Искра, 30. 9. 2021, Владимир Умељић: Против заборава: Титов „Милосрдни анђео“за Србе

Зашто се у наслову налази овај еуфемизам „НАТО-демократија“ из времена напада на остатак српских земаља („Милосрдни анђео“) 1999? Први разлог је јер је Тито масовно и немилосрдно уништавао Србе а други јер је и Тито тада радио – као и НАТО данас – на „промени свести“ у Срба.

И – био је (до сада) много успешнији од НАТО-пакта.

Јер он сноси одговорност за масовно убиство по могућству око 100.000 Срба само за време и непосредно после Другог светског рата и, истовремено, исувише дуга је листа његових српских помагача и извршитеља овог масовног злочина, којима је успео у тој мери да промени свест, да је син убијао оца а сестра брата.

И да један од његових масовних убица јавно обзнани: „То је тада било као да сам Бог! Није било прописа а могли сте да судите и да одлучујете (…) Шта ја сада да се мирим са неким, коме сам брата убио?!“ (Јово Капичић, 2009)

Комунистичка партија Југославије је 1941. године била једна врло добро организована, чврсто хијерархијски и кадровски вођена организација рано-совјетског типа, са око 8.000 чланова и око 17.000 чланова комунистичког подмладка. Око 600 југословенских учесника грађанског рата у Шпанији поседовали су практично војно искуство,  ¹  а њена водећа елита је прошла сурову идеолошку школу Совјетског Савеза, где је већ голо преживљавање исте значило да су сви испити успешно положени.

У војном погледу је партизански вођа Тито, како сведоче примарни историјски извори из фундуса који не припада послератној (комунистичкој) југословенској историографији, у суштини ишао од једног пораза до другог (који су касније, јер моменталну историју пишу моментални победници, сви редефинисани у „победе“) и његов неоспорни и највећи успех се састојао у томе да преживи и правовремено избегне, те да увек изнова скупи нове борце око себе. После војног пораза и истеривања из Србије крајем 1941, он се држи планина и шума Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Бројке о његовом даљем ратовању кажу (немачки извори):

„У операцији „Бело“ („Weiss“), од 18. јануара до 18. марта 1943, Тито је имао око 60.000 људи под оружјем; његови губици у тој борби су били 11.915 мртвих и 2.566 заробљених, док су Немци имали 514 мртвих, 1.214 рањених и 158 несталих. У операцији „Црно“ („Schwarz“), у мају и јуну 1943. елитне партизанске јединице опет су биле децимиране а у децембру исте године је Тито од 30.000 људи под оружјем изгубио 15.000 бораца, људи, од тога 10.000 је било заробљено (…) Своју закључну победу захваљује Тито, пре свега, политичкој и војној констелацији снага на светском нивоу, на коју он ни у ком случају није могао да утиче. Та констелација је била последица политичког натезања између западних савезника и Совјетског Савеза (…)“  ²

За подсећање, горње операције су у послератној југословенској историографији биле представљане као „велике партизанске победе при непријатељским офанзивама“, којима је придаван скоро сакрални карактер. Наравно да при томе није било помињано да су те акције окупатора биле вођене против партизана, али и четника:

„У јануару 1943. доведена је у немачки логор смрти Сајмиште код Земуна још једна већа група заробљених четника и њихових присталица са Косова и Метохије и Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције „Schwarz“ у Црној Гори, која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михаиловића (подвучено од стране аутора). Према депеши, коју је генерал Михаиловић упутио Влади у Лондону, у логор Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943.поменуо је да се број заточеника попео на 12.000, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције „Schwarz“ (битка на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду.“  ³

Тито још за време рата исписује послератну историју на себи својствен демагошко-бестидни начин, тако 29. новембра 1943. на једној коференцији југословенских „народних представника“ каже:

„Ми знамо, да су нас са свих страна клеветали и да нас и дан данас клеветају, да наша народно-ослободилачка борба у Југославији има наводно комунистички карактер бољшевизирање земље, покушај комуниста да се дочепају власти, одузимање приватне својине, уништење свих цркви и религија, једном речју, уништење свих културних тековина. То су у суштини старе и истрошене фразе (…)“ ⁴

Запад му је поверовао и потом хладно одбацио генерала Дражу Михаиловића.

За подсећање, вођа бољшевичке револуције В.И. Лењин је пре јединих слободних избора у дотадашњој историји Русије 8. децембра 1917. изјавио: „Мени се приписује да сам против што скоријег сазивања једне слободне уставотворне скупштине; ја бих то назвао изразом политичког лудила, да ме деценије политичке борбе нису поучиле, да је часност мојих опонената само једна врло изузетна појава (…)“ ⁵

Запад је, тада, и њему поверовао.

