинца, уз ограду да је то „безбожни план, због кога апелује да Степинац утиче на Павелића“.

РАЗЛОЗИ ЗБОГ КОЈИХ Мачек није о томе плану обавестио никога у југословенској влади, као ни представнике Срба у Хрватској, можда се могу докучити из онога што се догодило 31. марта 1941. године у Загребу.

Тог дана шездесетак народних посланика ХСС, на иницијативу др Влатка Мачека, вођени његовим калкулацијама, одржали су заједничку конференцију са усташама у просторијама Господарске слоге у Загребу. Усташе су представљали прваци у земљи.

У РЕЗОЛУЦИЈИ донетој на овој конференцији, иако је одржана 31. марта, пре напада на још увек постојећу Краљевину Југославију, наведено је следеће:

I Jugoslavija je prestala da postoji.

Stvara se slobodna Hrvatska država u svojim istorijskim i etnografskim granicama, uključujući tu Prekomurje, Međumurje, Slavoniju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatski dio Vojvodine.

II Do donošenja ustava (odnosno zakona državne vlasti) izvršnu i zakonodavnu vlast vršiće nova hrvatska nacionalna vlada sa sjedištem u Zagrebu.

III Dostavljajući ovu odluku vladi Rajha, hrvatski predstavnici mole vladu Rajha da izdejstvuje priznanje hrvatske države od strane sila Osovine.

IV Radi obezbjeđenja samostalnosti i nezavisnosti novostvorene hrvatske države predstavnici hrvatskog naroda, u ime čitavog hrvatskog naroda, mole vladu Rajha za neposrednu zaštitu i pomoć.“

Ови ставови били су врло добро познати вођама Трећег рајха који су због тога 3. априла послали у Загреб др Едмунда Везенмајера, специјалног изасланика министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа, личност коју су, по његовом сопственом тврђењу, „слали увак тамо где је било вруће“.

Проглашење НДХ 10. априла 1941. организовао је управо Везенмајер, који је одмах по доласку у Загреб имао преговоре о стварању независне Хрватске с првацима ХСС и Славком Кватерником, вођом усташа у Загребу. Када је немачка 14. оклопна дивизија ушла у Загреб, истога дана, у име усташког вође Анте Павелића, преко Радио Загреба је Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Одмах затим прочитана је преко радија и изјава Влатка Мачека, вође најјаче политичке странке у Хрватској, Хрватске сељачке странке (ХСС), који је позвао „сав хрватски народ да се новој власти покорава“. Позивом који је упутио, Мачек је тражио од свих припадника његове странке, који су радили у дотадашњем државном апарату Краљевине Југославије да „искрено сурађују с новом владом“ – усташком.

ЕДМУНД ВЕЗЕРМАЈЕР, по доласку у Загреб 3. априла, очигледно није имао тежак задатак. Он јесте организовао проглашење НДХ, али је стигао на терен који су припремиле водеће политичке личности Бановине Хрватске, заједно с усташким перјаницама које нису биле у емиграцији.

Очигледно је да су претпоставке за проглашење НДХ изграђене раније, кроз развијање и снажење државно-политичке идеје о формирању независне хрватске државе, као и у клерикалној политици Ватикана и настојању Римске курије да Југославија као државна заједница јужнословенских народа буде разбијена.

Између 1941. и 1945. године и усташама и католичким свештеницима било је изразито стало до тога да доказују како је НДХ оличење начела католичке моралке. Захваљујући томе, остали су трагови који потврђују несумњив, изворно католички, али и клерикални карактер НДХ.

Тако су Независну Државу Хрватску већ 8. априла – помињем овај мање познат податак – прогласила двојица католичких свештеника, дон Илија Томас из Мостара и дон Јуре Врдољак – Бишчевић.

 
Слободан Кљакић