Вести онлајн, 11.8.2020, Милутин Станчић: И под Турцима нам било боље!

Дочек Патријарха Варнаве (Росића) у Скопљу тридесетих година 20. века Фото: Вести, архива Хаџи Марка Вијичића

Док је пажња јавности последњих недеља окренута Хрватској због обележавања „Олује“ и Црној Гори у којој не престаје прогон српског свештенства и монаштва Милутин Станчић, један од оснивача Српског културно-информативног центра СПОНА оцењује у интервјуу за „Вести“ да је положај Срба у Северној Македонији на прагу „преживљавања“ јер не само што су без слободе вероисповести, литургије се служе у параклисима по становима и кућама, без храмова, већ и не постоји тачан податак колико је Срба тачно у овој држави!

На констатацију да је потпуно невероватно да нема податка о броју Срба у Северној Македонији, одговара:

– Заиста се не зна колико нас је. Према последњем попису из 2002, у Македонији живи нешто мање од 36.000 Срба, или око 1,78 одсто од укупно 2,2 милиона становника у земљи. То је десетак хиљада мање у односу на претходни попис. Због политичких несугласица тадашње владајуће македонско-албанске коалиције, 2011. крахиран је попис на самом крају операције. Зар то не говори у прилог чињеници да ствари нису баш чисте? Наравно, ове бројке објективно не осликавају право стање у овој земљи. У прилог томе свакако иде сагледавање стања у делу српског народа који живи у Северној Македонији, било преко евиденција странака или невладиних асоцијација.

Снажна асимилација

Какав је тренутан положај Срба у Северној Македонији?

– Нико не зна тачно одговор на ово питање јер се положај своди на пуко преживљавање, и самим чудом опстаје наш народ, упркос снажној асимилацији. Наша заједница практично нема слободу вероисповести, ни један једини храм, у низу из нашег наслеђа културне баштине не припада српској заједници у литургијском канонском јединству. Дакле, нема црквене посебности. Треба ли уопште истицати да је таква посебност постојала у много црњим и тежим данима и под Турцима, на овом просторима.

Како су Срби дошли до овакве ситуације?

– Процес одрођивања тече деценијама. Без уче и попа у селу и граду нема опстанка на коренима рода. А ми ни уче ни попа, и тако смо без ратних сукоба на овим просторима загубили народ, који нестаје у миру…

Неколико је кључних фактора који су допринели томе. Један је свакако погубна, устаљена „негована“ снажна асимилација. Затим, веома тужна и несхватљива негативна оријентација по којој и српски страначки приступ према невладином сектору. Између осталог, и према центру Спона, организацији која баштини српску културу на овим протестима у протеклих 15 година.

Примера ради, наши високообразовани кадрови нису прихватани ни за инфраструктуре ни за пописиваче на том „пропалом“ попису. Попут наших кадрова неподобни су били и сви други из српског НВО сектора који нису „под контролом“, „под кишобраном“ тада владајуће странке ДПСМ. Није се ту обазирало на општу заједничку штету. Много је примера и класичног багателисања оспособљених  српских кадрова који су остали изван образовног процеса само зато што нису задовољавали критеријуме и уцене страначких првака, тобоже релевантних представника Срба.

Ко онда одржава српски идентитет?

– Српски идентитет у правом смислу одржавају тек тврдоглави и ентузијастични појединци за које матица објективно не мари. У овдашњим околностима карактеристични су примери из минулих периода, али који, нажалост, нису угашени ни сада, да имамо младих људи, чији су оба или један родитељ, Срби, али да се они изјашњавају као – Македонци.

То говорим и из властитог искуства, када су се неки од мојих другова, чији су очеви Срби, изјашњавали као Македонци, уз објашњење да су им преци „били Срби“. Нису ретки примери да на породичним гробовима једно презиме носи почивши, а фамилија која му подиже споменик, носи слично презиме, без „ић“ на крају. У односу на наш живаљ који живи на просторима некадашње Југославије, Срби у Македонији као хроничан проблем имају уврежену резервисаност, пасивност и често страх, било за радно место, боље услове школовања, статус у странци, тако да се тај проблем може везати и за феномен овдашњег временом попримљеног менталитета.

