Печат, 16-23. 9. 2022, Неславна југословенска прича – Усташе, а не Немци, одговорни за 95 одсто жртава – Стево Лапчевић [Интервју]

У Сремској Митровици отворена је изложба „Народ, жртва злочина“, поводом 80 година од „акције Виктора Томића“, тек једног таласа насиља НДХ. наш саговорник, докторанд политикологије, запослен у Музеју Срема један је од аутора изложбе

Стево Лапчевић је истраживачки рад о геноциду у Срему отпочео серијом новинских и публицистичких чланака, објављених у Сремским новинама, на интернет-порталу Стање ствари и другде. Писао је о масакру у селу Лежимир, који су крајем новембра 1943. године починиле немачке снаге у сеоској цркви, страдању Српске цркве на овом подручју и посебно опсежно о националним односима у Сремској Митровици после Првог светског рата који су били обележени напетостима између Хрвата и Срба. С тим у вези недавно је објавио монографију Одлетео соко сив о Јовану Удицком, српском националном раднику из Сремске Митровице а у припреми је и монографија Орао међу соколима о Лазару Рашовићу, „браничу српске националне идеје у Срему“, како га је у једном тексту назвао Лапчевић. Сада ради као координатор обележавања осамдесете годишњице геноцидне акције Виктора Томића у Срему и са сарадницима организује научну конференцију о усташком терору у Срему 1942. године. Организовао је и учествовао у спровођењу акција подизања споменика краљу Петру I Ослободиоцу и војницима Југословенске краљевске војске који су пали у Сремској Митровици у Априлском рату.

Стево Лапчевић поново претреса литературу и архивску грађу о геноциду над Србима и другим народима у Срему да ове догађаје, имена страдалника и злочинаца уклопи у садашњу културу сећања. То су биле теме нашег разговора.

 

Већ неколико година истражујете геноцид над српским народом у Срему, страдање Српске цркве и урбицид Сремске Митровице у НДХ. Можете ли нам, за почетак, дати пресек стања историјских сазнања и културе сећања која се о овом периоду обликовала претходних неколико година?

О дешавањима у Срему под усташким режимом, истини на вољу, писало се одмах након Другог светског рата и то прилично обимно. Међутим, у складу са интересима идеолошке државе, акценат је стављан на НОП и у томе се претеривало до те мере да је свако село између Саве и Дунава било равно Стаљинграду и по степену разарања, али и посвећености бораца комунистичкој идеји. Да будем јасан, Сремци јесу пружили поштен отпор усташама и нацистима, али је то ипак далеко од онога што се писало с јасном намером не да се објасни и схвати већ да се истакну „заслуге“ КПЈ које су морале бити веће него што јесу. У корак с тим, а у складу с идејом о братству и јединству, почело се са заменом теза, па је хрватски геноцид и на овом простору прерастао у „фашистички злочин“. Пропаст идеолошке државе довела је, због свега наведеног, до опадања интересовања за ову тему, па тако данас мало ко и зна да је и Срем пропатио од Хрвата колико и други крајеви НДХ.

Тек однедавно смо покренули читав низ акција, организујемо предавања, трибине, издајемо публикације, које за циљ имају да покажу шта се заиста дешавало. Као резултат тог напора дошло је до обележавања 80 година Априлског рата, када је уз све што сте навели, у касарни први пут служен парастос за краљевске војнике. Ове године сећамо се злочина Виктора Томића, наредне обележавамо страдање сеоског становништва и тако редом…

 
Вратимо се на почетак ових догађаја: пошто је југословенски отпор немачком нападачу на Сави брзо сломљен, како је формирана усташка власт у Сремској Митровици и Срему?

То је још једна од неславних српских или југословенских прича… како вам је више драго. Власт је већ негде 12. априла предата у руке локалним хрватским вођама, махом политичарима ХСС-а, међу којима је најважнија фигура био адвокат др Петар Гвоздић. Да ствар буде још гора, Гвоздићу је власт, у моменту док су војници гинули на ободима града, предао пуковник Војислав Марковић, иначе задужен за одбрану Митровице. Уз Гвоздића који је имао отворену линију са Кватерником у Загребу били су и адвокат др Иван Лончаревић, који ће постати градоначелник, Артуковићев пријатељ Фрањо Трухар, који ће бити шеф полиције и тако редом… све до Људевита Ковача Пубе, који је био један од неколицине митровачких предратних заклетих усташа. Скупа с Гвоздићевим пословним и партијским сарадницима Андријом Крзманићем и Матом Ципријановићем, они ће формирати митровачки усташки логор.

