Српски меморијал, 16. 11. 2024, Милан Кољанин: Злочини Бугарске у Србији 1915-1918 – Прилог истраживању бугарске окупације у Првом светском рату

АПСТРАКТ: На основу архивских истраживања и објављених историјских извора уз консултовање историографске литературе, представљене су основе бугарске окупационе управе у Србији и њен стратешки циљ бугаризовања освојеног подручја. Уништење значајног дела српског народа и насилна промена етничке структуре становништва на заузетој српској територији спровођени су током целе окупације. О томе је српска влада систематски прикупљала податке обавештавајући јавност о бугарском кршењу међународног ратног права. Бројни извори о бугарским злочинима представљени су на Конференцији мира у Паризу. Ипак, на њој нису прихваћени предлози делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о кажњавању бугарских ратних злочина и бугарског краља Фердинанда, а број кажњених злочинаца био је заменарљив.

 

Уочи напада на Србији у октобру 1915, Аустро-Угарска и Немачки Рајх, којима се придружила Бугарска, имали су донекле различите планове о будућност заузете српске територије. Постојале су и разлике о будућности друге српске државе, Црне Горе. Када је реч о Аустро-Угарској, било је неслагања у ставовима аустријског и угарског дела монархије. Ипак, сви учесници у агресији делили су став да Србију као државу треба уништити. Овакав став је почео да се операционализује крајем новембра и почетком децембра 1915. када је највећи део Србије окупиран и када је изгледало да следи потпуни крах њене војске.

Одговорни фактори у Бечу су се залагали за анексију великог дела Србије и Црне Горе Монархији, док би остатак земље био под војном управом, у складу са споразумом са немачком и бугарском владом. Председник мађарске владе Иштван гроф Тиса се залагао за анектирање територија Србије уз Саву где је требало колонизовати Мађаре и Немце. Усто, планирало се да се њима у још већем броју насели Срем, Бачка и Банат да би се разбио српски етнички континуитет. Црну Гору је требало умањити и одвојити од мора. Остатак Србије и Црне Горе требало је да буде протекторат политички и привредно зависан од Монархије.

Бугарска је настојала да јој припадне још већи део Србије од оног обећаног уговорима са Централним силама потписаног 6. септембра 1915. У складу са напредовањем бугарских трупа, њена влада је тражила долину Велике и Западне Мораве, део Косова и северну Албанију. Немачка је подржавала бугарске аспирације, а сама није имала територијалне аспирације према Србији. И она је подржавала уништење српске државе настојећи да њен простор укључи у своје „велико привредно подручје“.¹

Сукоб победника око заузете српске територије трајао је све до 1. априла 1916. када је, под немачком арбитражом, коначно повучена демаркациона линија између аустроугарске и бугарске окупационе зоне.

Царско-краљевска Врховна команда је 1. јануара 1916. формирала Војни генерални гувернман, који је, после коначног разграничења, обухватао округе Шабац, Београд, Ваљево, Смедерево, Крагујевац, Горњи Милановац, део ћупријског округа, као и округе Ужице, Чачак, Крушевац, Косовска Митровица, Нови Пазар и Пријепоље.²

Бугарско окупационо подручје је обухватало источну, јужну и део централне Србије, затим део Косова и Метохије и Македонију. Оно је подељено на два управна подручја: Војноинспекцијску област Мораве, са седиштем у Нишу, и на Војноинспекцијску област Македоније са седиштем у Скопљу. Војноинспекцијска област Мораве је обухватала шест округа: пожаревачки, неготински, зајечарски, ћупријски, нишки и врањски (коме је припадао и пиротски срез).³

Од самог почетка рата против Србије, Аустро-Угарска је вршила тешке повреде међународног и ратног права, односно Хашких конвенција из 1899. из 1907. године. Масовни злочини њене војске против цивилног становништва и ратних заробљеника на привремено заузетим српским територијама у Мачви, Јадру и Поцерини били су систематски и подстицани од војних команданата свих нивоа командовања.

О беспримерној суровости злочина над Србима и разарању материјалних и културних добара обавештавана је међународна јавност. На томе је српска влада на челу са Николом Пашићем систематски радила од почетка до краја рата. У томе је српској влади од велике помоћи било ангажовање Родолфа Арчибалда Рајса, светски признатог криминолога, професора универзитета у Лозани. Свој први велики рад о злочинима над Србима у Првом светском рату, Извештај о зверствима аустроугарске армије 1914, Рајс је поднео српској влади у априлу 1915. После слома Србије извештај је на енглеском језику објављен у Лондону 1916. године.⁴ Својим дописима великим листовима са описима зверстава над српским војницима и цивилима он је пуно учинио на обавештавању светске јавности о правој природи агресије Централних сила на Србију. Деловање на прикупљању података о злочинима и обавештавање светске јавности о њима Рајс је наставио и после слома Србије у јесен 1915. поделивши све тегобе повлачења са српском војском, владом и избеглицама преко Албаније.

