Печат, 30. 4. 2020, Љубодраг Димић – Тако се закорачило у злочин [III]

Како је свештенство Римокатоличке цркве по налогу виших црквених власти активно радило на разбијању југословенске државе?

У данима Шестоаприлског рата Степинац је изразио наду да се хрватски војници неће борити, да ће се предати Немцима и заједно с њима ратовати против Срба. Алиби за такво понашање налазио је у кривици Срба, њиховим „барбарским“ поступцима, „несношљивој“ југословенској држави. На дан проглашења Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, Степинац је записао следеће: „Велики четвртак. Данашњи дан је прекретница у животу хрватског народа. Југославија се распада, а Хрватска постаје независна држава… Народ је проглашење (НДХ) примио с великим одушевљењем… Исто тако народ је немачкој војсци приредио срдачан дочек. Власт се преузима од стране усташа у свим подручјима…“ Свештенство је већ следећег дана добило задужење да народу даје упутства „за даљи рад“, као и какав однос треба да заузме према „новом поретку“, каже у наставку разговора за „Печат“ академик Љубодраг Димић.

 

Да ли то упућује на закључак да је свештенство по налогу виших црквених власти активно радило на разбијању југословенске државе? С ким је из врха новостворене НДХ Степинац имао контакте?

Алојзије Степинац је већ 11. априла 1941. посетио новог министра полиције др Милована Жанића, као и новог заповедника војске Славка Кватерника. Том приликом пренео им је „своја честитања за објављивање Независне Државе Хрватске“. Тада је успостављена, како је писала хрватска штампа, „уска сарадња између усташког покрета и највиших представника Римокатоличке цркве“. Тих априлских дана 1941. године Степинац је делио мишљење С. Кватерника да је НДХ створена „Божјом милошћу, мудрим и пожртвованим радом Поглавника и усташког покрета, те вољом наших савезника“. Дао је „надбискупски благослов“ усташким јединицама. Био је међу првима који се видео с Павелићем 16. априла 1941, када се он тријумфално вратио у Загреб, давши му том приликом „божји благослов“ за све што је до тада радио и што намерава да чини.

Све то је било супротно и Канонском праву РКЦ и међународном праву, представљајући издају земље и заклетве коју је као коадјутор, а касније надбискуп загребачки положио. Степинац није крио своје одушевљење новонасталим стањем и исказивао је спремност на сарадњу с новим властима. Био је убеђен да ће Хрватска под Павелићем у наредних десет година „бити рај“.

 
Како објашњавате чињеницу да се Степинац није противио Павелићевој намери, изреченој приликом првог званичног сусрета 27. априла 1941. године, „да ће истребити старокатоличку секту“ и да „неће бити толерантан према српско-православној цркви, јер то за њега није црква него политичка организација“?

Степинац је поглавника сматрао „искреним католиком“. Већ дан касније, 28. априла 1941, Степинац се обратио свештенству, означивши га „свједоком најзамашнијих догађаја у историји хрватског народа“, савремеником догађаја који су хрватском народу „донијели у сусрет давно жељковани идеал“ и времена у коме је рођена Croatia sacra (Света Хрватска).

Није му сметало усташко расно законодавство које је дало правну основу за извршење злочина геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Независна Држава Хрватска је за њега била божје дело. Свештенство је обавезао да свим силама ради како би НДХ постала „Божја држава“ у којој владају „божји закони“. Заложио је свој ауторитет у Риму да Света столица de facto (али не и de iure) призна НДХ. Тако се закорачило у злочин.

Када су Срби у питању, које од Хрвата није делила ни раса, ни крв, ни језик, ни простор на коме живе, разлози за ликвидације су били превасходно црквени и верски (СПЦ и православље). У основи дехуманизације Срба, како је истицао Павелић у разговору с Хитлером 6. јуна 1941, а Степинац много раније записивао у својим дневничким белешкама, биле су наводне непремостиве цивилизацијске разлике између Хрвата, католичког народа и припадника културе Запада, и у сваком смислу инфериорних Срба, које одређују православље и култура „Бизанта“. У расном смислу Срби су означавани народом који је због мешања с другим балканским „расним и етничким елементима“ изгубио своју аријевску расну чистоту. У државној политици НДХ на једној је страни негирано само постојање Срба, а на другој захтевано њихово искорењивање (прекрштавањем, принудним пресељењем, физичком ликвидацијом).

 

Шта се десило с хришћанском етиком на којој инсистира католицизам?

Извитоперени католицизам који се пречесто позивао на морал, право, правду и побожност, допустио је и подстакао злочин над оним категоријама становништва „Свете Хрватске“ које су много раније означене непријатељима Римокатоличке цркве. На делу је био став да за Србе „изван Римске цркве нема спасења“. А то је значило избор између смрти и промене вере. Римокатоличку цркву и самог Степинца најтеже је компромитовала чињеница да су некритички пригрлили усташки режим, чију је политику обликовало неколико ставова: да Срби у Хрватској представљају непрекидну опасност за хрватски народ, да су у целој историји Хрвата играли негативну улогу и били реметилачки фактор, да је њихова црква утицала на однарођивање хрватског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској, да их треба вратити у „вјеру отаца“, да за Србе нема места у новонасталој хрватској држави, да с њима треба водити немилосрдан „крсташки рат“ до истребљења. Све наведено било је у супротности с хришћанским моралом, али се на то у РКЦ нико није обазирао.

 

Да ли је из редова РКЦ заиста потекла тек неколицина „појединачних заблуделих овчица“ које су подржавале НДХ и активно учествовале у њеном програму?