Читав процес трајао је неких месец дана, тако да крајем маја имамо потпуно формирану власт, укључујући и полицију, али и Усташку надзорну службу као тајну полицију и својеврсни вид унутрашње контроле.

 

Ко су биле кључне личности усташког апарата власти? Шта знамо о тим људима?

Неке смо већ споменули, али треба додати и жупника др Фрању Рачког, који је био члан усташког логора. О томе нам сведочи између осталог и податак да је управо он био један од главних сведока на свим заклетвама које су пред овим логором полагане. Тамо где су заклетве даване НДХ, Рачког не можемо наћи. Такође, значајно би било споменути и др Карла Хелбиха, управника болнице који је, погазивши дату заклетву, приликом егзекуција самовољно одлазио на губилишта, констатовао смрт и „помагао“ да она наступи уколико је жртва „одбијала“ да умре.

Ова лица спајају дугогодишњи великохрватски национализам и шовинизам. У међуратној Митровици нико од њих није крио свој став према Србима и то је заправо најтеже од свега. Сматрам да је југословенско инсистирање на јединству и занемаривање чињенице да Хрвати то јединство не желе, Срем скупо платио. Примера ради, споменути Рачки је због својих испада и противљења уједињењу већ 1918. био принуђен да напусти град. Вратио се наредне године и терао по своме све до 1945. Градска међуратна штампа је препуна таквих примера и занимљиво је да су римокатолички свештеници били носиоци тог активног отпора новој држави.

Исто важи и за Гвоздића, који је као хрватски шовиниста водио и „Хрватски Сокол“, чији су се чланови и песницама, моткама и пиштољима на митровачким улицама супротстављали југословенској идеји. Коначно, највећи број ових лица ухапшен је и након судских процеса ликвидиран, стрељан или повешан у Сремској Митровици. Изузетак су они који су успели да побегну, али и др Рачки, који је умро на издржавању казне у овдашњој казниони.

Можда не би било лоше споменути да се Гвоздићева породица на крају рата преселила у Загреб и да их је, по сведочењу Павице, Петрове ћерке, лично збринуо у својој кући Степинац. Павица ће касније постати позната пијанисткиња, а Слава, још једна ћерка, сликарка. Син споменутог Ивана Лончаревића, Јурај, биће један од оснивача ХДЗ-а и скупа са Гвоздићевим потомцима, штампаће памфлете у којима су, следећи своје родитеље, правдали усташки режим.

 
Како је почео прогон српског становништва у Сремској Митровици? Да ли се он може разумети у ширем контексту геноцидне политике НДХ?

Наравно да може. На читавој територији те хрватске државе видимо исти потпис. Прво се склањају национални радници, истакнуте личности, интелигенција. За њима следе занатлије, трговци, богати грађани. Тиме се заправо народ обезглављивао. У Митровици, прва масовна хапшења почињу већ почетком маја. Тада у Копривницу, Јадовно и у разна мучилишта широм Срема усташе одводе адвокате, чланове Соколског друштва, као осведочене југословенске националисте, добровољце Великог рата, припаднике Српског културног клуба…

Међу њима су др Јеврем Видић, Јован Удицки, Лазар Рашовић, Димитрије Рашић, Влада Ханосек и многи други. У том смислу можда треба нарочито подвући случај Јеврема Видића, адвоката и једног од оснивача СКК у Митровици, јер је управо његова смрт довела Артуковића на оптуженичку клупу. Наиме, како је Америка, у недостатку корпус деликтија одбијала да изручи Артуковића, то су Видићеви потомци, уз огроман лични напор, дошли до акта у којем усташки министар полиције изричито захтева ликвидацију др Јеше. Та чињеница је касније Артуковића скупо коштала.

За овим људима, нешто касније, протерани су и, уколико нису спасени Недићевом интервенцијом, у логоре су послати и свештеници, укључујући и читаве обитељи фрушкогорских манастира. У том смислу најдрастичнији је пример игумана Шишатовца Рафаила, који је због мученичке смрти и канонизован.

