Ћирилица, отимање српске баштине, илустрација Фото: РТ Балкан, Милан Милричић, ATAImages
ГРАНИЦЕ српске књижевности одређене су својствима литерарности текстова писаних на језицима српске културе као симболичком основом успостављања српске нације, која је установљавањем академске дисциплине историје књижевности повратно интерпретативно концептуализовала српску књижевност као националну књижевност.
Зато су границе српске књижевности истовремено одређене објективним својствима и њиховим интерпретацијама, због чега се током времена мењају упоредо са представом о идентитету српске књижевности који је аналоган националном идентитету као трајању кроз мењање: одржавању представе о истости предмета кроз различите промене његовог смисла.
Данашње границе српске књижевности као целине представљају исход свеобухватне интерпретације одређења граница српске књижевности у посебним епохама њене историје.
С обзиром на традицију интерпретације разликовања српске од других књижевности, у вези са савременим односом према границама српске нације, културе и књижевности, обухватају „целокупни корпус српске књижевности: народну, стару (укључујући и дубровачку књижевност) и нову књижевност“, како је наведено у Декларацији о канону српске књижевности на Другој интеркатедарској србистичкој конференцији 2021. године.
ЈЕЗИК: Књижевни и писани језици српске културе на којима су писана дела српске књижевности утврђени су у Декларацији о границама српскога језика на Трећој интеркатедарској србистичкој конференцији 2022. године. Текстови на било којем од ових језика, писани ћирилицом као најстаријим традиционалним писмом или латиницом којом су се кроз историју служили Срби припадају српској књижевности уколико задовољавају и услове литерарности и националности.
ЛИТЕРАРНОСТ: Својства литерарности која разграничавају књижевност од других дискурса различито су схватана од XI-XII века до данас. Данашња представа о литерарним границама српске књижевности ослања се на традиције XIX и почетка XX века.
Народне умотворине препознате су као књижевност у свом специфичном културно-религијском контексту кроз историју. Павле Поповић је у Прегледу српске књижевности издвајањем средњовековних писаних споменика на српскословенском језику који имају књижевни значај започео стварање модерне представе о старој српској књижевности, чија су дела од тада престала да буду само филолошки изучавана и започело је њихово литерарно испитивање.
У новој књижевности проблем граница литерарности посебно уочљивим чине историографска дела друге половине XVIII и почетка XIX века тако писана да у њима литерарни поступци имају подједнак или већи значај него методе историјског истраживања.
Од друге половине XIX века, са развојем књижевности, историографије и културе, диференцирањем жанрова успостављена је јасна разлика између књижевности и других дискурса.
За одређивање граница књижевности с обзиром на њену литерарност пресудно је модерно становиште литерарности, развијано од почетка XX века до данас. Не постоје дела писана као књижевна према схватањима литерарности времена у којем су настајала, а да су касније препозната као некњижевна, док је обрнуто чест случај – да писање које је требало да има религиозну, историографску или поучну улогу у тренутку када за том улогом престане потреба настави да постоји као књижевно.
НАЦИОНАЛНОСТ: Представа о националности српске књижевности изграђује се упоредо са српском нацијом-државом, која је установљавањем академске дисциплине историје књижевности стварала симболички темељ српске нације. У националну књижевност укључују се истовремено литерарни текстови на језицима српске културе (као и они настали пре времена нација). Данашња представа о српској књижевности и њеним дијахронијским и синхронијским границама последица је одлуке утемељене на интерпретацији разграничавања српске од других књижевности током њене историје, са становишта данашњег схватања српске нације.
Као и све границе успостављене одлуком на основу незакључивог низа својстава, границе српске књижевности, па онда и сама српска књижевност као предмет, не могу се потпуно прецизно одредити. Њихова логичка неодредивост упућује на херменеутичку природу граница апстрактних предмета. Она је истовремено одговор на крајности: било на захтев за непроменљивошћу граница одређених према арбитрарно изабраним својствима, било на потпуну релативизацију и оспоравање могућности разграничења зато што тај тип границе није упоредив са објективно постојећим границама физичког предмета. Све ово захтева скрупулозност истрајног рада на очувању граница српске књижевности интерпретацијама чија ваљаност почива на верности оним особеностима српске националности успостављеним интерпретативном традицијом, чије би напуштање или мењање до непрепознатљивости, оспорило осећање трајања српске нације. Границе српске књижевности зато су границе могућности интерпретације књижевне прошлости и актуелног стварања у којој ће се њихов смисао мењати, не мењајући национални предзнак.
Србистичке катедре за ваљано интерпретативно одређење националних граница српске књижевности истичу уважавање следећег:
Јединство српске нације, културе и књижевности без обзира на државне и регионалне разлике. Развијајући се од XI-XII века до данас у различитим средиштима обухваћеним другачијим историјским околностима, због чега је дијахронијски и синхронијски језички и поетички различита, српска књижевност је полицентрична.
Битна иницијална одређеност српства православљем, које је од самог почетка, од времена Светог Саве, било отворено за утицаје са стране. Све то одражено у књижевности подједнако је српско, баш као и различити језици и поетике.
Српска књижевност нема претензија на обухватање, унутар истих националних граница, оних заједница које су Србима блиске језиком и делом народних традиција, али које себе не одређују као српске.
Тежња ка што јаснијем одређењу граница српске књижевности не ради њеног изоловања него ради прецизирања предмета српске књижевности како би се омогућило боље разумевање њеног односа са другим књижевностима током целог њеног трајања, од појаве усмене и средњовековне књижевности уз примање византијских утицаја, до данашњих разноликих размена са широким кругом светских књижевности и култура.
Разумевање појава двоструке припадности (попут дубровачке књижевности и делова народне књижевности) као начелне особености интерпретативно одређених граница које у међусобном додиру могу испољавати асиметричност, и као конкретне особености српске књижевности стваране на језицима који су, упркос лингвистичкој идентичности, другачије симболички одређени као инструменти несрпских култура.
Текст Декларације која је усвојена на IV интеркатедарској србистичкој конференцији одржаној 24. 6. 2023. у Тршићу, који си потписале све катедре за српски језик и књижевност у Србији, Републици Српској и Црној Гори, сви педагошки факултети, Матица српска, Одбор за стандардизацију српског језика, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Институт за језик и Институт за књижевност
