Недељник, 8.4.2017, Правни поредак НДХ: Час анатомије зла

Пише проф. др Борис Беговић

Усвајање расних закона у НДХ није била пука имитација нацистичких, нирнбершких закона, већ је постојао висок степен аутономије у том злокобном послу

Ретке су научне конференције које почињу минутом ћутања. Овај минут је дуго трајао. С једне стране је владала туробна атмосфера због теме конференције, а са друге стране се распламсавала дискусија и истраживачки ентузијазам научника који су припремили реферате о „Правном поретку НДХ“.

Управо тако је названа конференција која је одржана у четвртак на Правном факултету Универзитета у Београду.

Отварајући скуп, декан Правног факултета Универзитета у Београду Сима Аврамовић нагласио је да се у овом случају ради о поретку зла, односно о поретку који је производио зло.

У уводним напоменама је речено да је циљ конференције „спознаја правне анатомије Независне Државе Хрватске: њеног правног костура, мишића, свих осталих елемената грађе њеног поретка и њихова међусобна веза“. Основна претпоставка од које су учесници конференције пошли, јесте да је НДХ била држава.

О правности поретка НДХ говорио је Милош Здравковић, наглашавајући да суштински проблем правног поретка лежи у чињеници да великом броју људи он није пружао никакве рационалне разлоге на основу којих су они могли да усмере своје понашање. Једноставно, прописи тог законодавства нису обезбеђивали опстанак значајног броја људи. Управо супротно, угрожавали су њихову егзистенцију, па није постојао нити један рационалан разлог да их ти људи поштују. Здравковић је закључио да је поредак НДХ био такав да његова правност мора да иде под знаке навода.

Више о том праву сазнали смо од Зорана Мирковића који се бавио расним законодавством у НДХ. Показало се да усвајање расних закона у НДХ није била пука имитација нацистичких, нирнбершких закона, већ је постојао висок степен аутономије у том злокобном послу. Истина је да је нацистичка Немачка диктирала расистичку „моду“ у многим земљама, али је самостални допринос хрватске политичке елите тог времена био све, само не занемарљив. Почев од комисије са значајним именима тадашње академске заједнице, која је јасно ставила до знања да Јевреји и Роми нису „аријског“ порекла. Јесте да Срби нису сврстани у „расни талог“, али су нађени други начини да се сведу на грађане другог реда, на оне који не завређују правну заштиту. Напротив, НДХ је по организованим логорима смрти, још у пролеће 1941. године, била својеврсна „авангарда злочина“, чак и за нацистичку Немачку.

Но, професор Мирковић указује и на прагматизам тог режима. Почетком маја 1945. године укинути су расни закони, а исти они који су формулисали и спроводили расне законе почели су да причају о демократији и сами себи додељивали улогу бедема против бољшевизма.

 

Целокупан кривичноправни механизам репресије имао је занемарљив удео у пројекту истребљења неподобних. Тај пројекат је, у одређеној мери, реализован управним мерама, упућивањем неподобних у концентрационе (сабирне) логоре, а у највећој мери без икакве правне основе – хладнокрвним убиствима

 

Танасије Маринковић је нагласио да НДХ није имала устав, нити је он, у свом стандардном значењу, био потребан таквој држави. Када право, као у случају НДХ и њених узора, служи искључиво организацији државне власти, а не заштити појединаца од те власти, устав, заиста, представља само сметњу. А када елементи државне власти имају законом дефинисану улогу „да се брину да у хрватској држави увек и свуда влада само хрватски народ, те да он буде потпуни господар свих материјалних и духовних добара у својој земљи“, постаје јасно о чему се ту ради. А на челу је Поглавник. Ничим спутан. Његова реч је закон.

Да овакво уставноправно решење није пало са неба, потврдио је у свом коментару реферата академик Љубодраг Димић, указавши на континуитет политике клерикализације хрватског друштва, започет давно пре настанка НДХ. Димић је указао на концепцију да је католичанство неизоставни део хрватског идентитета и да је црква кључни друштвени чинилац. Црква која је „изнад политике“, а активно се бави политиком. Политички дела, а не сноси политичке последице тог делања.

Реферат Марка Давинића баца светло на правно устројство војних и полицијских снага НДХ. И док слушате све детаље тог устројства, све то вам се чини познато. Заиста, готово да постоји паралела између нацистичке Немачке и НДХ. Домобрани као Вермахт и усташе као СС. Са свим функцијама СС-а, укључујући и ону основну: истребљење оних који нису подобни, који нису достојни да живе, који трују животни простор, што немачког, што хрватског народа.