Злочини аустроугарске војске против Срба и повреде међународног ратног права углавном су чињени током прва фазе агресије на Србију у лето и јесен 1914. Систематско кршење међународног и ратног права настављено је и за време окупације 1915–1918, пре свега масовним интернирањем цивилног становништва.

Аустроугарску војну управу одликовали су безобзирна експлоатација привредних ресурса, масовно интернирање становништва у логоре, уништавање политичке и националне самосвести Срба. Истовремено, у пропаганди, окупациона управа је представљена као „цивилизаторска“. Уз остала национална обележја, забрањена је ћирилица, у школе су уведена „хрватска слова“ (латиница), забрањени су српски уџбеници, уведено је учење немачког и мађарског језика.

После пораза Србије и окупације њене територије од Аустро-Угарске и Бугарске показало се да постоји значајна разлика између система који је заведен на ове две окуапационе територије.

Аустроугарска окупациона управа настојала је да од Срба створи верне поданике Монархије, обликујући њихову националну свест и културу према жељеном моделу. Ипак, при томе није довођено у питање само постојање српске нације.

На бугарском окупационом подручју, како на деловома Србије у границама пре Балканских ратова, тако и у крајевима Старе Србије и Македоније припојеним Србији 1912. и 1913, негирано је и само постојање српског народа.

Према великобугарској химери која је баштинила границе средњовековних бугарских држава из времена њиховог највећег обима, словенско становништво Македоније и Моравске области (крајева у сливу Јужне и Велике, делом и Западне Мораве) је у ствари бугарско, а српска национална свест је резултат насиља српске државе. Стога је потребно свим средствима извршити бугаризацију окупиране територије и „враћање“ становника њиховом изворном бугарском идентитету.

У прогласу бугарског краља Фердинанда бугарском народу уочи напада на Србију 14. октобра 1915, наведено је и следеће: „Позивам бугарски наоружани народ на заштиту родног краја, увређеног од стране вероломног суседа да ослободи поробљену нашу браћу од српског јарма. Наше је дело право и свето. Заповедам опет нашој храброј војсци да протера неприја- теља из предела Царства, да потуче вероломног суседа и да ослободи терета нашу изнурену браћу под српским јармом“.⁵

Одмах по успостављању окупационе управе започеле су мере безобзирне денационализације и бугаризације становништва. Заједно са војском, полицијом и чиновништвом, стигли су бугарски наставници и учитељи. Иако су се на удару нашли и други народи на окупираном подручју, бугаризација је пре свега била усмерена против Срба.

Према оцени аустроугарског официра за везу, бугаризацију су карактерисала два основна правца: „уништење горњег слоја (интелигенције) домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика“. Одмах је започело депортовање и интернирање учитеља, свештеника, официра, који су великим делом убијани на зверски начин. Забрањени су српски језик и књиге, српска имена су претворена у бугарска, забрањене су славе, српска ношња, посебно шајкача. Као и на аустроугарском окупационом подручју, уведен је систем безобзирне економске експлоатације, који је довео становништво на ивицу глади.⁶

О циљевима бугарске окупационе управе и средствима за њихово остварење исцрпно сведочи Инструкција војне инспекцијске области Моравске области коју је њен начелник, генерал Нересов, упутио Главном штабу у Нишу. Она је, по свему судећи, упућена средином 1917. године, после гушења Топличког устанка.⁷ Ту је истакнуто да је основни циљ окупације не само савршен ред и мир, него „овладавање душом овога народа, који је био силом и систематски отуђиван од Бугарске у току последњих 40 година“.

„Да би се спровела бугаризација ове области, треба претходно уништити све што је српско, па ће се тако на рушевинама србизма изграђивати бугаризам“.⁸

Из инструкције се види да су према српском становништву, пре свега према његовој друштвеној елити, већ примењене мере масовног интернирања у Бугарску и да је спровођена систематска бугаризација свим расположивим средствима. Уз остало, власти су настојале да што више продубе разлике између „аутохтоног“ становништва Моравске области, и „Срба који су се доселили из Шумадије“, односно Срба и Црногораца. За прву групу становништва се сматрало да су Бугари и да их треба помагати, изузев „србофила“. Друга група становника је по свему страна осталом становништву, а њихова српска свест је „непоколебљива“. Њихова насеља око Куршумлије и Прокупља „чине центре српске организације и србизације Мораве“. Против њих је требало да се примењују оштре мере бугаризације или их је требало „пустити да емигрирају“.