Жртве раскола

Имају ли Срби где да се моле Богу и да ли су се смириле страсти између непризнате Македонске православне цркве и СПЦ?

– Верујући Срби у Македонији су деценијама већ у срцу Европе, објективно без права на слободу вероисповести, као својеврсне жртве одуженог црквеног раскола у овој земљи. Ненадокнадиве су штете у духовном смислу на бићу српског народа због остављеног питања за превазилажења раскола. Православна охридска архиепископија (ПОА) у канонском и литургијском јединству са Српском православном црквом још није регистрована код државних органа Македоније.

Упркос обавезујућој пресуди Европског суда за људска права из Стразбура, тај акт није спроведен. Македонске власти су потписнице Европске повеље о људским правима где је загарантовано право на слободу вероисповести, али када су Срби у питању то се на делу не спроводи. Неканонска МПЦ која „газдује“ свим храмовима у земљи, укључујући и бројне средњовековне српске светиње, формално је „отворена“ и за српске вернике. У канонској ПОА, пак, литургије се служе у параклисима по становима и кућама, без храмова…

Има ли назнака да ће нова македонска влада унапредити статус српске заједнице?

– Видећемо шта ће донети нова влада и нови кадрови. Нада увек постоји, а некада није довољна само декларативна заступљеност, већ се мора својски и мукотрпно радити, и градити поверење и сарадња како би се побољшало стање. Не смемо сметнути с ума чињеницу да моћ и позиција не сме опустити и пасивизирати човека, а то се углавном на то своди и из искуства деси. Тако су се и у претходној власти хвалисали представници Срба унутар коалиције ВМРО ДПМНЕ, али се није ништа побољшало, осим њихов лични интерес, положај и статус. Бројке о томе најбоље говоре.

 
Фалсификовање историје

Да ли је и даље у току „бугаризација“ Срба?

– Не бих то баш назвао тим именом. Бугаризација има своју другу силну подлогу. А где су и како Срби по томе постављени, то је друго питање. Протурање и одржавање бугаризације очито је и по циљу и по томе се веома студиозно приступа, у сагласју с добро изграђеним системом, добро финансијски инструисаним операцијама. Тако се делује.

Резултати су видљиви, иако је посреди само агресивна добро пакована пропаганда и прича, али даје резултата, па се и прагматичност истакнутих појединаца у свему томе добро уклапа. Кад Бугари фалсификују, рецимо, не могу да укажу ни на један, али буквално и бројком један – бугарски споменик цркву из доба средњег века, ниједног властелина на фресци, чак и када атакују и на македонски идентитетски постулат, или језик, онда је то „проевропски“ и некако „модерно“, прихватљиво?! Па може и да прође, јер носи обећано благостање. А кад се Срби труде и залажу само за своје да обележе, онда су задрти и конзервативни увек за све криви наводно траже нешто што им не припада.

Блаћење и опструкције

Је л’ могуће да су и Срби у Северној Македонији несложни?

– Ако су и у другим срединама несложни, овде су и бахати они који су на позицијама у политичком миљеу. И ако је слика у Црној Гори и Хрватској таква да и поред неспоразума и различитих погледа, ни на крај памети неће бити пракса напада, блаћења и опструкције „оних других Срба“ из невладиног или новинарског центра „који није наш“. Стога не чуди слика и стање шта нам се дешава и догађа читавих 15 година.

Нама је лист „Слово“ забрањиван да се бесплатно дели у школама, наставнички кадар је уцењиван да не сарађује са центром Спона, спречаване активности, све од лидера странке Срба. Све то упркос чињеници да ми нисмо нити сада имамо било каквог политичког деловања и у том погледу нисмо конкуренција тим ни „једним“ ни „другим“ странкама. Грех је јер, ето, у томе што радимо независно, и што „нисмо под контролом“.

Има ли уопште Срба у влади или државним институцијама Северне Македоније? Колико их је тренутно су Собрању (Скупштини)?

