Вечерње новости, 8.6.2009, Србија хода по мртвима

Крушевац: Крст и спомен-плоча Расинском и Јастребачком корпусу… на Багдали (1989) Фото: mapio.net

Откопавање истине – „Новости“ у сарадњи са Институтом за савремену историју откривају злодела власти после Другог светског рата. Цела Србија прекривена стратиштима где су ликвидиране антипартизанске снаге

ЉУДСКО је право и на достојну сахрану. И обележавање гробног места. Култура једног народа, а посебно култура сећања, може се сагледати и преко нашег односа према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима, као што су они, који су као поражена страна настрадали на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944-1945. године.

Бројни су разлози који су навели победнике, да се у тзв. дивљим чишћењима, сурово обрачунају са својим стварним или претпостављаним противницима, означеним као „непријатељи НОП“, „сарадници окупатора“, „реакција“, „народни непријатељи“ и „домаћи издајници“. Ако велики број стрељаних није могао да се подведе ни под једну од ових категорија које су победници на свој начин тумачили, онда је означен као носилац старог ненародног режима.

Те сурове ликвидације и злочини антифашиста правдани су бројним разлозима од политичких, војних, па до најобичније освете и мржње коју су победници носили са собом улазећи у градове и села као ослободиоци.

Хиљаде грађана Србије ликвидирано је без суђења. Многима су пресуде исконструисане и написане после њихове ликвидације. Неки су стварно суђени у великим процесима уз бучну пропаганду и довођењем сведока из народа („Народ му суди“). Наравно да је било и оних које ниједан, па ни партизански суд, није могао да помилује због својих стварних злочина током окупације, али већина је оних које ни најнеправеднији суд не би могао да осуди, нити да им нађе стварну кривицу.

Оно што нас занима овде, није утврђивање кривице нити степена виности или невиности, већ чињеница да већина породица чији су чланови стрељани, никада нису добиле ни, какве-такве пресуде, а многим стрељаним не зна се ни гробно место.

Готово читава Србија је прекривена мањим или већим стратиштима – местима где су антипартизанске снаге ликвидиране.

Сваки град, или веће место у Србији, носи у сећању такво место: Славник поред Лесковца, Метино брдо код Крагујевца,Вистад у Ваљеву, Бањица, Лисичји поток и многобројна друга места у Београду, Краљевица код Зајечара, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша, Параћин, Шабац и многа друга места.

Понекад, то су била иста места на којима су страдали партизани или њихови симпатизери, где су погубљени Јевреји, припадници покрета отпора Драгољуба Михаиловића, али и обични сељаци и грађани који су као таоци узимани за сурове немачке одмазде. У већини случајева стрељања су вршена у местима изван градских насеља.

Не постоји систематично истраживање ових локација. Писани трагови о томе су до данашњих дана пажљиво скривани. Већина тих места ни на који начин није обележена, сем понегде, што су урадиле породице или локални одбори појединих странака.

Институт за савремену историју, који предњачи у истраживањима догађаја на крају Другог светског рата и „Вечерње новости“ покрећу акцију откривања локација страдања и њиховог достојног обележавања.

Не улазећи у утврђивање кривице жртава, сматрамо да је елементарно право и наш цивилизацијски однос према настрадалима да се таква места обележе, а да надлежни органи покажу минимум разумевања за овакве напоре.

Наредних дана ће „Новости“ читаоце упознати о овим локацијама, начинима на који су злодела изведена, користећи документа, исказе сведока и фамилија, спискове погубљених… и стварно стање на терену.

То је једно ново суочавање са прошлошћу и истином. Може бити болно, али и отрежњујуће. И за српску политику и за српске међусобне односе, и за српску мирнију и чистију сутрашњицу.

Др Момчило Павловић,
директор Института
за савремену историју

* * * * *

РАДМИЛО ГОЈГИЋ, ЧИЈИ ЈЕ ОТАЦ СЕКУЛА ЛИКВИДИРАН 1944. ГОДИНЕ И БАЧЕН У МАСОВНУ ГРОБНИЦУ КОД КРУШЕВЦА:

ЗАКОПАН ЈЕ КАО ПСЕТО

„Вуко, храну ми немој више доносити. Прилази крај живота. Комшилуку се захвали што свој млади живот прерано дајем. Радета ми доведи да га тата последњи пут види и чувај га и воли као што сам га ја волео.“

На полеђини изгужване хартије у коју је била умотана храна, написао је то Секула Гојгић. Имао је 29 година и два метра висине. Официр краљеве гарде. Октобар, 1944. године, одмах после ослобођења Крушевца.