Како је ова инструкција донета после гушења Топличког устанка, вероватно средином 1917. године, види се да су репресалије према српском становништву и његовој елити још пооштрене. Из чињенице да су репресивне мере против српског становништва биле још јаче него раније, може се закључити да су дотадашње мере бугаризације имале слабог успеха.

У Инструкцији су дата и детаљна упутства о поступању са становништвом према професији.

Први на удару су били српски свештеници за које се тврдило да су „суштински израз српске свести“. Стога је наређено интернирање и преосталих свештеника.

И за српске учитеље се сматрало да „неће никада постати Бугари“ па им не треба дозволити повратак из интернације. Поступак према осталим категоријама становништва је био диференциран, али је свако испољавање српске националне свести сузбијано оштрим мерама.

Документ се завршавао списком најстрожих забрана међу којима је прва била да реч Србин „мора у потпуности да нестане и нико не сме да је изговори. Сви имају да је сасвим забораве“. Забрањени су: српске речи, српске песме, молбе и дописивање на српском језику, употреба српских натписа на радњама, надгробним споменицима, у називима улица, забрањено је давање српских имена новорођеној деци, а свако обраћање властима морало је бити на бугарском језику.⁹

Већ током напада на Србију октобра 1915. бугарске трупе су починиле велике злочине над заробљеним српским војницима, рањеницима и цивилима, по правилу на најсуровији начин.

Подаци о томе су систематски прикупљани од сведока тих злочина, о чему је сачуван већи број наредби и извештаја команди српских јединица.¹⁰ Осим појединачних извештаја, сачувани су и сумарни извештаји о злочинима. Подаци су прикупљани како за време борби у јесен 1915, тако и после повлачења преко Албаније у Грчкој.¹¹ Главну улогу у организовању рада на прикупљању података о злочинима и упознавању јавности са њима свакако је имао председник владе и министар иностраних послова Никола Пашић.¹²

Осим у писменом облику, међународна јавност је о бугарским злочинима обавештавана и организовањем изложби. На седници српске владе 25. септембра 1918. Пашић је изнео да су се „многи сликари пријавили понудом за откуп слика из нашег рата. Одлучено да се слике о зверствима Бугара прикупе и изложе на изложби у Француској“.¹³

 

После сазнања о поступању бугарске војске и о стању на бугарском окупационом подручју српска влада је била уверена да се ради о уништењу не само српске националне свести него и о физичком уништењу великог дела народа, пре свега његове елите.

 

Стога је настављено систематско прикупљање података о злочинима Централних сила, при чему се показало да су најбројнији и највећи били управо бугарски злочини. Већ средином маја 1916. Врховна команда српске војске је констатовала да поседује „безброј доказа о ужасном поступању са нашим становништвом у Србији, о систематском истребљењу Срба, о одвођењу свију здравих људи или у непријатељску војску или у ропство“. Најављено је објављивање публикације у којој ће примери злочина Бугара и Немаца бити одштампани и достављени трупама.¹⁴

Убрзо је у Солуну објављена брошура под називом Зверства Бугара и Аустро-Немаца, намењена српском војнику и „целом просвећеном свету“. Ипак, брошура је вероватно пре свега била намењена српском војнику јер је требало да послужи као снажна борбена мотивација. „Српски војници, прочитајте пажљиво ово што пише, запамтите га добро. Приберите снагу и очекујте с пуним поверењем час освете, који је ту близу. Благодарећи помоћи Божјој и наших силних савезника, ми ћемо се скоро вратити у нашу отаџбину као победници“.¹⁵

Да би рад на прикупљању и објављивању података о злочинима над српским војницима и цивилима добио нов подстицај, српска влада је поново ангажовала професора Рајса. На позив председника владе Пашића он је средином октобра 1916. стигао у команду српске Прве армије. Њему је поверен задатак да „на фронту Српске и савезничких војсака констатује недела и зверства бугарске војске према нашим војницима и становништву“.¹⁶

Већ априла 1917.у издању српског Министарства војног у Солуну је објављена Рајсова брошура Страдање града Битоља. Уз остале повреде међународног ратног права ту је констатовано и да је бугарско-немачка артиљерија бомбардовала ослобођени Битољ пројектилима са отровним гасовима.