Титова пропаганда је саморекламирала југословенску комунистичку партију као једну родољубиву организацију, која се бори за слободу и равноправност свих, без обзира на националну, партијску или пак конфесионалну припадност и по сваком закону вероватноће се може поћи од тога, да је да је један добар број његових партизана чак и веровао у то, у најмању руку у прво време. Јер зашто би требало да су они били отпорнији на тако професионалну психагогију (= вођење душа) од милиона других људи у читавом свету? А за оне скептичне и тврдокорне, увек су стајали спремни – још тврдокорнији – партијски ликвидатори.

Истовремено и исто тако по сваком закону вероватноће, може да важи поставка да се „шака свесних“, дакле уже руководство југословенских комуниста при организовању оружане борбе 1941-1945. тешко икада поводило родољубивим мотивима. То потврђују бројни историјски извори.

Већ при мобилизацији за Априлски рат, наиме, то вођство дели својим члановима, следбеницима и симпатизерима летке, у којима их инструише и позива на саботажу напора за одбрану Југославије и на сарадњу са свим сепаратистичким националистичким групацијама:

„Југославија мора бити распарчана на њене саставне делове (…) дезорганизујте отпор југословенске војске стварајући конфузију међу официрима и војницима. Сакупљајте оружје и сакривајте га на сигурном месту, за каснију употребу. Пружите сваку подршку усташкој, македонским, албанским и другим националистичким организацијама, при њиховим напорима да што брже сруше садашњи режим (…)“  ⁶

Подсетимо се и на – касније у послератној историографији сасвим у смислу „револуционарног патриотизма“ редефинисанe – комунистичкe демонстрацијe у Београду 27. марта 1941, којe су заправо биле организоване против официрског пуча и раскидања пакта са Хитлеровом Немачком (подвучено од стране аутора):

„У петак увече су покушали комунисти, којима су се придружили и понеки ученици и студенти, да упркос полицијској забрани одрже једну демонстрацију. Полиција их је у томе спречила, те су комунисти данас издали један летак, у коме пребацују новој Влади да води народ у рат, само да би помогла империјалистичкој Енглеској.“  ⁷

Од основне школе па надаље, међутим, у Титовој Југославији неуморно се тврдило да су комунисти организовали дотичне велике демонстрације (против Стаљиновог савезника Хитлера?) уз пароле: „Боље рат, него пакт!“ и „Боље гроб, него роб!“

Наравно, када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Совјетски Савез, и југословенски комунисти су се латили оружја. Сигнал за тај чин је донела директива московске Коминтерне од 22. јуна 1941:

„Апсолутно је есенцијално да употребите сва средства и подржите борбу совјетских људи. Морате почети с покретом под паролом „Уједињеног народног фронта“, који ће се борити против немачких и италијанских фашистичких бандита (…)“ ⁸

Истог дана, Политбиро комунистичке партије Југославије одржао је хитну седницу и упутио проглас народима Југославије, у коме их је позивао на оружану борбу против окупатора. На следећој седници Политбироа 04.07.1941.у Београду одлучено је да се пређе на општи устанак. Састанку су присуствовали Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Иван Милутиновић.

За прилив нових бораца старали су се нацистички окупатори својим варварским репресалијама над српским цивилним становништвом, као и масивни геноцидни походи од стране тадашње хрватске државе, закључно са њеним помоћним босанско-муслиманским услужницима, на територији под њиховом контролом. Међутим, и Тито је чинио све, да река новодолазећих не пресуши.

У једном наређењу партизанског Главног штаба стоји:

„Да би се изазвале што жешће и бесније реакције окупатора у односу на српски народ, обавезујем команданте да из својих борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове и да им наложе, да с времена на време убијају поједине припаднике окупационих снага, да би окупатор предузимао делотворне репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства (…)“ ⁹

И тадашњи британски човек за везу у Титовом штабу Maclean сведочи да је „… Тито лично захтевао репресалије против пасивног цивилног српског становништва, јер је комунистима свако стрељање талaца доводило нове огорчене борце…“  ¹⁰

Тито је, дакле, већ врло рано отпочео своју верзију операције „Милосрдни анђео“ против Срба и при томе гледао и далеко у будућност. Тако је од западних савезника увек изнова захтевао брутална бомбардовања српских (али не и хрватских) градова. Амерички конгресмен Heys из Охаја изјављује при једној конгресној расправи:

„Ја знам да је Тито у последњој години рата захтевао да амерички бомбардери на Васкршњи понедељак бомбардују Београд, који стратешки за нас није био од важности. Он је одредио тај дан и час, када је требало бомбардовати. То је био Васкршњи понедељак и час, када су реке верника управо излазиле из православних цркви (…) Његов циљ је био да Срби, који осећају једну природну склоност ка Сједињеним Државама, почну да мрзе ту земљу (…)“ ¹¹

Ову Титову макијавелистичку стратегију потврђују даље и документи у вези споразума на Јалти. ¹²

