Ceopom-Istina, Геополитика, 15. 2. 2021, Коста Чавошки: Тито, комунисти и цртање авнојевских граница [из Архиве]

Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година?

Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај.

Далекосежне одлуке о томе које ће федералне јединице творити нову Југославију и у којим границама ће се оне конституисати доносило је најуже руководство КПЈ, које је у ратним условима чинила неколицина руководилаца око генералног секретара Јосипа Броза Тита, чија је реч обично била пресудна. Запаженији удео у доношењу ових одлука имао је и Едвард Кардељ, а потом и преостала двојица тзв. Велике четворке – Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Остаје нам сада да покажемо како је и на којој основи најуже руководство КПЈ извршило територијално разграничење. До открића ових необично значајних и далекосежних историјских чињеница, о којима скоро да нема речи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа ЦК КПЈ, долазимо сасвим случајно у реконструисаним стенографским белешкама са седнице Председништва АВНОЈ-а од 24. фебруара 1945, поводом захтева Антифашистичког сабрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) да четири, односно три њихова представника уђу у Председништво АВНОЈ-а – сразмерно броју становника на својој територији с обзиром на то да је АВНОЈ био једнодомно представничко тело.

Том приликом секретар Миле Перуничић изјавио је: „Све наше земље, све наше федералне јединице, нису сразмерно представљене у АВНОЈ-у. Такве су биле прилике под којима смо радили“. Просечно их је било најмање у АВНОЈ-у из федералне Србије. До оваквог закључка Перуничић је дошао на основу поређења броја становника федералних јединица у ондашњим границама (фебруар 1945), а по попису из 1931, и броја њихових представника у АВНОЈ-у. Из тог погледа најпре сазнајемо да су, поред шест и данас постојећих федералних јединица, у том тренутку биле и четири области чији статус и припадност још нису били решени: а) Војводина, б) Косово и Метохија, в) Санџак и г) Панчево и Земун. А затим се у напомени даје следеће објашњење о границама појединих федералних јединица:

„Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине; Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине; Босна и Херцеговина у границама одређеним Берлинским уговором; Србија у границама пре Балканског рата са срезовима узетим од Бугарске Версајским миром; Македонија – југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца; Црна Гора у границама пре Балканског рата, са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем…“

То је, дакле, био онај изворни територијални статус који је најуже руководство КПЈ током рата дало свакој федералној јединици. Оно што најпре изненађује, то је чињеница да су, изузев Македоније, различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко шездесет година – од 1878. до 1939. године. И, што је најгоре, за једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније, док су за друге узете границе које су за њих биле најнеповољније. То ћемо одмах показати.

Словенија је узета у границама Дравске бановине, које су утврђене Законом о називу и подели земље на управна подручја од 1929. године. Према осталом делу Југославије, то су и њене данашње границе. Нема никакве сумње да је за Словенију то било најповољније решење, јер су се практично сви Словенци на територији ондашње Југославије нашли у једној федералној јединици. Чак је Пленум Освободилне фронте, без претходне сагласности АВНОЈ-а, донео одлуку о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних делова Словеније, што је задирало у односе са страним суседним државама – Италијом и Аустријом.

Најповољнији територијални статус добила је Македонија. Граница на око 10 односно 15 километара јужно од Качаника и Ристовца је и данашња граница Македоније према Србији. Повољност овог решења огледа се у томе што није било Македонаца северно од ове границе, док је у границама Македоније остао знатан број Срба, Албанаца, Турака и Муслимана. Чак је 3. августа 1945. Председништво АВНОЈ-а донело Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у косовско-метохијској области, којим је практично санкционисано протеривање из Македоније, а делом и са Косова и Метохије, оних колонизованих Срба и Црногораца који су за своје ратне заслуге најчешће добили земљу која до тада није обрађивана, односно сеоске утрине, или су је за свој новац купили. Једино је македонском руководству ускраћена могућност да, попут словеначке Освободилне фронте и хрватског ЗАВНОХ-а, донесе своју одлуку о прикључењу матици делова суседних држава насељених Македонцима.

Босна и Херцеговина такође су добиле веома повољан територијални статус, с обзиром на то да су узете у својим историјским границама, потврђеним на Берлинском конгресу 1878. године. Управо захваљујући томе, ова федерална јединица има код Неума излазак на море, чиме је, пак, хрватска Далмација пресечена на два дела. Ова повољност територијалног статуса Босне и Херцеговине има, међутим, различито значење за народе који у њима живе. Границе потврђене Берлинским конгресом су, са становишта интереса једне нације да се сви њени припадници нађу у једној федералној јединици, једино повољне за муслимане. Оне би биле још повољније да су тим границама обухваћени и муслимани који живе у Санџаку, који је касније подељен између Србије и Црне Горе. Међутим, оне нису најбоље решење за Хрвате и Србе, који се тиме одвајају од својих матичних јединица. Јер, ако се за основу федерализовања узме начело националне хомогености федералних јединица, онда је останак великог броја Хрвата и Срба изван граница Хрватске и Србије у озбиљном нескладу са тим начелом.

