Вести онлајн, 17.11.2020, Судбина девојчице из јаме: Побише нас наши, прве комшије…

Поломљени српски споменик поред спаљене цркве у Рујанима 1992. године Фото: Б. Симоновић, Вести

Уз Мару Лалић, удату Јурић, која је била најмлађа од свих четрнаесторо преживелих из јаме Равни Долац на Динари, а умрла је у Банатском Деспотовцу пре три године, и недавно преминулу Милицу – Милку Бошковић, удату Маљковић, Божана – Боја Лалић, удата Радета је сада једини још живи сведок из живе гробнице на Динари.

Још се вије у свом дому у Губеру код Ливна. Сама и чемерна, добрано загазила у десету деценију живота, али одатле није хтела чак ни кад су наследници оних који су њу некада мучили и бацали у јаму деведесетих година прошлог века почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почела поновна убиства недужних и нејаких, само зато што су Срби и што су се дрзнули да остану на свом огњишту. За велико чудо, нису поново дигли руку на њу – оставили су је да ту чами и дотрајава, сама и далеко од свакога свога…

 
Заборављено пријатељство

– Било нас, залуду, пуна кућа – испричала ми је својевремено. – Отац ми и мајка, Марко и Љубица, нас четири сестре и два брата. Кад се заратило, ја била у дванаестој години.

На неколико дана уочи Светога Илије те четрес прве, чини ми се на два дана уочи Огњене Марије, поведоше оца. Ко се јаду надао, дођоше комшије за њега, ди ће комшија зло учинит. Затворили га у Гредарову кућу. Мати ујутро иде да му носи шта јести. Ма јес врага, не дају јој га ни видит. Друге ноћи, послим сам дознала, повезало их жицом бодавицом па под Пролог. Рано моја, све мушкиња што је било, четири села су ту сложили…

На Огњену Марију, изјутра, некако око девет сати, оно кад се благо (овце, козе, говеда, напомена Б. С) у лад гони, заредише по селу и нас купити и гонити, једне у школу, једне у кућу Глигића.

Нас у школу. Гони нас Мијо Плазанић. Пријатељ нам тобож, Дара Пере Лалића удата за његовог брата Стипу, али заборавио пријатељство. Вели, морате ићи, само да вас попишу, све оставите ди је, ни кућу закључават не треба…

Тамо веле идете у Србију, али нам не дају да се приповратимо и спремимо. Мили боже, искупили се сви Рвати колико их има у селу! Све наши, рано моја, ниједног нема у војничком – цивили. Који нема пушку, има лопату или кијак (батину, напомена Б. С). Брече, прите, ки да нису они људи од јуче. Веле: Ко на страну и корак мрдне, метак му је у леђа…

Жене, оне старије, и девојке стасале опазиле шта ће бити па почеше пиват и псоват чим нас обрнуше пут планине. Иђемо, а куд год погледаш около по оним косама гамижу усташе, побјећи не мореш да мореш летит. Душо моја мила, вируј тако је било, то ти је цила истина.

Догнаше нас и утираше у ону пећину на дно Равног доца, ди нам је благо пландовало. Зову је Сајдина. Вели ту Живко покојнога Луке Лалића, мало је био старији од мене:

– Јадан ја, нас ће у јаму безданку…

Лелек до неба

Јес вала, тако рече. Рекоше и други. Галка (Милица Ерцег, напомена Б. С) се онесвисти. Мртва, мртва…

Чула сам послим да су једни ћели бомбама да нас побију ту у пећини, али други не дали: ко ће купити комаде и вући мртве лешине у јаму…

Почеше да прозивају по фамилијама. Прозваше и нас. Мајка носи несритну Досту у нарамку, није јој ни по године било, а Зорку води за руку. Брат ми, црни Богољуб, сестра Јања и ја прид њом.

Кад избисмо на косу према јами, имамо шта чути и видити: лелек и вриска до неба се чује, а они крвници алачу и дозивају се. Најгрлатији Баћо Одак и Мате – Маћан Ћенан: нагнај, Мате, дочекај, Баћо, удри то тамо, у јаму га мајку му српску…

Душо моја мила, ово ти је цила истина и ако није вако било дабогда ја опет у јаму. И нису туђи но све наши сељаци, комшије – они нас побише и побацаше у јаму. Ја да знам, није само Јозо Шибеник. Он није ћео: пуцајте, удрите, рекао, ја то гледати не могу и нећу дизати руку на комшије…

Никако не знам шта је и како са мном било, како сам пала и колико сам у несвисти била. Прво сам чула Галкин глас. Запомаже: Положите ми зекану… Учини ми се да сам у Галкиној штали. Ма шта ћу у Галкиној штали?! Тргнем се и мало исправим, али ме жестоки болови оборише и у глави ми се разбистри.

Десно око не могу отворити. Гледам на лијево: мрак мркли. Галка одиста поред мене, чујем јој глас, и даље виче да мора кући коњу положит. Чујем и друге гласове, јечање и запомагање:

– Ајме, мени, црној, ди смо ово ми? – вриснух.

– Е, у кукавици, у јами! – збори неко.

– У каквој јами, црна срићо!?

У безданки, у Равном доцу…

Судбина Нине Одака

И до усташа је, наравно, брзо допрло ко је помогао преживелим у јами Равни долац, ко је јавио Талијанима, па је изгледа и Нину Одака касније стигла судбина Срба којима је помогао – и њега, по прилици, стигао усташки нож и џаба му било што је Хрват:

Јозо Одак, звани Шосмо, отац Нине Одака, био је, по казивању свих Срба из Рујана, поштен човек који се отворено противио уништавању Срба. Његов млађи син Нине се био увргао на оца. Овај осамнаестогодишњи младић је касније отишао из Рујана и траг му се замео у ратном вихору, а заувек је остала сумња да су му управо усташе негде порадиле о глави јер му нису могле опростити то што је помогао да преживе сведоци из пакла на Динари.
Опирао се злочину

Непозната је и судбина млађаног сина Ивана – Иванде Јурете. Нико од оно мало преживелих Срба из Рујана није му упамтио име, али кажу да није био пунолетан кад су га кољачи на Огњену Марију нагнали да у јаму Равни Долац баци једно дете – било изгледа од Лалића. Неки од преживелих из овог мучилишта били су сведоци колико се опирао и како је истог трена кад је несрећно дете замакло у мрачно гротло јаме и он побегао главом без обзира и више никада нико о њему није ништа дознао нити докучио какву је судбину дочекао.

Будо Симоновић – Вести