Вечерње новости, 31.8.2017, Силан беше Јанковић Стојане

Стојан Јанковић, слика из око 1850. из радионице Ф. С. Дриолија

У храму Светог Ђорђа на Чукарици парастос поводом 327 година од смрти најславнијег српског ускока. Окупили се поносни потомци ускока из Равних Котара и Буковице на помену славном претку

По, шести пут, Срби пореклом из Равних Котара и Буковице, окупили у храму Светог Ђорђа у београдском насељу Чукарица. Окупили се поносни потомци ускока на парастосу славном претку Стојану Митровићу Јанковићу. Ускоку чије је јунаштво, и после 327 година од његове погибије, трајно записано на страницама српске историје. И, епске поезије. А, кога јунаштво уведе у народну песму, кажу стари, онда му је слава вечна.

Захваљујући тим народним песмама, тврди Срђан Воларевић, књижевник из Београда, и дан-данас се зна о храбрости и племенитости, о величини и моћи која се ширила око Стојана Јанковића. Али, за историју нашег рода, нарочито Срба у Далмацији, каже, много су важнији историјски подаци који указују да је у 17. веку лако могао постати вођа свих Срба. Век и по пре Карађорђа.

– Чврсто сведочанство имамо у једној стидљивој намери пећког патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића – открива Воларевић. – Он је 6. децембра 1686. године, на један дипломатски, одмерен начин, Стојану Јанковићу поручио „да би се у његовој личности могао наћи онај који би све Србе повео у свеопшти и ослобађајући устанак“. Да ли су до Стојана стигле те поруке, ми то можда нећемо сазнати.

ПРИСВАЈАЈУ ГА ХРВАТИ

 

– ЈАНУАРА 1993. године, у акцији „Масленица 93“, хрватска војска је етнички очистила и разорила и Ислам Грчки. Порушени су тада и Двори Јанковић Стојана са православном црквом Светог Георгија, коју је изградио 1675. године. У тој цркви 1967. сахрањен је и Јанковићев потомак, књижевник Владан Десница.

 

Ипак, последњих година Хрвати обнављају Дворе Јанковића и успут, мало-помало присвајају и Стојана Јанковића. Штавише, у селу Зеленграду код Обровца, где се верује да је рођен Јанко Митровић, Стојанов отац, Хрвати сваке године одржавају Дане Митровића, упорно доказујући да је Јанко био Хрват – прича Миодраг Гагић из Обровца.

 

Историја, ипак, недвосмислено зна животни пут дечака, далматинског Србина „не старијег од 12 година“, који са голом сабљом у рукама, ратује против Турака за „рачун Венеције“. Дечака који живи у Равним Котарима, крају где су се вековима додиривале три религије и три царства. Крају у ком је, како се често говорило, „српству-православљу, било ласно мријети“.

– Тешко да данас, одавде, можемо видети шта је носила Стојанова душа у часу првог боја. Али, знамо да је с оцем, славним мегданџијом, Јанком Митровићем, који се из села Зеленграда настанио у Жегару, с турске ускочио на територију Млетачке републике, у заселак Будин, поред данашње Масленице. На млетачки војни платни списак Стојан је, као нејако дете, што значи непунолетан, доспео фебруара 1650. У наредним годинама његови ускоци су га изабрали за харамбашу, а, потом и за главара пошто је на мегдану погубио неустрашивог Али-бега Дуракбеговића – прича Воларевић.

Славно робовање, без права на откуп, подсећа наш саговорник, Стојану се заломило 9. марта 1666. године. Ипак, после 14 месеци, освануо је међу својим ускоцима и одмах на мегдану погубио силног Реџеп-агу Филиповића. Убрзо је, само у једној бици, код реке Цетине, погубио 70 Турака, а заробио 30. Код Удбине је, потом, посекао девет Турака, заробио седморицу и комору коња. Остало је записано и да је у Рудопољу посекао 90 глава, агу Велагића погубио на мегдану, па агу Палијатовића, његовим мачем, на далматинском Косову.

– Средином марта 1670. године, у Дуждевој палати у Венецији, одржана је седница на којој је проглашен витезом Светог Марка. Уз све почасти за заслуге у борби против ислама, звање витеза доноси му право на грб, додељује му се кућа у Исламу, доцније Исламу Грчком, уз вечно право на земљу у обиму од 400 гоњала односно 310 јутара – приповеда Воларевић и подсећа да је, деценију доцније, Јанковић Стојан „произведен у поглавара свих Срба“.

То је био, каже, седам година, до „неустрашивог судара с Турцима“ на Дувањском пољу. Пао је тешко рањен, пушком и сабљом. С леђа! У сумрак, 23. августа 1687. године, подлегао је ранама.

– Остало је, ипак, живо предање и наша обавеза да је пренесемо поколењима. Да слава српског јунака, ускока, сердара Јанковић Стојана, не утихне док је Срба – поручује Срђан Воларевић.

ЛАСНО ЋЕМО АКО ЈЕСМО ЉУДИ

ОД многобројних епских песама које су опевале јунаштво славног ускока, најпознатија и најдирљивија је „Ропство Јанковић Стојана“. Историчари књижевности је посебно издвајају због „величине и трајне вредности“ Стојановог одговора сватовима спремним да, после богате просидбе, одведу његову љубу. Реч је о стиховима:

„Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо, ако јесмо људи.“

Ј. Матијевић