ИН4С, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, 31. 3. 2025, Посматрач на суду Врана: Личне успомене са Косова 1999-2009 – Мери Волш

Снабдевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра месеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Треба приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.

Према другој причи која је колала сви предивни средњевековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.

Нисам остајала удобно и безбедно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбедности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извесним случајима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недељу сатерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им донесе лекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм целог Косова, а нарочито у централном делу покрајине, у околини Приштине.

Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За време напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истоветна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побегли у своје базе. Било је и изузетака. За време погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Један пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживели је изванредан пример непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина доделила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има две ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увек живела у једном делу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.

Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спречила да постану мета ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обе ноге биле одузете после аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно пре него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су у пламену нестали и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле и друге Србе који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где би могли да им укажу лекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису нестале у Nacht und Nebel ¹. Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.

Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође време ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.

Сећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје. Потпуно несвестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.

Земља покривена сунцокретима у цвету коју сам видела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем веку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео суд врана. И ја сам га видела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена пре него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.

Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и решавају сукобе на Балкану а уместо тога сеју семе будућег рата.

 

 

 

Мери Волш

Први пут објављено: 4. јул 2009, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

 

 

 

1. На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев)