Српски меморијал, 16. 11. 2024, Милан Кољанин: Злочини Бугарске у Србији 1915-1918 – Прилог истраживању бугарске окупације у Првом светском рату

Мапу логора за Србе у Бугарској 1915-1918, ауторâ проф. др Милоја Пршића и мр Саве Станковића у већем формату и са објашњењима можете погледати у новом прозору.

 

Пашић је приложио документацију и протестним нотама од 8. и 18. фебруара 1917. У њима је указивао на немогућност писмене комуникације избеглица у заузетим областима. Осим тога, бугарска влада је „забранила испоруке за заузете српске области, услед чега се нису могле испоруке извршити за вароши: Призрен, Кочане, Радовиште, Штип, Параћин и Ћуприју“. У новој ноти од 9. марта 1917, српска влада је поново протестовала против присилног регрутовања својих грађана у бугарску војску. Посебно је значајна протестна нота од 12. марта 1917. јер је у њој истакнута суштина циљева бугарске окупације. „Целокупно понашање непријатељских власти одликује се, готово на свим савезничким територијама, бруталношћу и безобзирношћу. Али, док је на другим местима то била последица моменталног ратног беса и жеље за пљачком, код нас то представља један читав систем, чији је циљ истребљење српског народа, било уништењем, било претапањем насилним“.¹

 

У новом протесту упућеном априла 1917. Пашић је указао на примере економске експлоатације, пљачке јавне и приватне имовине и културних добара, на прогоне и убијање монаштва и високих достојанственика Српске православне цркве. Посебно је истакнут случај интернације старог и болесног митрополита рашко-призренског Нићифора. После митрополитове молбе, српска влада му је послала једнократну помоћ вероватно зато што износ његове пензије није био довољан за живот и лечење. Изнемогао и болестан, митрополит је умро у Софији 14. фебруара 1918.

О новим кршењима Хашке конвенције према ратним заробљеницима и о присилном регрутовању становништва обавештена је холандска влада 18. јуна 1917. О томе је 11. августа исте године влада упутила обавештење српским посланствима у Паризу, Лондону, Петрограду, Риму, Вашингтону, Берну, Мадриду и Хагу.² У новој ноти српске владе од 27. јанауара 1918. Пашић је протестовао против још једног облика економске експлоатације окупиране српске територије.³

Велики проблем за српску владу било је питање слања помоћи у земљу, пре свега за потребе ратних заробљеника и цивилних интернираца. Утврђивање стварног броја српских ратних заробљеника, а поготово цивилних интернираца, показало се као велики проблем за српску владу због става Бугарске о статусу окупиране територије и становништва на њој. На основу података холандског посланика у Софији српској влади је на седници од 19. маја 1917. саопштено да у Бугарској има 187 српских официра и 31.000 српских заробљених војника. О броју цивилних интернираца није било података.⁴

Под притиском српске и међународне јавности бугарска влада је била присиљена да пошаље у Женеву званичног делегата бугарског Црвеног крста на преговоре са представницима српског Црвеног крста. На конференцији одржаној 1. новембра 1917. српски представници су у седам тачака захтевали од бугарског Црвеног крста да се испуне одредбе из Женевске конвенције које су се тицале српских ратних заробљеника и цивилних интернираца. Тражене су прецизне евиденције о њима, омогућавање преписке интернираца са породицама, могућност слања хране и одеће интернирцима, размена болесних заробљеника, подаци о цивилним интернирцима, њихово репатрирање и подаци о болесним и рањеним војницима у болницама. Бугарски делегат је одбио да потпише конвенцију коју је потписала тек нова бугарска влада у лето 1918.⁵

Преко аустроугарског Црвеног крста, бугарски Црвени крст је крајем 1917. доставио податак да се у Бугарској налази свега 21.000 српских заробљеника, док цивилни интернирци нису ни поменути. То је било далеко од стварног броја јер се знало да је само из Војноинспекцијске области Мораве 1917. године депортовано у бугарске логоре 60.000–65.000 лица. Међу њима је свакако било и око 8.000 жена и девојака које су Бугари, за златан новац, као робље, продали Турцима. Професор Рајс је, усто, утврдио да су то углавном била женска деца од десет до петнаест година. Турцима у Малу Азију је упућена и велика група српских заробљеника који су масовно умирали радећи на довршењу багдадске железничке пруге и на градњи комуникација за турску војску. После капитулације Бугарске у Србију се вратило 52.000 интернираца, иако је бугарски Црвени крст нешто пре тога известио да је број српских депортованих цивила 14.324. ⁶

