Академик Василије Крестић: Историја се немилосрдно поиграва са Србима

Печат | 27.12. 2013 | Љиљана Богдановић

Због противсрпске политике Срби су о Мажуранићу говорили: „Добар песник, да је човек таки“. После овог, само овлашног осврта на хрватску компоненту у српској историји, мислим да се може рећи да је нисмо добро научили а и што смо знали трудили смо се да заборавимо, да све подредимо тзв. братству и јединству.

Оно што чини црвену нит моје књиге, што се провлачи од њене прве до последње странице јест однос између Срба из Угарске са Србима из Кнежевине, односно Краљевине Србије. Тиме сам хтео да покажем да је национална свест код Срба и осећање духовног јединства код њих, и с једне и с друге стране Саве и Дунава, током читавог периода који обухвата књига била на веома високом нивоу.

Књига је свеобухватно и свестрано урађена хрестоматија, издање богато опремљено фотографијама, бројним портретима, мапама, факсимилима, илустрацијама. Укратко, пред читаоцем је својеврсна фреска историјски дугог трајања и трагова Срба у Угарској, на територији која обухвата и данашњу Војводину, али и шири простор. Ово изузетно издање непосредни је повод за разговор са аутором, академиком Василијем Крестићем, чије је вишедеценијско бављење историјском и укупном судбином српског народа на Балкану изнедрило и ову драгоцену публикацију.

Ваша недавно објављена књига – „Историја Срба у Угарској 1790 – 1918“ – у јавности је здушно оцењена као капитално историјско дело. Припремана је, казали сте, пола века. Да ли је на „далеком старту“ овог посла наум писца био једнак оном који је водио његову руку када је на рукопис стављена тачка? Да ли су се, на пример, пре пет деценија могле дослутити данашње војвођанске страсти и савремени антагонизми у Војводини?

Истраживачки послови, сабирање и проучавање извора и литературе, трајали су више деценија, заправо од самог почетка мог бављења науком. Поједини одељци књиге настајали су још током истраживања. Они су из године у годину и из деценије у деценију низани попут камичака у повећем мозаику. Када сам завршио истраживачки посао, када сам схватио да сам научно сазрео за писање овог дела, ослободио сам се многих споредних а у мојој струци неизбежних послова. Само писање књиге није трајало дуже од годину и по дана.

Што се тиче мог наума, он је од самог почетка био јасан. Зато што историја Срба у Угарској од краја XVIII века до уједињења Војводине са Србијом 1918. није била написана у целини, у виду синтезе, што оно што смо имали, по мом уверењу, није у свему било на нужном научном нивоу, јер није написано на основу архивског истраживања, што су многа значaјна питања из прошлости Срба у Угарској изостављена, а нека нису била ни уочена, одлучио сам да попуним ту историографску и културну празнину.

Од самог почетка рада на књизи намеравао сам да је напишем строго научно, без политизације. Међутим, како је време одмицало, питање Војводине и њене аутономије, из године у годину, до наших дана, све је више политизовано. Нисам себи дозволио да се, пишући књигу, њоме упустим у политику. Међутим, свима онима који се баве политичким питањем Војводине и њене аутономије, који хоће да поштују историјске чињенице, а не да их фризирају, фалсификују и тумаче према својим идеолошко-политичким потребама, књига ће добро доћи, јер све што је у њој написано засновано је на прворазредним доказима.

Шта чини суштину српских настојања да на подручју Хабзбуршке монархије, у Угарској, стекну територијалну или што ширу народно-црквену аутономију?

Из читаве историје Срба у Хабзбуршкој монархији јасно се види да су захтеви Срба за добијање територијалне или што шире народно-црквене аутономије имали задатак да служе српским националним, верским, културно-просветним и политичким интересима. Посебном аутономијом, било територијалном или народно-црквеном, Срби су намеравали да се бране најпре од германизације а касније од мађаризације, да сачувају своју националну и верску посебност. Аутономија је могла да буде, а у извесном смислу је и била, једина институционално организована заштита специфичних националних интереса Срба у туђинској многонационалној држави.