– У досадашњој извршној власти било је пет директорских и једно место заменика министра. У новом скупштинском сазиву један је посланик из редова опозиционе коалиције, лидер ДПСМ, док је извесно да ће поново у парламент ући и други челник Српске странке, у коалицији с владајућим СДСМ. По формирању владе, извесно је да ће за њега бити „ослобођено“ место по укључивању посланика са листе на министарске позиције у будућем кабинету.

Матерњи језик као изборни предмет

Да ли је и у којој мери заживео српски језик у македонским школама. То је била Ваша иницијатива?

– Иницијативу за поновно увођење српског језика у основне школе покренуо сам и могу рећи чудом издејствовао као директор Управе за унапређење језика етничких заједница у Влади Северне Македоније. Истрајно сам водио борбу и успео после годину и по да се системски врати укинуто стечено право…

То је значајан корак за унапређење српског језика и културе на простору Северне Македоније. А програм је заживео у тој мери да је уочи нове школске године расписана додатна анкета – да ли су и који изборни предмет родитељи изабрали. Јер су у понуди осим језика осталих етничких заједница били и други предмети.

Али, долазимо до кључне ставке, а то је да се мора и након системских обезбеђених права на папиру, радити и након тога, око обезбеђивања адекватног кадра, логистике, рада на мотивацији родитеља да уписују децу, стимулација кадра да одржава наставу и подстиче, мотивише осталу децу која имају порекло, али и она која га немају, а желе да уче предмет Језик и култура Срба. Затим, сходно добрим односима с локалном самоуправом у местима где има Срба да се обезбеде ваљани услови да настава може неометано да се изводи.

Ово говорим сада изван, већ годину дана нисам на челу поменуте Управе. У међувремену се нешто промени, нешто додатно отежа, и све стечено може и да се окрњи, или потпуно девастира. И разлог опет лежи у бахаћењу и сујети страначког првака што све скупа може да доведе до тога да тога да много тога започетог не успе и чак падне у воду.

И поред тога сте прошле године смењени. Шта је био разлог?

– Наш народ нема елементарне политичке културе у свом деловању, а поврх свега све оне чиниоце које сам већ навео у вези с недостатком Школе, Цркве не остављају простор за оптимизам ни за јединство.

Срби су се после распада Југославије и у политичком и друштвеном погледу међу последњима организовали. Проклетство подела и сталних међусобних „превирања“ траје и од стране страначких првака здушно поспешује и „храни“. Тако сам и ја, мада сам се после 12 година изборио да српски језик поново буде изборни предмет у школама, смењен на иницијативу председника Српске странке Мирослава Јовановића, посланика у Собрању и део владајуће коалиције коју предводи СДСМ, изричито је затражио моју смену, због страначке неактивности, иако сам био ангажован по позиву, као нестраначки кадар. Упркос чињеници да сам био ангажован као нестраначка личност, склоњен сам формално због партијског нерада. Успех се и у овом случају не прашта.

Јесу ли се Срби лако одрекли своје историје из Старе Србије?

– Превелико је српско наслеђе на овим просторима да би могла ова данашња Србија да га носи, апсорбује, а просечан Србин да га дигестира. На све стране повеље, стихови песника, фреске мајстора, дуборези у низу, мајстори који су давали и уграђивали себе у своја дела за покољења да памте. Пуна је данашња Македонија тих и таквих српских трагова. Али нити је Срби у матици знају, нити је она доступна и знана нараштају српском у Северној Македонији, па и самим Македонцима.

Зна ли се да је Душан највеличанственије представљен управо у Леснову. Манастиру код Злетова у североисточном делу земље. А историја је историја, с појашњењима и рашчитавањима шта се све то збивало и у овим немањићким светињама. У каквом су духовном стању ове задужбине? Шта нам фрескописи у тим траговима поручују? Бојазан нас прати да ли ћемо наћи многе наше светиње које су страдале као, рецимо, Марков манастир. Да нећемо спознати праву слику ових простора јесте и тај труд који је уложен управо око ове светиње, када је Бугарска егзархија формирала комисију за уништавање српског наслеђа, а тобоже под плаштом „православља“.

Ђорђе Баровић – Вести