Нови велики талас ужасних злочина над Србима вршен је током Топличког устанка који је избио крајем фебруара 1917.⁷ Иако су извештаји о обиму тих злочина стизали већ током 1917. и 1918. године, праве размере масовног уништавања српског становништва и разарања постале су јасне тек после ослобођења. Извештаји о бугарским злочинима на окупираној територији су стизали све до краја окупације да би се прикупљање података о злочинима наставило и по формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.30⁸ Народна скупштина је формирала Анкетни одбор за испитивање узрока побуне у окрузима Топличком, Врањском, Нишком и осталима, који је марта 1920. поднео исцрпан извештај о страдању током Топличког устанка при чему је наведено да је тада број жртава до 35.000 људи.⁹

У говору пред Народном скупштином на Крфу 15. априла 1918, Никола Пашић је истакао значај нота и протеста послатих разним државама и организацијама због повреда међународног и ратног права од стране Бугарске. Он је оценио „да ово није рат, него просто једно дивљачко непријатељство против народа“. Свој говор је закључио оценом да је влада „учинила све могуће, да ова зверства, која су тамо вршена, достави нашим Савезницима, неутралнима и целом свету и као што рекох ако успемо у рату, навешће се ови случајеви као пример највећег варваства што су била у овом рату“.¹⁰

На основу истраживања докумената из посланства Краљевине Југославије у Стокхолму види се да је Никола Пашић 8/21. јула 1918. предао посланицима Великих сила на Крфу још једну ноту. Иако је овај акт председника владе упућен и осталим посланствима, изгледа да је сачуван само документ који је послат посланику Србије у Стокхолму др Бошку Чолак-Антићу. ¹¹

Значај овог до сада непознатог документа јесте у томе што су сумирани подаци којима је располагала српска влада о српским интернирцима и о великим тешкоћама око утврђивања њиховог броја и слања помоћи у земљу. У уводу ноте, Пашић је недвосмислено истакао да су сви напори српске владе да олакша положај својих заробљених и интернираних грађана, нарочито у бугарској окупационој зони, остали безуспешни. То је била последица чињенице да је „бугарска влада заузела чудновато правно гледиште: да Србија не постоји, нити икаква друга влада осим бугарске, која би надлежно водила рачуна о том народу“. Затим је наведено да је српска влада благовремено обавештавала и обавештаваће „своје Савезнике и њихово јавно мнење о свима повредама Међународног Права и многим актима, из којих се даје јасно утврдити да бугарска влада систематски и с планом чини све што може, да уништи преостали српски живаљ“.¹²

Како се бугарска влада није освртала на „основна начела међународног живота“, српска влада још нема податке о својим заробљеницима и интернирцима због чега им није могла слати помоћ.

Следила је рекапитулација података о броју и структури интернираних српских грађана до којих је српска влада дошла посредним путем. Српско Министарство иностраних послова је 19. маја 1917. извештено да се према бугарском службеном саопштењу у њој налази заробљених 187 српских официра и 31.492 војника. Према подацима бугарског Црвеног крста од марта 1918. број српских заробљеника је био само 21.000.

„Влада мора се питати са запрепашћењем: где су њених 10.000 грађана. 14. августа 1917. извештено је такође, да се у: Сливену налазе срп. заробљеника 654, интернираних 2.714, Горњем Панчареву заробљеника 2.000, интернираних 200 /од тога/ чиновника 36, официра 131, у Шумену свештеника 200. Српска Влада ни до данас нема листу имена тих заробљеника. Краљевска Влада сазнала је недавно да се у Ески-Џумаји налази интернираних 223 срп. свештеника. Ни о њима нема апсолутно никаквих ближих података. 8. маја 1918 Министарство Иностраних Дела извештено је да је умрло 12 срп. официра у врло кратком размаку времена. Влада се налази у апсолутном незнању у каквом се здравственом стању налазе њени заробљени официри и војници“.

У ноти се констатовало да бугарска влада омета холандског посланика у мисији заштите српских интереса одбијајући његов предлог од 27. септембра 1917. о оснивању санитарне мисије при посланству, „по угладу на оне које већ постоје у Немачкој, за британске заробљенике у Турској“. Иако је влада преко холандског посланства слала једнаку месечну помоћ за 1.500 српских породица, она није имала никакве податке о томе коме је помоћ предавана. На крају, од српских посланика је тражено да се Савезници најенергичније заузму на заштити српских интереса „сагласно прописима међународног Ратног Права“.¹³

Готово истовремено када је Пашић упутио последњу протестну ноту, појавио се велики проблем у исплати новчане помоћи коју је Србија упућивала у окупирану земљу преко холандског посланства. Министарство иностраних послова је 10. јула 1918. са Крфа упутило српским посланствима акт упознавши их са сметњама које Бугарска чини при слању помоћи у земљу. Значај овог до сада непознатог документа јесте превасходно у томе што показује са каквим се тешкоћама српска влада суочавала у слању помоћи на територије окипиране од Бугара и колико је ту помоћ бугарска влада злоупотребљавала чак и у лето 1918. када је исход рата постајао све очигледнији.

