Време, 26. 5. 2021, Баштина на Косову: Једна сачувана и многе које нису

Унутрашњост оскрнављене и у Мартовском погрому 2004. спаљене Цркве Светог Николе (1544,1830) у Приштини Фото: Влада Републике Србије, Канцеларија за Косово и Метохију

Прошлог петка Приштина је писала Унеску захтевајући да са листе угрожене баштине уклони четири православна споменика, те да се српска страна као одговорна држава уклони а уместо ње постави косовска. Овдашња јавност и државни и црквени званичници, осудили су овакав захтев.

Овог уторка оскрнављена је црква Свете Петке у Косовској Каменици. Био је то дванаести напад ове врстре од почетка године. У том контексту, сликовит је пример прича о православним цркавама у Приштини

Једина сачувана православна црква у Приштини је Црква Светог Николе Мирликијског. Све остале, Османлије су преобратили у џамије или порушиле. Подаци о њима налазе се у повељама, средњовековним писаним изворима и родословима, а може се очекивати је да је поред тих забележених постојало барем још толико иза којих није остао ни писмени траг.

По подацима турских пописа из Вучитрнског санџака из 1477. и 1478. године, у Приштини је постојао манастир Буковац са једном кућом и млином, по наредном у њему је био један монах, а бележи га и попис из 1544. године. Такође тада, забележен је и Манастир Светог Ђорђа, као напуштен и разрушен. С обзиром на то да је био напуштен и у рушевинама, за време владавине Селима II продат је и на њему је изграђен караван-сарај.

Црква Свете Петке била је у некадашњој Копт махали, и на њеним темељима је саграђена Копт џамија. По предању, џамију су подигли Копти, припадници османске војске пореклом из Египта, за један дан. Иначе то је најмања и по конструкцији доста незграпна грађевина са малим минаретом, али је једна од најстаријих приштевачких џамија. Црква Светог Спаса (Вазнесења Господњег) била је првобитно гробно место кнеза Лазара. Турци су ову цркву порушили и на њеном месту направили џамију.

Стара митрополија у хришћанској махали Митрополит била је убележена у турском дефтеру 1485. године, па све до времена владавине Селима II. Од ње је саграђена Пиринас џамија. Занимљиво је да се код Срба Приштеваца одржао обичај све до половине 20. века да се у овој џамији пале свеће за Лазареву суботу и још неке верске празнике. У дворишту џамије, некадашње цркве, изнад извора налази се четвртаста камена плоча на којој је, по предању, била одсечена глава кнеза Лазара. Плоча се и данас зове Лазаров камен.

Црква Крстов дан, Воздвижења Часног Крста, налазила се у махали Панађуриште, славила је 14. септембар, а налазила се по предању између куће Дене Столића механџије и куће неког мухаџира. По неким археолошким подацима, у Приштини су постојале и цркве Светих арханђела и Свете Недеље које су срушене да би на њиховим местима биле подигнуте џамије. По турском попису из 1544. године, у Приштини је постојала и махала Аја Софија.

За још једну џамију на Великој реци мештани староседеоци мисле да је раније била црква.

Црква Светог Николе Мираклијског , позната као Стара Црква, у Приштини после обнове, 2014. споменик је културе Републике Србије од изузетног значаја, поверена Покрајинском заводу за заштиту споменика Приштина/Лепосавић Фото: Wikimedia Commons, Eraalickaj CC BY-SA 3.0

Једина сачувана, Црква Светог Николе Мирликијског, саграђена је 1830. године на темељима Манастира Светог Николе који је био убележен у турским пописима из 1544. године. Црква је изграђена тек после великих напора тадашњих житеља Приштине да од султана добију дозволу да изграде свој храм. До тада су се службе вршиле по хришћанским кућама или на месту где је некада био олтар старе цркве. Како је наведено у султановој дозволи, црква по изгледу није смела да се издваја од околних кућа, па зато споља изгледа као обична кућа. Узидана је у земљу, тако да се приликом уласка у њу силази уз помоћ четири степеника. Зидана је тесаним каменом а са западне и јужне стране ограђена је припратом под ниским кровом.

Црква је била живописана, а постојао је и иконостас. Око 1840. године израдили су га дебарски дуборесци који су сличне иконостасе радили у дуборезу у црквама Светог Спаса у Скопљу, Дечанима и Софији. На иконостасу је било 14 великих и 53 мале иконе. Царске двери и крст са распећем изнад иконостаса били су урађени златним листићима. На иконостасу је било много мотива из Светог писма. Сви стубови су се међусобно разликовали, на једном су биле изрезбарене разне животиње, на другом цвеће, грожђе, дрвеће. Изрезбарени су били и ликови тројице браће, аутора, а лик у мијачкој ношњи коме анђео шапуће како треба да ради је аутопортрет мајстора Мите. Приштинска црква није имала звоно. На молитву се позивало клепеталима. Звоно је постављено први пут тек 1911. године. Било је обешено на дрвеним скелама и то тајно. Када је звоно зазвонило, народ је похрлио у цркву а улице су се напуниле људима.

Црква Светог Николе Мирликијског је 18. марта 2004. године претрпела, као и већина православних светиња широм Косова и Метохије, вандалски напад. Запаљена је и иконостас је изгорео. Црква је касније обновљена, а приликом обнове у њу су уграђене каменице којима су тог дана нападачи каменовали православног свештеника Мирослава Попадића и неколицину Срба које су из подрума спасле румунске јединице КФОР-а.

Деведесетих година прошлог века одлучено је да осим ове постојеће, Приштина добије још једну православну цркву. Започета је градња Саборног храма Христа Спаса 1992. године, подле шест година завршена је спољна структура зграде, али је градња прекинута због недостатка средстава. Албанци су неколико пута иницирали њено рушење, због чега је оскрнављена и вандализована. Током нереда у марту 2004. године овај храм је остао нетакнут, али је 2006. подметнут пожар. Апелациони суд Косова доделио је Српској православној цркви право својине на земљишту по црквеним основама, али се и даље блокирају покушаји наставка градње.

Наташа Станковић Симић