Бројеви говоре да је после формирања НДХ 128 католичких свештеника директно било ангажовано на покатоличењу православног становништва. Кључна личност у тзв. „одбору тројице“, који је имао значајну улогу у процесу прекрштавања, био је Алојзије Степинац. Његов пример следили су и други високи црквени достојанственици у НДХ. Подаци говоре да је било 69 добровољних војних душебрижника, који су, уз остало, благосиљали успехе усташког оружја и давали опросте за учињене злочине. Педесет римокатоличких свештеника нашло се на официрским дужностима (усташки пуковници, сатници, пропагандисти…) и на истакнутим функцијама у усташким органима власти (начелници општина, усташки повереници, намештеници у министарствима, функционери у редарственој служби…). Чак 133 римокатоличка свештеника директно су учествовала у прогонима православног становништва, а 27 је починило злочин убиства припадника друге вере. Павелић је због заслуга учињених за НДХ одликовао 219 римокатоличких свештеника. Међу њима је био и Алојзије Степинац, као и други истакнути прелати.

Када све сумирамо, чини ми се да са сигурношћу можемо закључити да је у вредносном систему надбискупа загребачког, поред католицизма, хрватска држава представљала једну од највећих вредности. У име те „вредности“, која је ишчекивана готово хиљаду година, Римокатоличка црква и надбискуп загребачки ћуте о природи успостављеног усташког поретка, који је био дубоко супротан хришћанском моралу.

 
О чему сведочи чињеница да је Алојзије Степинац спорадично критиковао усташку државу, али је никада није одбацио?

Он верује да је режим пролазан, а идеал хрватске државе, остварен захваљујући усташком покрету, нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији, трајан. Не осврће се на чињеницу да је Независна Држава Хрватска настала супротно међународном праву и да није била ни праведна, ни правна. Верује да ће та творевина (држава „у покушају“), иако израз новог нацистичког поретка (антипоретка) у ратом захваћеној Европи, „надживети“ време „орочено“ његовим трајањем и с временом добити нове садржаје.

Одбацује сазнања да је власт у Независној Држави Хрватској политички и идеолошки најближа оној у Трећем рајху. Занемарује чињеницу да је држава тоталитарна и злочиначка, а њен поглавник истовремено: вођа екстремне десничарске организације фашистичког карактера са израженим терористичким наслеђем и праксом; шеф државе „новог типа“, која је геноцид над сопственим становништвом подигла на ниво „законске обавезе“; креатор расне идеологије која је инсистирала на ставу да „док постоје Срби, Јевреји и Роми за Хрвате нема опстанка“. Степинац игнорише стварност у којој општа криминализација Срба, Јевреја и Рома представља политику државе, у којој Римокатоличка црква и свештенство партиципирају.

„Затвара очи“ пред чињеницом да је у Независној Држави Хрватској злочин над одређеним категоријама становништва озакоњен и да, на пример, Срби страдају као Срби, а делом и као Југословени (по националном критеријуму), као припадници православне вере (по верском критеријуму), као либерали, масони, комунисти, имућни грађани (по идеолошком и економском критеријуму), као одметници од власти (криминализују их). То што је на делу било разарање културних и духовних вредности читавих народа који су означавани духовно и ментално инфериорним (забрана језика и писма, забрана верских организација и разарање цркава и духовних објеката, затирање културно-просветних организација, брисање историје и идентитета, одузимање имовине, забрана кретања, насилно пресељавање, насилно католичење које не трпи „приговоре и отезање“, синхронизована масовна убиства и покољи, истребљење у логорима, ритуална убиства) није изазивало значајније протесте надбискупа Степинца. То подједнако важи и за успостављање права (закони, правни поредак) које допушта и прописује административну принуду и даје основу за формирање бирократских инструмената преко којих се реализује геноцид, што је супротно самом поимању права.

 

Римска курија је подржавала усташку емиграцију и објашњавајући је делом антикомунистичког покрета Запада. Да ли је на заседањима мешовите комисије била отворена тема пацовских канала и улоге Ватикана у њима?

О пацовским каналима, улози РКЦ у „извлачењу“ усташког вођства и свих који су окрвавили руке у време постојања НДХ, говорило се само узгредно. Та тема, о којој већ доста тога знамо, остаје будућим истраживачима.

 

Бавили сте се проучавањем историјске улоге Степинца у годинама пред Други светски рат. У којој мери овај период његовог живота може да објасни каснија опредељења?

Године у којима се школовао и формирао, вршио дужност свештеника, био коадјутор, а затим надбискуп загребачки, разоткривају и објашњавају понашање Алојзија Степинца у каснијим временима. По нашем мишљењу време које је претходило Другом светском рату веома прецизно објашњава Алојзија Степинца и одређује његово понашање у Другом светском рату.

 

Да ли би документација похрањена у Ватиканском архиву могла битније да промени слику о историјској улози Степинца у НДХ од оне коју имамо?

Код надбискупа Степинца није било снаге да се призна да је „етничко преуређење простора“, а пре свега геноцид над Србима, био само најапсурднији израз једног програма (пројекта, државне политике), који је грађен и дограђиван деценијама и у коме је Римокатоличка црква у Хрватској, на чијем је челу био, здушно партиципирала. У саме темеље хрватске државе и друштва била је „узидана“ национална и верска искључивост према другоме, систематично подстицана србофобија, укорењена ксенофобија. Био је потребан само „историјски контекст“ у коме ће све наведено „проговорити“.

Тешко да ће документација из ватиканских архива значајније померити до сада стечено знање о Степинцу, РКЦ и НДХ у годинама Другог светског рата.

 

 

Наташа Јовановић
Печат, Интервју, Бр. 614