Глас Српске, 27. 10. 2024. Драган Мијовић: Вишеград 1914 – Јунаци који не смију пасти у заборав

Био је један од оних врућих љетних дана кад у Вишеграду ваздух трепери од вреле јаре, а негдје се притаји увијек присутни вјетрић што хлади дринске обале. Тада би сваки живи створ тражио расхлађење или какав заклон од звијезде што пече са високог свијетлог неба. У ово вријеме би раније на Дрини и Рзаву било мноштво купача, но сада ту не бјеше никог, чак ни увијек присутних Циганчића. Почео је рат…

Он се августа те 1914. убрзано примицао из правца Добруна, са хуком борби и потмулом грмљавином топова. У граду је владала велика нервоза док је многа војска у плавим аустро-мађарским униформама журно прелазила камену ћуприју и замицала уз Рзав тамо у правцу Јагодње. За то вријеме улицама вршљају наоружани, распојасани, мрачни типови који су се од редовних трупа разликовали по упадљивом невојничком држању, са некомплетном униформом и фесовима на глави. Били су то шуцкори, на брзу руку формирани помоћни одреди, од разних муслиманских беспосличара, насилника и олоша, којима су власти дале одријешене руке за бруталну репресију према Србима. Све се одвијало по ранијем плану Беча да у Подрињу промијени етничку слику становништва на штету српског народа. Шуцкори су временом постајали све крволочнији, посебно када је почетком рата једна њихова јединица јачине од 150 људи упућена ка граници и код Вардишта потпуно сасјечена од српских комита и извидница. Том приликом ни пола их није изнијело живу главу.

Ти зликовци су људе силом извлачили из кућа, премлаћивали и затварали, при чему су на разне начине терорисали нејач, пљачкали и уништавали имовину. Вишеград је преживљавао тешке тренутке, на локалитету званом Пијац вјешања су била свакодневна. Плански су хапшени најугледнији људи и затварани у просторије школе. Они су били таоци под пријетњом стријељања на сваки покушај побуне локалних Срба. За мостове преко Дрине били су везани Симо Јовановић и Владо Марић, а на Лимском мосту поп Перо Ђурђевић. У граду и околини је током рата на разне начине уморено 255 “велеиздајника”, док је њих на стотине депортовано у разне логоре, из којих се мали број вратио.

 

Помирен са судбином

Била је сриједа, 19. августа 1914. године, велики празник Преображења Господњег. У кругу око подигнутих вјешала на Пијацу видјело се петнаестак војних лица, а мало даље у збијеној групи стајали су присилно доведени цивили, судећи по одјећи већином Срби.

Ти људи су као покисли у нијемом грчу зурили пред себе и само повремено, као кришом, погледавали стаситог младог човјека који је поносно стајао испод вјешала. Његово непомично лице било је као из камена исклесано, одајући снагу и постојаност његовог карактера. Као од брда одваљен, одавао је упечатљиву слику мушке снаге и љепоте. Присебан и достојанствен, без трунке страха, надмоћно се осмјехнуо својим џелатима, док му је читана смртна пресуда.

Био је то 33 године стар Светозар Тешевић из оближњег села Дринско. Радило се о једном од најспособнијих конспиратора Народне одбране за одржавање веза између главних центара те организације у Босни и Србији. Вршене су припреме за предстојећи рат који је по свему био неизбјежан и мирисао у ваздуху још од анексионе кризе 1908. У тамним ноћима “без мјесеца” Светозар је тајно прелазио Дрину, коју су Аустроугари најоштријим мјерама скоро херметички затворили. Знао је шта га чека буде ли откривен и свјесно се жртвовао за будућу слободну српску државу. За тај велики циљ није жалио умријети и вјечно се растати са младом супругом Стојом, како би њихов петогодишњи синчић Божидар, могао одрасти и живјети као слободан човјек. И ево га, потпуно помирен стоји пред својом судбином, чекајући час када ће свевишњем Господу предати своју витешку душу.

Није га психички сломило ни претходно копање сопствене раке. Свом крају се кретао са неком свечаном узвишеношћу, која је без сумње била израз врхунског хероизма. А када је осјетио круту омчу око врата, громогласно је закликтао: „Живила Србија, живио Краљ Петар!“ Џелат брзо учини шта треба и снажно тијело се заљуља на вјешалима уз два јака трзаја. Већини посматрача оте се дубок болан уздах, неколико жена зајеца, а у многом оку заблиста суза.