Према информацијама српске владе, бугарска влада је тражила од холандског посланика у Софији да новац који добија од српске владе убудуће доставља бугарском Црвеном крсту, који ће га у своје име предавати онима којима је намењен. При томе се неће рећи да га шаље српска влада. Објашњење бугарског Министарства иностраних послова је било да слањем новца Србија врши пропаганду у своју корист. Иако је очекивао противљење оваквом поступку са стране Србије, холандски посланик је пристао да привремено новац који добија од српске владе предаје непосредно бугарском Црвеном крсту. То је мотивисао великом оскудицом међу становништвом.

Заиста, српско министарство финансија се није сложило са тим и тражило је да се врати ранија пракса. Из преписке министарстава финансија и иностраних послова се види да је српска влада слала 300.000 франака месечно за помоћ српским заробљеницима и интернирцима у Бугарској и да је то била једина помоћ „коју ми редовно указујемо нашим заробљеницима и интернираним у Бугарској којих има око 50.000“. Показало се да је ту суму холандски посланик и до тада предавао бугарском министарству иностраних послова које ју је делило без икакве његове контроле. Српско министарство финансија је обавестило холандско посланство у Хагу да се не слаже са таквом праксом.

Српска влада је била спремна да шаље много већу помоћ становништву и интернирцима у бугарској окупационој зони јер је „наше становништво под бугарском влашћу у великој беди због материјалне оскудице“. Предвиђена је помоћ из два главна извора: из приватних средстава појединих грађана и из јавних (државних) средстава. Остали износи који су упућивани у окупирану земљу, било као потпора, било као плате, пензије или инвалиднине, упућивани су у складу са јасним обавезама српске државе према уживаоцима. Према мишљењу српске владе то се није могло сматрати било каквом пропагандом.

Председнику владе је предложено да се са оваквим поступањем бугарске владе упознају све неутралне и савезничке владе, да се код њих уложи најенергичнији протест и затражи да бугарска влада не чини сметње слању помоћи „нашем свету“, затим да се помоћ најбрже и најдиректније издаје онима којима је упућена и да се о извршењу добијају несумњиве потврде. „Част ми је замолити Вас да акција по овоме питању буде нарочито енергична код Папе и код Сједињених Америчких Држава нарочито у погледу на то, да ове последње нису у рату са Бугарском“. Да би се Бугарска натерала да тако поступи, предложено је Пашићу и да се влада заузме код савезника да се организују колективне репресалије према Бугарској.¹⁴

Напори српске владе на прикупљању података о повредама међународног права које су чиниле окупационе силе у Србији, као и обавештавање међународне јавности о њима трајали су и после окончања ратних дејстава.

У склопу припрема за мировну конференцију у Паризу, формирана је посебна Међусавезничка комисија за испитивање злочина бугарских окупационих власти у Србији. Њу су сачињавали представници савезничких земаља Француске и Велике Британије, заменик јавног тужиоца из Лиона Бонасије и британски потпуковник Мен, као и швајцарски професор Рајс.

Српски део комисије су чинили угледни политичари, професори и дипломате – Љубомир Стојановић, Слободан Јовановић и Панта Гавриловић. Резултате свога рада комисија је објавила у Паризу 1919. у два тома под насловом Documents relatifs aux violations des conventions de la Haye et du Droit International en generalcommises de 1915– 1918. par les Bulgares en Serbie occupee. Њима је придодат трећи том са фотоматеријалом о бугарским злочинима под насловом Album des crimes bulgares. Публикована је и посебна књига Међусавезничке комисије о злочинима Бугара у Македонији.¹⁵

Према извештају ове комисије, током гушења Топличког устанка у пролеће 1917, убијено је укупно око 20.000 Срба, свих узраста и оба пола. Већину су побили Бугари, углавном хладним оружјем, док је други део убијен од аустроугарске војске и жандармерије. Убијање је праћено великим разарањима, пљачком и насиљем.¹⁶

На основу материјала прикупљеног од комисије, делегација Краљевине СХС је пред Конференцију мира у Паризу поднела тужбу против 500 бугарских држављана и против краља Фердинанда Кобуршког. Овај списак имена оптужених Конференција мира је прихватила.