На то ће сигурно многи рећи да се због измешаности становништва, баш као и у Швајцарској, у Босни и Херцеговини уопште не могу повући етничке границе између Хрвата и Срба и муслимана. То је несумњиво тачно, али се тиме показује не само ваљаност већ и мањкавост начела националне хомогености, пошто се оно, колико су то југословенске границе допуштале, доследно могло спровести у случају Словенаца, али се није могло на исти начин спровести у случају других југословенских народа.

Црна Гора је узета у границама пре Првог балканског рата, што значи да јој, као касније и Србији, нису признати резултати ослободилачког рата против Турака. Но, за разлику од Србије, Црној Гори је то добрим делом надокнађено, јер су јој придодати срезови Беране, Плав, Гусиње, које је Црна Гора задобила у последњем рату против Турске, а затим и Которски срез (од Херцег Новог до Бара), који је у време балканских ратова и раније био у саставу Аустроугарске. Изван овако одређене ратне авнојевске Црне Горе остали су срезови Пљевља, Бијело Поље, Ђаковица и Пећ, које је Црна Гора задобила у рату против Турске.

Територијални статус који је током рата добила Хрватска предмет је различитих тумачења. Полазну основу за њене територије представљала је Бановина Хрватска утемељена споразумом Цветковић–Мачек од 26. августа 1939. године, која је поред Савске и Приморске бановине и среза Дубровник, обухватала и срезове Илок, Шид, Брчко и Градачац. Ваља такође додати да је у оквиру историјских граница Босне и Херцеговине Приморска, односно Бановина Хрватска, обухватала срезове Травник, Фојницу, Бугојно, Ливно, Прозор, Коњиц, Мостар, Љубушки и Дувно, тј. добар део Херцеговине и централне Босне. То је заправо после толиких векова прва територијална и административна целина која је обухватала три историјске хрватске покрајине – ужу Хрватску, Славонију и Далмацију. За време Аустроугарске и раније, Далмација је била у саставу Аустрије, а ужа Хрватска, Славонија и касније Војна Крајина, у саставу Угарске.

Међутим, поменута територија утврђена током рата није се у потпуности поклапала са територијом Бановине Хрватске већ је била исправљена, односно умањена историјским границама Босне и Херцеговине, којима је дата предност у односу на границе негдашње Бановине Хрватске. Захваљујући томе, из оквира Бановине Хрватске искључене су херцеговачке општине насељене претежно хрватским живљем. То је учињено и са срезовима Брчко и Градачац у северној Босни. Тако је авнојевска Хрватска имала нешто мању територију од предратне Бановине Хрватске. Не треба, међутим, заборавити да се већ тада рачунало са проширењем Хрватске, и без претходне сагласности АВНОЈ-а, донета је одлука о прикључењу Истре, Ријеке, Задра, и анектираних делова Хрватске и хрватских јадранских острва слободној Хрватској.

Велике недоумице изазива територијални статус авнојевске Србије, која је узета у границама пре балканских ратова (тзв. прекумановска Србија), уз додатак двају срезова узетих од бугарске после Првог светског рата. То значи да авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова против Турске и Аустроугарске, које је она водила од 1912. до 1918. године, тј. да је Србија ратним одлукама највишег партијског руководства добила статус као да те ратове уопште није водила.

Посебно је занимљиво поређење границе авнојевске и тзв. Недићеве Србије под немачком окупацијом. Оне се у свему поклапају, осим у својим јужним и југоисточним границама. Ратна авнојевска Србија обухватала је и два среза насељена Бугарима, који су Недићевој Србији одузети. Али је зато Недићева Србија обухватала и Нови Пазар и део Косова око рудника Трепча, укључујући и Косовску Митровицу, које авнојевска Србија није обухватала.

 

Бројна неугодна питања

Овакво утврђење граница федералних јединица за време рата изазива бројна и неугодна питања. Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година?

Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај. Узмимо за пример Хрватску и Србију. Шта би, на пример, било да је за обе федералне јединице узета иста година – 1912. или 1939? Да је узета 1912, Србија би била у границама прекумановске Србије, а Хрватска у својим административним границама у оквиру Угарске, које су обухватале ужу Хрватску, Славонију и Војну Крајину, а искључивале Далмацију. У том случају би Далмација, Војводина, Санџак, Косово и Метохија били у прилици да сами одлуче о свом статусу, пошто би се нашли изван ових граница.