Стога су се Срби упорно борили за њено проширење и за њено очување. Међутим, Беч и Пешта, Немци из Аустрије и Мађари, увек су били против српских настојања која су се тицала аутономије. Уочи Балканских ратова они су суспендовали и иначе скучену српску народно-црквену аутономију. Учинили су то у тренутку када су односи између Србије и Аустроугарске, пред Први светски рат, већ били веома заоштрени. Аустроугарска није могла да дозволи да на њеној територији и даље постоји аутономна организација Срба, помоћу које би се они лако могли супротстављати њеној непријатељској политици према Србији. Аустроугарске власти су врло добро знале да су се Срби из Угарске увек залагали за што ширу аутономију и стога да би помоћу аутономије у погодном тренутку што лакше ступили у државну заједницу са Србијом. Да би те намере осујетила, власт је одлучила да уништи аутономију како она не би послужила као мост преко којег би се уједињење Срба без тешкоћа могло остварити.

На основу овог сажетог осврта на питање аутономије може се закључити да се историја немилосрдно поиграла са Србима из Угарске. Двовековне тежње за стварањем њихове аутономне територије нису остварене у време кад им је она била неопходна и кад су се за њу борили. „Дарована“ им је тек после револуције 1945, а нарочито Уставом 1974. године, кад им није била потребна и кад такву, какву су добили, никад нису ни тражили, нити желели.

Управо стога заговорници данашње војвођанске аутономије, ако имају мало знања, морала и стида, не би могли и смели да се позивају на прошлост, јер је она у свему супротна садашњости. Ако је у прошлости аутономија имала да служи Србима и српским националним и политичким интересима, данашња аутономија, са Статутом Војводине, у свему је уперена против српског народа и српске државе. Данашњу аутономију Војводине Срби би морали да сведу на разумне границе јер, ако то не учине, ископаће гроб и својој држави и свом народу. Показаће да су недостојни наследници својих славних предака и да не заслужују бољу будућност од оне која им је скројена Уставом 1974. године.

Кад је реч о данашњим захтевима за што ширу аутономију Војводине, треба рећи да њу, поред незнатног дела Срба, траже и Мађари. То је занимљиво зато што су Мађари у оквирима Аустроугарске били највећи противници српских тежњи за извојевањем српске аутономије. Сада, кад Војводина чини саставни део Србије, Мађари се залажу за њену аутономију.

Разлог таквом њиховом понашању према аутономији Војводине више је него јасан. Ако су Срби тражили Војводину док су били под Аустроугарском да би се њоме бранили од мађаризације, да би њоме чували свој национални и верски идентитет и да би, како сам рекао, помоћу аутономије у погодном тренутку што лакше ступили у државну заједницу са Србијом, Мађари то данас чине из истих разлога, из својих националних и државних интереса, који су у сукобу са српским државним и националним интересима. О томе наши политичари треба добро да размисле и да нађу решења која неће штетити српским националним и државним интересима, нити ће угрозити виталне интересе Мађара.

У делу је реч о животу Срба у Угарској у периоду од Темишварског сабора 1790. године па до уједињења Војводине са Србијом 1918. Шта је оно на шта бисте читаоцу посебно скренули пажњу и који разлози су пресудили да највише простора у књизи посветите револуцији 1848 – 1849, и да је тако исцрпно монографски прикажете?

Оно што чини црвену нит моје књиге, што се провлачи од њене прве до последње странице јесте однос између Срба из Угарске са Србима из Кнежевине, односно Краљевине Србије. Тиме сам хтео да покажем да је национална свест код Срба и осећање духовног јединства код њих, и с једне и с друге стране Саве и Дунава, током читавог периода који обухвата књига била на веома високом нивоу. То је посебно дошло до изражаја у време Првог српског устанка, у годинама револуције 1848-1849, током Балканских ратова и по свршетку Првог светског рата, када је српска војска улазила у градове и села Војводине и када је 25. новембра 1918. у Новом Саду донета одлука о присаједињењу Војводине Србији.

Наводећи многе конкретне примере о блискости, сарадњи и јединству, о томе да су Срби из Угарске и Кнежевине један исти народ и да га, како је 1849. изјавио Стеван Книћанин, само Сава и Дунав дели, нисам пропустио да наведем и оне случајеве када је, којим поводима и зашто међу њима долазило до несугласица и неспоразума.

Револуцији 1848. до 1849. посветио сам највише простора из више разлога. Најпре због тога што је та револуција најзначајнији догађај у историји Европе током XIX века. Српска револуција чини саставни део те општеевропске револуције. Тако крупан и изузетно значајан догађај, с веома разгранатим проблемима, прави је изазов за сваког историчара. Није случајност да су се револуцијом бавили многи наши веома познати, али и страни историчари.

Неки од тих страних историчара током свог читавог радног века бавили су се искључиво револуцијом и увек су имали да кажу нешто ново или другачије од својих претходника. Без доброг познавања узрока избијања, као и тока и последица које је за собом оставила револуција, не могу се разумети многа потоња збивања, посебно она која се тичу српско-мађарских односа. Зато сам одлучио да њу посебно и подробно прикажем, утолико пре што сам имао могућности да њену историју обогатим новим темама и новим досад непознатим чињеницама.

Када и због чега су се јављали несугласице и неспоразуми између Срба из Угарске и Србије?

Несугласице су се јављале у оним тренуцима када су се Срби из Угарске налазили под снажним притисцима Беча и Будимпеште, када су их мађарске владе немилосрдно и брутално почеле угрожавати осмишљеним законима којима је био циљ мађаризација и стварање велике, етнички чисте Мађарске, која би се простирала од Карпата до Јадрана. Пошто су се налазили у тешкој ситуацији, Срби из Угарске упирали су очи у Србију. Очекивали су да она крене у националноослободилачку акцију и да почне да решава Источно питање.

Како Србија ни војнички, ни дипломатски, у време владе кнеза Михаила и владе намесника није била спремна, а ни способна за веће војне активности, држала се уздржано не желећи да стави на коцку оно чиме је већ располагала. Због тога се Србија налазила под баражном ватром српске штампе у Угарској, под жестоком критиком новосадске Заставе Светозара Милетића, Панчевца Јована Павловића и Уједињене омладине српске.

У нашем времену није реткост да нове историјске књиге непосредно по објављивању постају тема стручних, али и ширих, јавних спорења. Давнашњи неизмирени рачуни стигли су, чини се, на наплату. Из разлога сличних онима који надахњују оштре полемике, поједине књиге, чак и када су веома значајне – бивају прећутане. Очекујете ли ви из неких друштвених и научних кругова реаговања која нису надахнута строго научним разлозима?

Не уображавам да се мојој књизи не могу наћи неке мане, да је неком питању можда требало посветити више, а неком мање пажње, да се неки од проблема могао представити другачије него што сам га представио. Ипак, верујем да је она, као синтеза написана на обилној, досад некоришћеној изворној подлози, обогатила нашу историографију, да ће будућим историчарима добро послужити да оду даље и буду успешнији од мене. За кратко време откад се књига појавила, и електронски и писани медији посветили су јој знатну пажњу. Књига је промовисана у више места, а заказане су и нове промоције. Судећи по томе, не може се рећи да ће она бити прећутана. Не могу да нагађам да ли ће бити неких реаговања која нису надахнута научним разлозима. Она су сасвим могућа, али због њих нисам забринут. Спреман сам за сваки озбиљан стручни и научни разговор.

Процењује се да је овом монографијом попуњена једна „празнина“ у сагледавању наше прошлости. Предочавањем непознатих чињеница историја Срба у Угарској је „добила нову димензију“. Шта је посебно ново и значајно у аналитичком тумачењу тог обиља чињеница сакупљених у архивима Беча, Будимпеште, Загреба, Београда, Новог Сада, Сремских Карловаца?