Све што је чињено, рађено је по слову Закона. Дакле, нема речи о некаквом испаду, већ о планираној политици која је за циљ имала да измени структуру становништва. Гвоздић већ у мају 1941. тражи од Павелића да се интервенише како би постотак Срба у Срему пао на пет посто.

Стара замисао о хрватском „праву“ на простор између Осијека и Земуна морала је бити реализована без милости. Отуда је врло брзо, поново у складу са Законом, у граду забрањена ћирилица, а промењено му је и име, па смо тако три године носили срамно име „Хрватска Митровица“. Исто се десило и са Сремским Карловцима. Укинута је и СПЦ и покушало се са стварањем ХПЦ, што није уродило плодом, промењени су називи улица, па смо тако добили тргове и сокаке Анте Павелића, Старчевића, Хитлера, Геринга, чак и Хорста Весела… Све је чињено да се сатре српско име.

 

Споменули сте неколико имена значајних националних радника: Јеврема Видића, Јована Удицког, Лазара Рашовића… Каква су била политичка гледишта ових људи? Зашто су били, већ у пролеће 1941, мета директних прогона?

Сви су они били најпре српски националисти, а потом и југословенски, дугогодишњи чланови Пашићеве радикалне странке, а потом су се и разилазили, у складу с радикалском традицијом која, по свему судећи, опстаје до данас. Интересантно је да су југословенску идеју прихватили тек по увођењу диктатуре. Сматрам да то није случајност већ да су исту разумели не као од Хрвата подметнуто кукавичје јаје већ као краљеву вољу, што се није порицало. При томе, да будем јасан, не ради се ту о слепој оданости круни већ о идеји да, ако је то већ од краља дошло, онда не може а да не буде и српско, или барем другачије од оног што је до тада долазило из Загреба.

Међутим, недуго потом, већ након трагедије у Марсељу, сви они ће појачати српски национални набој, остајући на мало чудан начин верни југословенској идеји, као својеврсном аманету палог краља. Тиме су, мислим, више желели да покажу да су „на линији“ него што су доиста били интегрални Југословени. Тако ће на крају и прићи Слободану Јовановићу и његовом СКК. Управо та чињеница ће га позиционирати високо на лествици непријатеља усташке државе, као уосталом и све друге националне раднике.

Поштења ради, ту би се могао издвојити др Лазар Рашовић, који је до краја остао скептичан према Хрватима и то није крио. Уз то, Рашовић је једнако зазирао и од комуниста, али, што је посебно интересантно, и од Јевреја, увек истичући да је јеврејски капитал држао угарску штампу у време када је она припремала бечко-будимпештанску јавност за рат са Србима.

 

Како би се могао описати мозаик међунационалних односа између различитих група становништва?

Овде, северно од Саве и Дунава, често можете чути како се тобоже, вековима живело заједно, сложно и Бог зна како. Међутим, у тој тврдњи нема баш много истине, или је барем нема више уколико то исто кажете за Рашку или за Пирот, Врање…

У Срему, растрзаном између хрватских амбиција и реалности, сукоби између Срба и Хрвата били су константа и видљиви су већ од 1914, ако не и раније. Загреб није имао становништво, али је имао идеју о политичком народу и српски политичари су у томе видели остатак „аустријанштине“. О томе је нарочито писао и говорио споменути др Лазар Рашовић. Сукоб Срба и Хрвата у Срему за њега је заправо судар бечке бирократско-феудалне идеје и српског сељачког задружног демократизма. Нико боље од Рашовића није објаснио због чега се Срби и Хрвати нису могли договорити.

Заправо, Срем, подељен на крају на Дунавску и Хрватску бановину, можда је најбољи пример све порозности југословенске идеје. Трагично је то да ће се уједињен наћи тек у НДХ, у саставу Велике жупе „Вука“. Када бисмо се вратили мало назад, видели бисмо да Велика народна скупштина у Руми није донела уједињење Срема и Краљевине Србије већ је била претња упућена не толико Загребу колико Београду, јер њен председавајући Жарко Миладиновић поручује да ће Срем, уколико га Београд не отргне из загрљаја Загреба, учинити сам шта је до њега. А под Загребом Срем ће остати све до 1925. године и то захваљујући сукобу Пашића и Прибићевића. Ту отварамо још једно болно питање у вези с позицијом коју су према сопственој националној идеји имали пречански политичари, посебно они који су мирно седели у Загребу. Неки репови тог помућеног става и данас се могу видети када с времена на време замлатарају у мраку.