Вероватно да је најмучнији утисак оставила веома детаљна презентација Игора Вуковића о кривичном праву у НДХ. Када се као објекат кривичноправне заштите наведе „част и животни интерес хрватског народа“, што може да значи све и свашта, кривично право губи своју основну функцију, оно тада постаје метод стварања озакоњене репресије над свима који нису подобни. Када се томе додају преки судови, „ванредно кривично правосуђе“, односно суђење по кратком поступку са само једном казном која се извршава по изрицању, механизам репресије постаје све јаснији.

И онда следи обрт. Целокупан овај кривичноправни механизам репресије имао је занемарљив удео у пројекту истребљења неподобних. Тај пројекат је, у одређеној мери, реализован управним мерама, упућивањем неподобних у концентрационе (сабирне) логоре, а у највећој мери без икакве правне основе – хладнокрвним убиствима.

Међународноправним статусом НДХ бавили су се Ивана Крстић и Милош Јовановић. Занимљиви аргумент у прилог тези и против тезе да је НДХ у међународноправном смислу била држава, али ако је била, свакако да није била марионетска држава.

Јер, по критеријумима међународног права, марионетском се само сматра само она држава која је успостављена супротно жељама већине њеног становништва. А злокобна фотографија на плакату конференције, са масом у црним кошуљама која подигнутом десном руком поздравља заставу НДХ, зорно показује на којој су страни биле масе. Милош Јовановић је ефектно цитирао Фрању Туђмана из 1990. године: „НДХ је била и израз… повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом.“ Управо тако, неће бити да је била наметнута, да се све своди на неколико камиона из Италије пристиглих усташа.

 

Истина је да је нацистичка Немачка диктирала расистичку „моду“ у многим земљама, али је самостални допринос хрватске политичке елите тог времена био све, само не занемарљив

 

 

У излагању Дејана Поповића приказано је поређење НДХ и самосталне Словачке, два сабласна издања под Хитлеровим патронатом и готово подједнака страст у истребљењу Јевреја. Али су истакнуте разлике у третману Чеха и Срба. Чесима се, бар од Словака, ништа страшно није догодило. Вероватно да одговор лежи у шизми, како прваци Католичке цркве у Хрватској називају православље. Поповић издваја и неколико тврдњи надбискупа Степинца о Србима „који су у двадесет година своје владавине починили озбиљне злочине“.

Професор Поповић цитира речи надбискупа Алојзија Степинца изговорене 28. априла 1941. године које злокобно одјекују конференцијском салом: „Нема никога међу вама, који у ово посљедње вријеме није био свједоком најзамашнијих догађаја у животу хрватског народа… Догађаји су ово, који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу. Часови су ово, у којима више не говори језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје и с народом из којега смо никли.“

Неколико месеци касније, 21. јула 1941. године, Степинац у писму Павелићу не доводи у питање слање Јевреја у логоре, али апелује на хумани поступак при транспорту. Али се Степинчев приступ мења, како се мења и ратна срећа нацистичке Немачке: 25. октобра 1942. године, Степинац држи проповед у којој се супротставља теорији о супериорним и инфериорним расама и народима и пракси која се из те теорије изводи.

Потом професор Поповић објашњава порески систем НДХ. Целокупан порески поступак и администрацију државе која је основала и сопствену цркву: Хрватску православну цркву, о чему је своје налазе изнео Далибор Ђукић.

Све су направили, једини проблем је био то што није било верника. Данашњи покушаји оснивања хрватске православне цркве били би гротескни да немају позадину засновану на геноциду, насилном прекрштавању и расним законима. Тада би се могло рећи да су конкуренти за патријархе – неки живописни ликови којима је пре место у стрипу.

Болну систематичност часа правне анатомије НДХ у организацији професора Правног факултета Универзитета у Београду завршила је Нина Кршљанин разјашњавајући правни режим непокретности у НДХ. Прописе који се могу поделити у три категорије, а прву чине они који су очигледно дискриминаторни, док код друге категорије тај карактер није очигледан, али не значи да не постоји. А тамо где постоји дискриминација, нема правде, а тамо где нема правде – нема права, закључила је Кршљанинова.

Ипак је, дало се закључити на овој конференцији, Независна Држава Хрватска била држава. Држава зла.

 

проф. др Борис Беговић

 

Зборник: Правни поредак Независне Државе Хрватске