Но, истог трена уже пуче и кршни момак се стропошта на земљу, с муком се борећи за ваздух. Војници се пометено устумараше, прије но што га некако осовише на ноге. Међу народом невјерица, људи се крсте и тихо благодаре Богу. Швапски обрстлајтнант (потпуковник), блијед као креч, усиљено се обрати Светозару: „Када се овако шта деси, осуђенику се по закону поклања живот, али теби само под увјетом да гласно викнеш: ’Живјело Његово величанство, цар Фрањо Јосип Први‘“. Тешевић га само презрено окрзну погледом загледан ка истоку, са смијешком ослушкујући тресак граната на самом ободу града. Тад се овај горостас широких плећа и набреклих мишица испрси, а очи му сјевнуше као ватрене муње па напуклим гласом из повријеђеног грла опет громко и пркосно кликну краља Петра и Србију. Официр даде знак и Тешевића поново приведоше под вјешала. Он ту сам кроз омчу новог конопца протури главу и све је било брзо готово. Тако се овај српски јунак са свијетлим осмијехом на лицу, ту поред Дрине винуо у висине достижне само одабранима.

 

Већ послије анексије 1908. показан је јак отпор тежњама Аустроугарске, који се испољавао кроз све активнија културно-просвјетна и витешка друштва, чврсто повезана са братским организацијама у Србији. Балкански рат је дао додатни замах ослободилачким тежњама и стремљењима угњетеног српског народа западно од Дрине, који се убрзано организовао за предстојеће догађаје. Хроничар Вишеграда А. Р. Дефтердаревић 1934. биљежи: „Читава источна страна вишеградског среза била је повезана сигурним и поузданим људима, вођеним од стране ондашњих свештеника“, мислећи првенствено на попа Милана Божића, за којег каже да је главни повјереник Народне одбране, човјек бујног темперамента, који је на вјешт начин повезао све честите и храбрије људе, да би у датом моменту могли да изврше своју дужност према нацији. Управо је Светозар био његов најпоузданији човјек за оне најтеже задатке. Дио Божићеве мреже била је и врло вјешта и смјела Вишња Мосић, самохрана мајка четворо малишана, чија се кућа налазила у селу Дубову, најближа граници Србије. Тајним стазама проводила је преко границе оне без пасоша, међу њима и младобосанце. Током истраге о Сарајевском атентату власти начуше за њену дјелатност па се ускоро нашла у сарајевском затвору. Ту је претрпјела страшну тортуру, али није одала коме и кад је помагала. Касније ће бити пребачена у затвор у Бечу, гдје се спасила смрти, глумећи умну поремећеност, по упутама једног затворског доктора. Послије рата била је позната као траварка, звана Баба Вишња.

И поп Божић је тог августа био заточен у вишеградском затвору са протом из Штрбаца, врсним Србином Костом Поповићем. Свештеници из вишеградског краја су се одувијек истицали својим високим родољубљем. Још 1848. са Книћанином се ишао борити на страни војвођанских Срба поп Живко из Вардишта, а у устанку 1875. добровољце из овог краја предводили су прота Јевто Ђуровић и поп Никола из Вишеграда те поп Зарија из Штрбаца.

 

 

Маске су пале

Таоцима Божићу и Поповићу, истога дана кад је објешен Тешевић, саопштена је смртна пресуда те да се спреме за извршење, али спас ће доћи изненада. Код њих убрзо сав усплахирен долази жандармеријски официр Словенац Ото Салокер. Рече да ће закључати ћелију и однијети кључ, а они да се умире и не пуштају гласа од себе, док се не окончају вјешања за тај дан.

Тог племенитог човјека, који је послије рата живио и радио у Сарајеву, Божић ће касније са захвалношћу помињати у својим сјећањима, мада ни сам није знао како му је тачно успјело да их спаси. Свештеници су потом пребачени у тузлански затвор па у Зеницу, одакле је Божић депортован у злогласни Арад. За разлику од многих, он ће и одатле некако извући живу главу.

Прота Милан Божић између два рата био је народни посланик и истакнути национални радник. Усташе, шуцкорски сљедбеници одмах га хапсе 17. маја 1941. у Сарајеву, као професора катихета у Женској гимназији. Пребачен у Загреб гдје се у “Петрињској” нашао у истој ћелији број 34 са својим владиком, потоњим светим Петром сарајевским. Прота је потом премјештен у Госпић, гдје је на свиреп начин убијен и бачен у Шаранову јаму на Велебиту. Српска православна црква га је уврстила у ред Свештеномученика.