Поред већ споменутог инцидента са др Рачким, треба истаћи да је 1926. и 1936. на митровачким улицама било и крвавих глава у сукобу хрватских и југословенских националиста. О мањим чаркама по кафанама да и не говоримо. Стварање Бановине Хрватске додатно је погоршало ствари. Тако рецимо поменути др Петар Гвоздић годину дана пре Априлског рата у Шиду, који је тада био део загребачке бановине, поручује да је дошао из „покореног Срема“, довикујући маси да му је главни циљ „ослобођење“ истог. Због таквог држања, на седници градског већа био је нападнут од др Лазара Рашовића, који је поручио да ће и Срби тражити своју бановину на оним деловима хрватске јединице где су већина. Био је то уједно први отворени сукоб у врху градских власти. Јован Удицки је у митровачкој штампи и Застави непрестано писао о злочинствима које је Загреб током историје причињавао Србима Срема, у Рашовићевом листу Србија у рубрици „Огледало“ из броја у број изношени су примери великохрватског шовинизма, почев већ од 1919. године.

Недостатак правилне реакције државе довео је, сасвим логично, до свега што се од априла 1941. године дешавало.

 

Какве су биле везе истакнутих личности хрватског националног покрета са усташким покретом и потоње успостављеном управом?

Носиоци националне хрватске политике у међуратном периоду, као што смо већ видели, били су и потоњи носиоци усташке управе. Па ипак, осим неколицине њих, нико није био предратни усташа, али су одржавали везе с Мирком Пуком, Милом Будаком, Андријом Артуковићем… Најчешће је то ишло преко „Хрватског Сокола“ и касније „Орлова“ и „Крижара“. Тек уочи рата по граду су се све више могле видети отворене усташке пароле које су величале Павелића. Можда најзначајнији предратни заклети усташа у Срему био је румски адвокат др Марко Ламешић, својевремено истакнути члан управе „Хрватског Сокола“ који ће постати и директни Павелићев опуномоћеник за Срем, односно за „Источну Славонију“ како су то усташе звале.

Све до краја рата међу предратним хрватским националним радницима није било већих трзавица. Сукоби који су и постојали најчешће су имали лични карактер, а ратни услови само су појачавали апетите, што је додатно компликовало ствари.

 

Које су биле идејне и административне основе усташке власти?

Идејне основе су добро познате и већ је о њима овде било речи. То је у почетку била идеја ХСС-а која је лако склизнула у праваштво најгорег формата. Овде бисмо само могли приметити да је ова еволуција заправо логична ствар у хрватској политици и да ту нема дисконтинуитета. Заправо, о томе је још својевремено писао и Светозар Марковић када је убележио да Хрвати због свог шовинизма нису способни за демократију и социјализам. Чини ми се да ту има истине, јер у хрватској политици важи оно Поперово да нема „демокрације“ за непријатеље „демокрације“. Сад, добро је познато ко је за Загреб реметилачки фактор, ко љубав квари.

Што се пак тиче административне организације, она прати устројство НДХ и усташког покрета. Срем је био део Велике жупе „Вука“, највеће Жупе НДХ и једне од најзначајнијих, ако узмемо у обзир могућност Срема да прехрањује остатак државе. Жупа је имала своје „котареве“, док је усташки покрет имао свој логор, стан, али и женску усташку лозу. Међу омладином је такође био развијен од узданице до „Старчевићеве омладине“. Постојале су почев од краја 1942. тенденције да се у усташке редове увуку и Срби, али то није уродило плодом, уколико изузмемо доушнике и агенте. Међутим, признаћете, издајнике је увек лако наћи.

Што се тиче оружаних формација НДХ, Митровица је имала редарство, жандармерију, домобране и 16. припремну усташку бојну. Све ове јединице регрутоване су у доброј мери унутар самог града, а преко усташког логора.