И хрватске усташе, уз помоћ својих босанско-муслиманских следбеника, дају велики допринос непрестаном обнављању партизанских редова. Али, наравно, и четничких јер су се партизани на овом делу територије појавили касније, када је самоодбрамбено организовање српског живља и борба против геноцидне хрватске државе већ одавно била у току, што није чудо с обзиром на њихову традиционалну историјску улогу:

„Четници су били српски добровољци, који су још од самог почетка ослобађања од турске власти преузели заштитну улогу у односу на своје још неослобођене земљаке и спремали терен и за њихово ослобађање.  ¹³

Саветник нацистичког посланства у Сарајеву Troll извештава 10. августa 1941:

„Насупрот хрватским тврдњама, да се кривица због побуна мора приписати искључиво српском утицају, немачке војне команде и умеренији Хрвати су сагласни, да је најбитнији део кривице за распламсавање устанка условљен необузданим и крвавим поступцима усташа (…)“  ¹⁴

То потврђује и шеф нацистичке Службе безбедности за иностранство, СС-Штандартенфирер Schellenberg, у свом извештају централи своје службе у Берлину, послатом у септембру 1941:

„У делу извештаја о усташама је апсолутно тачно установљено, да су главни кривци за ширење устанка усташе. Једна врста „малог рата“ се могла очекивати, јер су четници још пре немачко-југословенског сукоба били за то организовани, обучени и наоружани. Али без сталног прилива из редова овог ф од усташа терорисаног српског становништва, тај „мали рат“ би брзо био угушен. Да је дошло до правих устанака, то је највећим делом последица усташког терора (…)“ ¹⁵

Корисно је поменути још једну илустративну епизоду из Титовог ратног времена.

У пролеће 1943. долазе у Берлин све чешће извештаји, по којима Тито тражи пут и начин да се нагоди и споразуме с нацистима, да би се – са том залеђином – обрачунао са српским четницима.

Немачки посланик Kasche јавља из Загреба:

„Постоји могућност да Тито са својим присталицама обустави борбу против Немачке, Италије и Хрватске, да се повуче у Санџак и тамо обрачуна са Михаиловићевим четницима (…)“  ¹⁶

Он потом предлаже 17. априла 1943: „Посматрајмо пасивно борбу између Тита и Михаиловића, нека исцрпе међусобно своје снаге и тако спрече нарастање жеље за једним општим устанком међу Србима, која би се остварила (…) када би се они ујединили и заједно кренули на нас (…) А пошто смо ми о дешавањима код Тита све време добро обавештени, скоро да не постоји нека могућност да будемо преварени (…)“  ¹⁷

И извештаји о мисијама специјалне немачке јединице „Бранденбургер“ потврђују Титове преговоре са нацистима, садрже и једну занимљиву епизоду, покушај нациста да га у рано пролеће 1943 – после одустајања од преговора са немачке стране – заробе или убију:

 

1. L. Antic, Neue Konzeption der Landesverteidigung Jugoslawiens, Wehrkunde 6, S. 303, 1967.
2. Wuescht, J. Jugoslawien und das Dritte Reich, s. 65, Seenjald Verlag, Stuttgart, Universitätsbibliothek, Frankfurt am Main.
3. Равногорска историја (приређивач Радован Калабић, Београд, 1991).
4. Чувена седница АВНОЈ-а, 29 новембра 1943, важила је као чин рађања друге, Титове Југославије.
5. M. Heller, A. Nekrich, Die Geschichte der UdSSR, Bd. I., S. 37, 1981, Athäneum.
6. St. Clissold, Whirlwind, an Account of Marshal Tito’s Rise to Power, p. 27, London, 1949.
7. J. Piekalkievicz, Krieg auf dem Balkan 1940-1945, s. 65. Universitätsbibliothek Frankfurt a. M.
8. F. Maclean, Disputed Barricade, the Life and Times of J.B. Tito, S. 128, London, 1957.
9. Ово „Строго поверљиво“- наређење партизанског Главног штаба објавио је Р.Н. Брајовић у „Амерички Србобран“, 02.08.1955, Њујорк. Упореди и: J. Wuescht, ibid..
10. Ibid, F. Maclean
11. St.T. Possonny, Jahrhundert des Aufruhrs, S. 309; цитирано по: J. Wuescht, ibid.
12. Die „Jaltaer Dokumente“, S. 227,  Deutsche Lizenzausgabe, 1957.
13. Упореди: DTB-MBS, Ic Blatt v. 15.05.1941 – Zur Orientierung über die serbische Freischerlerbewegung („Cetnici“); исто: D. G. Erpenbeck, S. 37; даље: Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, s. 45; C. Lawrence, Irregular Adventure, s. 213, London, 1946.
14. PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 24
15. Pers. Stab RFSS (des Reichsführers SS), Inst. f. Zeitgeschehen MA-2, Folder 120
16. PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 316.
17. PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 401.