Поред већ поменуте црвене нити о српско-српским односима и проблему аутономије, борби за њено очување и проширење, знатан простор посветио сам питању односа Беча и Будимпеште према Србима и Срба према Бечу и Будимпешти. Ти односи чине суштину историје Срба у Угарској. Стога су они у жижи мог посматрања и њима је прожета читава књига од њене прве до последње странице.

Важна је хрватска компонента која је заступљена у мојој историји. Због значаја нисам могао заобићи тему која се тиче Источног питања и начина на који је то питање требало решити. Зато што је код Срба у Угарској био развијен страначко-политички живот, њему, страначким првацима и страначко-политичким програмима, поклонио сам дужну пажњу. С тим у вези, приказани су и стално затегнути односи политичких странака са српском црквеном јерархијом, који су у целини штетили интересима српског народа, а користили владама у Бечу и Будимпешти.

Као веома значајна институција за историју Срба, књигом је обухваћена и Војна граница, а нису запостављене ни социјалистичке идеје и социјалистички покрет међу Србима у Угарској. Сва питања посматрао сам и вредновао са становишта више политичких средишта. Да бих поуздано могао да оцењујем политичку прошлост Срба из Угарске, све проблеме сагледавао сам са ширег географског и геополитичког простора, из политичких центара као што су Беч, Будимпешта, Београд, Загреб и Нови Сад.

Који део архивске грађе издвајате као драгоцен, има ли у том броју и докумената из архива и библиотека сада први пут представљених јавности?

На крају сваке главе моје књиге, у одељцима који су означени као Извори и литература, навео сам архиве и архивске фондове у којима сам налазио документа која сам искористио приликом писања монографије. Огроман део тих докумената, на српском, немачком и мађарском језику, веће или мање научне вредности, досад није био познат и први пут је уграђен у моју историју.

Кад ово кажем, никако не желим да потценим значајне корпусе докумената, или оне појединачно објављене, које нисам могао нити смео да заобиђем. Приликом писања одлично су ми послужили оновремена штампа, која је нека врста текуће историје, мемоарска дела и богата релевантна литература.

Пуну пажњу као историчар посветили сте моменту који одређујете као „хрватску компоненту у српској политици у Угарској“. Јесмо ли нешто научили, или боље речено – шта нисмо научили и разумели из прошлости?

Хрватска компонента у историји Срба у Угарској била је добро проучена и позната само за период илирског покрета и време револуције 1848-1849, али је у историографији недозвољено била запостављена за период од шездесетих година XIX века до краја Првог светског рата. Увођењем хрватске компоненте у историју Срба у Угарској успео сам да објасним у чему су се Срби и Хрвати у одређеним периодима времена саглашавали, а због чега су се сучељавали, када и зашто су дошли у отворен сукоб и ко сноси кривицу за тај сукоб.

Од свршетка револуције 1848. до 1849. до наших дана, камен спотицања између Срба и Хрвата било је питање припадности Срема. Тако је, примера ради, бискуп Штросмајер био одлучно против тога да се испуне захтеви Срба постављени на Благовештенском сабору 1861. године зато што би у Војводину, коју су захтевали, ушао и Срем. Тај захтев Срба Штросмајер је оценио као „нечувену дрскост“.

Неспоразуми и неслагање између Хрвата и Срба испољени су и око начина решавања Источног питања, око тога ко при том решавању треба да предводи Јужне Словене, Хрвати или Срби. Било је неслагања и у вези са улогом Аустрије у решавању Источног питања јер су једни у њој гледали партнера, а други противника. Срби из Угарске оштро су се супротстављали хрватској политици непризнавања Срба, њиховом ставу да су Срби православни Хрвати, да у Хрватској не постоје као „политички народ“ већ да су део „хрватског политичког народа“.