Од анексионе кризе маске су потпуно пале. Како се Србија убрзано развијала и јачала, дунавска монархија је поче доживљавати као озбиљну пријетњу својим интересима. Зато је Беч покушавао на све начине да створи casus belli, како би се оружано умијешао и омео велико дјело ослобођења и народног уједињења. Гаврилови пуцњи код Латинске ћуприје били су идеалан повод. Послије срамног ултиматума и краха мировних напора европске дипломатије, Аустроугарска са великим снагама 12. августа 1914. напада Србију из правца Босне.

Наредбом Врховне команде, Ужичка војска укупне јачине 42.500 војника 14. августа напада на аустроугарске трупе у Подрињу, како би ослабила и успорила њихову офанзиву, док се на тај правац не усмјере веће српске снаге (марш на Дрину). Напад је по договору предузела и црногорска Санџачка војска у рејону Фоче.

У саставу Ужичке војске налазе се и три четничка добровољачка одреда, од којих је онај Златиборски, јачине 750 бораца био под командом чувеног мајора Косте Тодоровића. Његова Тарска чета са 180 бораца наступа из правца Бајине Баште ка Вишеграду. Четом командује бивши аустроугарски лајтнант Владимир Бан који је 1912. служио у Котору на граници према Црној Гори. Видећи да његов старјешина жели изазвати погранични инцидент, како би Беч према Цетињу могао интервенисати политички или чак оружано, он одбацује царски мундир. Организује 30 војника и с њима прелази на црногорску страну код бригадира Машана Божовића. Под притиском царевине, Црна Гора му ускрати могућност војне службе па он ускоро пређе у Србију. Ту му признаше чин поручника па узе учешће у Балканском рату, а 1914. бјеше распоређен у Златиборски четнички одред.

Неки су писали да је Владимир био синовац црногорског владике Митрофана Бана, што није тачно. Владимир Бан је био православни Србин, рођен у близини манастира Марче у Бјеловарској жупанији. Вјеран војној традицији Срба граничара и он је, и то са високим оцјенама, завршио официрску школу. У њему је горио свети патриотски огањ па се није либио да као официр буде активан члан разних српских друштава. Због своје благости и културе потпуно је одударао од слике строге отресите војничине. Из њега је зрачила нека племенита топлина и доброта, продуховљен, привржен књизи, читао је много и у свакој прилици. Говорио је течно талијански и њемачки, на који је и преводио српску поезију, а успут је усавршавао француски и руски језик.

Био је човјек радан и савјестан, није пушио и залазио у кафане. Скроман и искрен до наивности, знао је бити и предмет подсмијеха огрубјелих српских ратника, све док га не би видјели на бојном пољу. Бан је изазивао дивљење и безгранично поштовање својих четника, док је са неком посебном смиреношћу свакој опасности гледао у очи, као човјек који је свјесно испред живота ставио своје националне и људске дужности.

Потпуно прибран, трезвен и одлучан кроз најљуће паклене окршаје из дана у дан је предводио своју чету у правцу “тврдог” Вишеграда, у који су захваљујући прузи лако дотурата свјежа и бројна појачања. Банова чета се прво оштро потуче с непријатељем код Заовине, а потом зађе дубоко у позадину једне мађарске бригаде на планини Бабина гора изнад Старог Брода. Баш на већ помињано Преображење чета је водила најкрвавије огорчене борбе са вишеструко бројнијим непријатељем. Живот му је о длаци висио док је усправљен обилазио и храбрио своје војнике кроз кишу танади и гејзире врелог челика, који су се дизали уз паклени тресак граната.

Мађари су надирали у густим редовима и коначно су, послије вишесатног крвавог клања, уз страшне губитке одбијени, али је и Банова чета била скоро сатрвена. Свуд по разбојишту, као покошено класје младог жита, лежала је једна дивна бујна младост. Од око 150 бораца једва 50 остаде живих и здравих. У “херцеговачком” воду, поред 47 Херцеговаца, борило се и десет Гарибалдијевих добровољаца из Италије. Тог дана јуначки погину њих пет: Франческо Конфорти, Ћезаре Колица, Винћенцо Бука, Марио Корвизијери и Никола Горети. Касније кад Италија уђе у рат са Аустроугарском преостали се, на челу са Угом Колицом и Артуром Реалијем, вратише у домовину. Ниједна слава као тадашња четничка, којом су задивили свијет, није тако скупо плаћана.