Делегација Краљевине СХС је изабрала 25 лица, оптужила их као главне ратне злочинце и тражила њихово изручење и пре потписивања мировног уговора. На основу тога је захтевано да се у текст мировног уговора унесе одредба да је Бугарска обавезна да савезницима преда сваког свог држављанина окривљеног за ратне злочине.¹⁷

Током рада Конфернеције мира у делегацији Краљевине СХС појавиле су се разлике у погледу кажњавања ратних злочина о чему је расправљано на комисији за питање ратне одговорности. Никола Пашић је био против тога да се суди бугарском краљу Фердинанду јер би се тиме одговорност за злочине пребацила на једног човека. Показало се да је Конференција мира прихватила једино да се суди немачком цару Вилхелму Другом, али је и он избегао суђење. Таква одлука је прихваћена као преседан па до суђења краљу Фердинанду није ни дошло. Због става Француске није прихваћен ни предлог о оснивању међународних судова за суђење ратним злочинцима и то је препуштено међусавезничким и националним судовима. Није прихваћен ни предлог да се за злочине Бугара образује међусавезнички суд. Све се свело на неколико пресуда које су бугарски судови изрекли неколицини официра због злочина у Србији. Међу њима само је један осуђен на смрт.¹⁸

 

 

Др Милан Кољанин

 

BULGARIAN CRIMES IN SERBIA 1915–1918, A CONTRIBUTION OF THE RESEARCH OF THE BULGARIAN OCCUPATION IN THE FIRST WORLD WAR

Dr Milan Koljanin

Summary

The research of the crimes committed by the Bulgaria on the occupied territories of Kingdom of Serbia in the First World War is related to the question of the character and aims of its occupation regime. The author stress that the mass crimes were part of the occupation policy of the Bulgarian Government in the Serbia. The main aim was the Bulgarisation of the conquered territories, and forced change of the ethnical character at those territories. On the contrary, the Austro-Hungarian occupation in the other parts of Serbia, have the intention to change the mindset of the inhabitants, but not to erase the existence of the Serbs as the nation. Bulgarian mass crimes were example of the hard violation of the international war legislation during the occupation. The Serbian government collected systematically the facts about the Bulgarian crimes since it entered the war against Serbia in 1915. The facts and figures on the Bulgarian crimes were even published during the war, since those crimes were much drastically than of any other occupation force in Serbia. Later after the war at the peace conference, the delegation of the Kingdom SHS asked trial for the Bulgarian war crimes and even to the Bulgarian King Ferdinand. But, because of the relations among the Great Powers and peace process, all efforts was downscaled only to trials to several minor officers for the crimes committed in occupied Serbia.

 

* Rad je deo projekta Konflikti i krize – saradnja i razvoj u Srbiji i regionu u 19. i 20. veku (47030), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Dr Milan KOLJANIN, viši naučni saradnik Institut za savremenu istoriju
Beograd, Trg Nikole Pašića 11 UDK 94(497.11)“1915/1918″(093.2)

 

 

 

 

1. Исто, 238–240
2. Исто, 239; Записници седница Министарског савета Србије, 449.
3. Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, 240.
4. Записници седница Министарског савета Србије, 419; видети и: Записник седнице Министарског савета држане 18. јуна 1918. на Крфу, Записници седница Министарског савета Србије, 458.
5. В. Стојанчевић, Србија 1908–1918, 214–215.
6. Исто, 215–216.
7. Андреј Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916–1918, Београд 1987, 268–269; Страдање српског народа, 464–482.
8. Страдање српског народа, 285–346. Децембра 1918. своје извештаје је подносила и Комисија за утврђивање злочина бугарских власти у округу топличком; исто, 328–334.
9. Поменик жртвама бугарског терора на југу Србије 1915–1918, приредио Момчило Павловић, Београд 2007, 17–29; Видети и наведени исцрпан списак литературе о бугарским злочинима. Страдање српског народа, 507–517.
10. Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, 247.
11. Архив Југославије, фонд посланства Краљевине Југославије у Стокхолму (ознака фонда: 382), фасцикла 15, 20–23.
12. Исто.
13. Исто.
14. АЈ, 382–15–24 до 27, Министарство иностраних дела, Административно одељење, Краљ. Срп. Посланству Штокхолм, Крф, 10. јул 1918. Није јасно да ли је овај акт упућен одмах или накнадно, или је тек накнадно заведен у посланству у Стокхолму. Испод датума када је акт настао, 10. јула 1918, руком је написано: „примљено 24. фебруара 1919“.
15. Андреј Митровић, Југославија на конференцији мира 1919–1920, Београд 1969, 193–194; Поменик жртвама бугарског терора на југу Србије 1915–1918, 11–12.
16. Поменик жртвама бугарског терора на југу Србије 1915–1918, 12–16.
17. А. Митровић, Југославија на конференцији мира, 194–196. 
18. Исто, 197–199, 274, напомена 20 (Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, 240–241).