Вечерње новости, 6. 5. 2016, Перо Симић: Најтужнија страница геноцида [из Архиве]

После покатоличавања долази похрваћење: Српчићи на обуци за усташке јаничаре. Фото: Архива

Вишедеценијска лицитирања жртвама Јасеновца и стотина других стратишта незапамћених усташких злочина, једна су од најружнијих епизода из времена Титове Југославије

ЈЕДНА од најотужнијих страница јасеновачке трагедије свакако је лицитирање бројем жртава, које траје, ево, већ пуних 75 година.

Манипулације су најпре отпочеле саме усташе, које су се још током Другог светског рата хвалиле да у заклале чак милион Срба – Љубо Милош, командант логора у Јасеновцу, говорио је о „пар стотина хиљада људи“, а његов колега фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, звани Сотона, помињао је „око пола милијуна Срба“. Један преживели логораш тврдио је да се „број можда креће и до милијун и пол људи“, други да „прелази један милијун“, трећи да је „усмрћено најмање 800.000“, четврти да је „кроз логорашке књиге прошло 840.000 побијених људи, жена и деце“.

Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача маја 1945. закључила је да је у Јасеновцу „насилно усмрћено отприлике 1.400.000 људи“. А Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, пријавила је Међународном суду у Нирнбергу да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи.

ЦРНОГОРСКИ генерал пуковник Велимир Терзић био је сигуран да је у Јасеновцу „убијено најмање 1.000.000 Срба“, а црногорски публициста др Радомир Булатовић писао је да је „у Јасеновцу страдало 1.110.929 људи, жена и дјеце“. Херман Нојбахер, опуномоћени Хитлеров министар за југоисток, писао је да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исту цифру помињао је немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, генералу Хајнриху Химлеру, 16. марта 1944. писао је да су усташе побиле „600.000 – 700.000 Срба“.

БИВШИ загребачки надбискуп Фрањо Кухарић сумњичаво је фебруара 1981. у загребачкој катедрали поменуо „оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“, а први председник самосталне Хрватске Фрањо Туђман, пред распад бивше Југославије писао је да је у Јасеновцу „страдало око 30.000-40.000 особа“.

Тек 2013, 33 године после Титове смрти, сарадници Спомен подручја у Јасеновцу сачинили су привремени, непотпуни списак од 83.145 јасеновачких жртава, а Музеј геноцида у Београду регистровао је именом и презименом више од 88.000 жртава логора у Јасеновцу.

У НЕЗАВИСНОЈ Држави Хрватској 1941. живело је од 1.885.943 до 1.966.000 Срба, а према попису становништва из 1948. на територији Босне и Херцеговине било је 1.610.000 Срба.

На основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да коначни број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 људи, жена и деце. И да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бацили још 345.000 Срба.

ПОЧАСНО место међу манипулаторима бројем јасеновачких жртава припада Јосипу Брозу Титу, који се од пролећа 1944, када је писао о више него увеличаној цифри како је у НДХ само за прва три месеца од њеног оснивања, „уништено преко пола милиона Срба“, стално поигравао с бројем усташких злочина. После ревизионистичког говора у Глини, 7. јула 1952, када је, уз неколико очигледних неистина, број усташких жртава свео „на стотине и хиљаде људи“, Тито је девет година касније, јула 1961, у Титовом Ужицу изјавио да су усташе побиле „на стотине и хиљаде Срба и хрватских родољуба“.

РАВНОДУШНОСТ највишег хрватског, српског и југословенског руководства према јасеновачком стратишту 28. јуна 1961, на годишњицу великих усташких покоља на Козари и Поткозарју, дошли у Јасеновац да одају пошту својим најдражим.

Споменик арх. Богдана Богдановића у хрватском нацистичком логору Јасеновац Фото: Политика

Тек тад се почело размишљати о евентуалном трајном обележавању логора у Јасеновцу. Једна делегација Јасеновца је, захваљујући личним везама са неколицином Титових сарадника, успела да издејствује да буде примљена на разговор са маршалом Титом. Тито се сложио с предлогом да Јасеновац треба достојанствено обележити, али да од тога, како је рекао, не треба правити, „јадиковку“, јер је у Јасеновцу извршена „одмазда непријатеља на устанак народа Југославије“!

ИДЕЈИ за подизање споменика упорно се супротстављао Титов интимни пријатељ, председник Сабора Хрватске Иван Крајачић, па је одлука о подизању споменика донета тек на интервенцију хрватског генерала, савезног секретара за народну одбрану Ивана Гошњака:

– Немојте тамо скривати усташке злочине – рекао је он хрватском руководству. – Ако ви нећете да подигнете споменик, онда ће то учинити Армија и Федерација.

Тако је споменик, на једвите јаде, почетком јула 1966, најзад, подигнут, али тензије између Срба и Хрвата око незалечених ратних рана још су тињале.

ОД ДОЛАСКА на власт, ни Тито ни његови најближи сарадници, нису ни покушали да наговоре врх Католичке цркве у Хрватској да поништи насилно покатоличење десетина хиљада Срба, које је током рата извео нацистичко-фашистички режим НДХ. И да, тако, започну затварати бар једну од најтамнијих страница у односима између два најбројнија народа Југославије. А и оптужница против Анте Павелића, подигнута тек 11 година после завршетка Другог светског рата, више је подгревала него лечила ратне трауме. Најпре због тога што Павелићу по тој оптужници никад није суђено, а ништа мање ни због чињенице да је у њој наведено десетак пута више сведока Хрвата него Срба.

НЕ СХВАТАЈУЋИ да се Другим светским ратом и геноцидом над Србима у НДХ дубоко поремећени односи између два најбројнија народа Југославије могу превазићи само суочавањем са свим димензијама тог великог злочина, а не његовим игнорисањем, Тито је учинио медвеђу услугу и Србима и својим сународницима.

Лицитирањем бројем јасеновачких и других злочина, које је сам започео, дао је идеју и српским и хрватским национал-шовинистима да умањивањем или повећавањем броја српских жртава у Ендехазији, одржавају и с времена на време повећавају подозрења између два народа. Чинили би то они, наравно, и без његове помоћи, али његово учешће у тој ђавољој работи имало је погубнији утицај него све оно што су чинили и чине хрватски и српски екстремисти и некрофилски политичари.

 
Перо Симић