 

 
На капијама Сарајева

Коначно, уз нешто попуне, послије мјесец дана беспоштедних борби, Банова чета је заједно са Лимским одредом 14. септембра ушла у Вишеград, којег су Швабе панично напустиле, рушећи један дио старог каменог моста. Потискујући непријатеља ошамућеног послије Церске битке, српске и црногорске снаге су до краја септембра избиле на линију Власеница, Соколац, Пале, Калиновик.

Комите су као горски вукови неустрашиво и дрско, са дивљом енергијом продирали иза леђа непријатеља и брзим ударима чинили праву пометњу у његовом распореду. Тројке војводе Дулета и мајора Вемића ноћу као сјенке силазе у Сарајевско поље па чак залазе и у сам град, ради извиђања. Шок је био потпун, неко је рекао да би Аустријанци те 1914. лакше повјеровали да ће Козаци стићи под Беч, већ Срби на капије Сарајева.

Нажалост, тај се почетни капитал није могао експлоатисати јер је Поћорек убрзано вршио концентрацију снага за контранапад, довлачећи јединице са стране, чак и из Трста. Заморене и губицима проријеђене српске и црногорске снаге, под притиском много надмоћнијег непријатеља, 7. октобра под борбом почињу постепено одступање. Четничке јединице поново највише крваре, редовно штитећи одступницу главнини. Дан прије коначног повлачења српских снага назад преко Дрине, у ноћи 24. октобра оставши у борби са тек осам преосталих комита, српски официр са срцем витеза и душом анђела, Владимир Бан јуначки паде на Бујаку, изнад ушћа Лима у Дрину.

 

Комите на Дрини

Мјесец дана раније, заузимајући по други пут Сребреницу, на најтрагичнији начин окончао је свој ратнички пут и његов легендарни командант мајор Коста Тодоровић. Тешко рањеног мајора не хтједе напустити његов комита Јован Живановић из Брчког па их оба заробише и живе спалише на ломачи “просвећени и културни” цареви солдати.

Живановић је напустио студије социологије у Швајцарској да би се борио као добровољац. Мало је познато да су се од 1912. до 1918. као четници борили претежно млади школовани људи, међу којима је било и истакнутих интелектуалаца, пристиглих са разних страна. Примјера ради, у комитској чети Владимира Бана на Романији је погинуо Чедомир Поповић, уредник “Американског србобрана” из Питсбурга, који је са колегом Шпиром С. Радојичићем, уредником “Српског гласника” из Сан Франциска, довео из Америке велику групу добровољаца. Шпиро ће погинути новембра 1916. на Солунском фронту.

Суморна јесења киша те 1914. кропила је гомиле лешева најбољих српских синова, расутих на крвавим разбојиштима од Паноса, Бабине горе, Старог и Радовића брода, Тмура, Црног врха, Сребренице, Романије, Краљеве горе, Лисине, Игришта, Врањ-камена, Бабјака, Хан брда, Сјемећа и до многих других. Губици Ужичке војске 1914. били су око 6.000 погинулих и несталих.

Читава једна младост се свјесно жртвовала за идеал слободе и правде за остварење великог вјековног сна.

Вријеме тихо, али неумитно одмиче, односећи са собом у вјечни заборав многе велике људе, њихове подвиге и жртве. Мјера нашег данашњег родољубља је да у тај заборав не потону и поменути јунаци, који су вјечити примјер како се воли своја земља и свој народ.

 

Капела

На Видовдан 1932. године, уз велико присуство народа тог краја, освећена је монументална капела у којој су кости великог броја изгинулих српских ратника. Капелу у Вардишту је подигао београдски трговац Јосиф Матковић са супругом Станом, као помен на своја два сина, војника Богољуба и поднаредника Велизара, који са неколико стотина другова храбро падоше у биткама код Вишеграда.

 

Генерал Лер

Аустроугарски официр Александар Лер у августу 1914. командује батаљоном у походу на Србију, кад од двије ране једну задоби на Дрини. Касније ће у Вишеградском гарнизону бити командант 85. пјешадијског пука. То је онај исти каснији Хитлеров генерал Лер, који је априла 1941. руководио злочиначким бомбардовањем Београда, бирајући свјесно за циљ и Народну библиотеку, највеће српско културно благо.

 

 

Драган Мијовић