Беба је спавала у колевци кад су дошли по њега. У глуву ноћ. Кућа у центру Крушевца. У дугачким гаћама, голог до појаса, провели су кроз град.

Водили су двојицу по двојицу. Тукли су их маљем по глави да не пуштају глас. Храбрије комшије пуштале су глас из тмине мрачних прозора: „Срби немојте убијати Србе…“

– Хапсили су га два пута и пуштали – прича нам Радмило – Раде Гојгић, син. – Трећи пут кад су га одвели, више се није вратио.

А пуштали су га, прича, јер су морали. Ништа му нису нашли. Никакав злочин. Био је честит војник. Био је пун живота. Волео је своју Вуку, свог Радета и Србију.

– Чим га пусте из затвора, ишао је у кафану да се напије, иако никада није пио. Онда је тако припит процедио псовку. Псовао им мајку комунистичку. Викао је „живео Краљ“! Такав је био мој отац – не скрива Раде.

Секула је био затамничен у затвору где је сада Крушевачка гимназија. Убијен је без суђења. По кратком поступку.

Гроб никад није пронађен. Закопан је као псето. У ноћи, у шуми. Као да никада није постојао. Војни суд је после убиства објавио пресуду – „на смрт“!

– Растао сам без оца. Волела ме мајка како јој је мој Секула и рекао. Хтео сам да будем војник као он. Али, комунисти ми нису дозволили да се упишем у војну школу јер ми је отац „био злочинац“ – прича нам Раде, дипломирани правник, који данас живи у Београду.

Раде данас има 65 година. Његов отац Секула видео га је последњи пут пред стрељање. Донела га мајка Вука у посету, како јој је муж и написао. Пољубио га је последњи пут. Четрнаестомесечна беба је топло тату гледала. Последњи пут.

КОСТУРНИЦА

МОЈ отац је највероватније закопан у масовној гробници Пакашница код Крушевца. У месту Велике шумице, где је одмах после злочина на костима подигнута касарна – прича нам Радмило Гојгић.

– Сада је на том месту обрасло растиње. Али усред растиња, у шуми, постоји једна нестварна чистина без траве, испод које се налазе лешеви око 6.000 убијених људи. То место је освештано. Моја велика животна жеља је да се ту подигне и костурница. Да запалим свећу мом оцу Секули – каже син Раде.

П. ВАСИЉЕВИЋ

* * * * *

ЕКСКЛУЗИВНО – “НОВОСТИ“ ОБЈАВЉУЈУ СВЕДОЧЕЊА ГРАЂАНА КОЈИ СУ СЕ ЈАВИЛИ ОКРУЖНОМ ТУЖИЛАШТВУ

ОД АДЕ ДО РАТНОГ ОСТРВА

ДА би се склопиле све коцкице мозаика тајни о извршењу смртне казне над генералом Драгољубом – Дражом Михаиловићем, Окружно јавно тужилаштво у Београду отворило је телефонску линију за све грађане који имају било каква сазнања о том чину.

Специјални тим из тужилаштва примио је до сада десетине позива, а „Новости“ ексклузивно објављују део тих телефонских сведочења људи који верују да имају неке податке о ликвидацији четничког вође.

У исцрпном извештају тужилаштва, у који смо имали увид, наводе се детаљи свих разговора са грађанима сведоцима, а између осталог пише:

* А. М. из Деспотовца саопштио је да му је Јевремовић Радосав из Миливе причао да му је Бранковић (четнички командант) рекао да је Дража са још 9 људи сахрањен у Пионирском парку наспрам улаза у Народну скупштину.

* Н. Н. лице из Војводине саопштило је да је од свог пријатеља, чији идентитет не жели да открије, чуо да је његов деда учествовао у егзекуцији над Дражом Михаиловићем, након чега су му извадили зубе, одсекли руке или шаке, а потом га сахранили у гробницу, из које су претходно извадили посмртне остатке већ сахрањених лица. Ова гробница се налази на Јеврејском гробљу у Београду.

* Ж. У. је саопштио да је Дража Михаиловић стрељан на Ади хуји и да је његов леш бачен у Дунав, што је чуо од Милоша Минића, судије који је судио и присуствовао стрељању Драже Михаиловића.

* К. Д. је саопштио да му је кум Борислав Грубачки пред смрт испричао да је Дража Михаиловић убијен на Великом ратном острву у његовом горњем делу код бараке, тако што су га 1946. године заробљени Немци стрељали и убацили у јаму са кречом и затрпали земљом и травом. Навео је да је његов кум критичне ноћи био у суседној бараци, где је боравио као возач једног од командира ЈА. Такође је дао и број свог мобилног телефона и рекао да ће покушати да достави скицу.

(П. В.)

Предраг Васиљевић