Само у једном бомбардовању, ноћу 16/17. марта 1917. отровним гасовима је убијено 61 лице међу њима 25 жена и 32 детета. Приликом првог бомбардовања Битоља отровним гасовима, пројектилима су гађане турска и јеврејска четврт и зграде око српске митрополије у чијем подруму је гасовима убијено 37 избеглица.¹⁷

На Крфу је 1918. објављена брошура професора Рајса Аустро-Бугаро-Немачке повреде ратних закона и правила, која је затим издата на француском и енглеском језику. Рајс је током последњих месеци рата и по његовом окончању наставио да прикупља податке о злочинима Бугарске, о чему је сачинио два извештаја. У првом под називом Сурдулица из децембра 1918, упућеном Врховној команди, исцрпно је представљен један од највећих појединачних злочина Бугара. Други, веома исцрпан извештај о злочинима Бугара у Србији упућен је влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца јануара 1919.¹⁸

Српској влади, па и српском Црвеном крсту до лета 1918. била је онемогућена комуникација са окупираним крајевима. Влада је на седници од 23. јануара 1917. обавештена да „Бугари не допуштају никакву коресподенцију са српским становништвом на територији коју су они заузели.“¹⁹

Ипак, обавештења о стању у земљи су стизала разним другим каналима. У томе је једну од главних улога имала неутрална Холандија, која је заступала српске интересе у Бугарској, било преко свог посланика, било преко хуманитарних и/или војних мисија. Пашић је добијао врло поверљиве извештаје и од америчких хуманитарних мисија, преко којих је стизала и материјална помоћ српским заробљеницима и цивилним интернирцима у Бугарској.²⁰

На основу података које је добијао из разних извора, Пашић је у име српске владе од 20. септембра 1916. до 17. јануара 1918.упутио низ протестних нота владама савезничких и неутралних земаља, потписника Хашке конвенције, о бугарском кршењу међународног ратног права. У свакој од нота је наводио конкретне примере кршења одређених чланова Хашке конвенције. Садржај протестних нота и њихов значај Пашић је представио на седници Народне скупштине на Крфу 15. априла 1918. ²¹

У првој ноти упућеној холандској влади 20. септембра 1916. изнео је нехуман поступак бугарских власти према српским заробљеницима. У другој ноти истог дана протестовао је против заузимања и пљачке српског посланства у Софији и интернирања секретара посланства. После осам дана у новој ноти српска влада је изразила протест зато што бугарски Црвени крст не признаје српски Црвени крст. У ноти од 3. октобра 1916. Пашић је протестовао због масакрирања српских рањеника и коришћења српских ратних заробљеника за присилни рад на фронту. У нотама од 4. октобра и 12. новембра 1916. наведено је да Бугари систематски убијају све теже српске рањенике, као и да се српски поданици регрутују у бугарску војску. Нота од 12. новембра 1916. је била опширна, са систематизованим примерима кршења Хашке конвенције и садржавала је 169 докумената који су то доказивали.²²

 

 

1. Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984, 326–337
2. Исто, 379–400; Владимир Стојанчевић, Србија 1908–1918, Изабрани радови, Београд 1995, 207–214; Драгица Кољанин, Изграђивање идентитета. Историја Југославије у уџбеницима зас основне школе у Србији 1929–1952, Нови Сад 2013, 63–64.
3. А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 342; Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Првом светском рату. Кратка историја, Београд 2014, 199–206.
4. Р. А. Рајс, Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, Београд–Горњи Милановац 1995; видети и: Родолф Арчибалд Рајс O злочинима Аустроугара–Бугара–Немаца у Србији 1914–1918, Изабрани радови, приредили Милоје Пршић и Слађана Бојковић, Београд 1997
5. Велики рат Србије, књига 10, Београд 1924–1937, 11–12.
6. Исто, 373–379, 400–405.
7. Слађана Бојковић, Милоје Пршић, Страдање српског народа у Србији 1914–1918. Документи, Београд 2000, 207–217 (у даљем тексту: Страдање српског народа).
8. Исто, 208.
9. Исто, 217.
10. Страдање српског народа, 220–248.
11. Пуковник Б. Јанковић, Податци о непријатељским зверствима за време наших последњих операција који су прикупљени на основу наређења команданта 3.армије О. Бр.9648 од 9 ов. мца, Дринска дивизија, 18 априла 1916, Страдање српског народа, 248–254.
12. Ђорђе Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, Београд 2006, 247.
13. Записник седнице Министарског савета држане 18. јуна 1918 на Крфу, Записници седница Министарског савета Србије 1915–1918, приредили Драгослав Јанковић и Богумил Храбак, Београд 1976, 458 (у даљем тексту: Записници седница Министарског савета Србије).
14. Пуковник Миливоје Анђелковић, командант Дунавске дивизије – Команданту И пешадијске дивизије, 16. маја 1916, Страдање српског народа, 261–262.
15. Страдање српског народа, 265–273.
16. Пуковник Мил. Зечевић, начелник Штаба Прве српске армије – Команданту Коњичке дивизије, 17. октобар 1916, Страдање српског народа, 263–264.
17. Страдање српског народа, 275–283.
18. Исто, 347–352, 390–455.
19. Записници седница Министарског савета Србије, 365.
20. Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, 240–241.
21. Исто, 234.
22. Исто, 236–237.