Вечерње новости, 1. 2. 2023, Академик Славенко Терзић: РУШЕЊЕ ЦРКАВА ПО ПЕЋКОЈ НАХИЈИ: Упркос Албанском терору и немању православног наставника, српска деца очувала су своју веру и језик

О ПРИЛИКАМА у Метохији сведочи, поред осталог, и неколико обраћања руском конзулу у Скадру из Ђаковице, Пећи и Призрена крајем 1858. године.

Свештеник Стефан Поповић пише из Ђаковце 10/22. новембра 1858. о приликама у Пећкој нахији, куда се упутио да би преузео помоћ за Цркву Светог Николе у манастиру Гориоч.

Муслимани терају православне, пише Поповић, да о празницима раде код њих, силом улазе у куће и „уносе у породице разврат“. Наметнули су нови порез – на сваку свињу по десет пјастри годишње. У селу Лукавици у Пећкој нахији православни су се окупили у цркви за причешће. Избили су „Турци“, пише Поповић, и „разорили ову цркву не оставивши ни камен на камену“, а затим смејући се говорили: „Жалите се вашим царевима, нека вам они помажу“. У Ђаковици је „око шест сати ноћу“ почео да упада у куће Шаћир Ацо Цур и да бије жене, децу и мушкарце. Успео је, пише Поповић, да упадне и у моју кућу и да силом однесе неке ствари. Десет дана касније, 20. новембра/2. децембра 1858. године Сученкову се обраћају четири свештеника из Пећке нахије Призренског санџака. Арнаути су разорили цркву у селу Сушица, нагонећи православне да преносе камен разрушене цркве за изградњу куле. У селу Исток Арнаути су разорили цркву са куполом и претварају је у кулу. Часни престо је узео Демир Реџа и претворио га у огњиште на коме ложи ватру. „Ови безжалостни Арнаути отимају од православних овце, краве, коње, волове, све што нађу. Мудир не само што не обраћа никакву пажњу на ове поступке но сам упућује буљук-паше са заптијама у православне куће да притискају и скупљају по десет пјастри за сваку свињу“.

Положај свештеника је неподношљив; ових дана, пишу свештеници, дошли су зликовци из села Ђураковца и ухватили свештеника Радосава, пребацили га у планине и почели да бију тражећи од њега новац. Пустили су га тек када су од њега отели 500 пјастри. Јеромонаси који су кренули да скупљају милостињу за цркву били су принуђени из страха да се врате у манастир. „Помозите нам. Арнаути угрожавају Дечански манастир и Пећку патријаршију“. Писма су потписали свештеници Стефан и Милован из Радавца, Петар из Коша и Василије из Кијева.

Пошто се ближе упознао са приликама међу православним Србима у Скадру и околини, али и са делатношћу римокатоличке пропаганде, конзул Сученков је детаљно обавештавао посланика Бутењева и предлагао мере за побољшање положаја православног становништва. Средином јуна 1858. године конзул јавља да је по налогу Порте у Скадру основан Меџарет-Меџлис, трговачки суд, у који су ушли муслимански и католички представници. […] На инсистирање конзула, валија Абди-паша је именовао једног православног трговца из Битоља, иако је конзул предложио православног трговца из Новог Пазара.

Сученков је пажљиво пратио све живљу делатност аустријске политичке и верске пропаганде, нарочито активне после Кримског рата. Средином јуна 1858. године надвојвода Максимилијан је, пратећи из Трста грчког краља Отона, посетио католичку цркву у Бару коју је сам подигао. Храму је поклонио статуу Мадоне и неколико великих предмета од сребра. Аустријском агенту у Бару поклонио је прстен са брилијантима, а мудиру и бимбаши (мајору) барског гарнизона по брилијантну шналу. Скадарски католички бискуп Топић отишао је у Рим са два свештеника да тражи помоћ од папе за изградњу католичког храма.

 

Аустријска политика, пише Сученков, жели да Топић оде из Скадра, и због година, али и због сталних сукоба са аустријским конзулом Боровичком. На инсистирање Боровичке Топићу је постављен коадјутор бискуп Шурили.

 

РУСКА ПОДРШКА ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА У СКАДРУ

Конзул Сученков у јесен 1858. године је директору Азијског департмана генерал-мајору Коваљевском поднео шири извештај о приликама међу православнима Скадра и околних области и о активностима аустријске пропаганде.

Годину дана раније предложио је оснивање школе за „овдашњу православну омладину“. Православна општина у Скадру је мала, пише Сученков, и располаже оскудним средствима. „Деца овдашњих Словена, немајући православног наставника, посећују католичку школу; штетне последице за овдашње младо словенско покољење су неизбежне – образујући се у овој школи на италијанском језику /…/ Њихов учитељ је латин и неће се наравно бавити усађивањем љубави према националности нити њиховој мајци православној цркви.“

Учитеља у будућој српској школи, пре свега „духовног лица“, истиче Сученков, треба тражити међу „аустријским Словенима“. Издржавање би плаћала овдашња православна општина, али постоји опасност да аустријска влада буде против његовог боравка у Скадру. При сиромаштву овдашњих православних, које „траје одавно“, и ниском нивоу образовања њихових свештеника, право је чудо да су сами од себе очували веру својих предака и свој језик.

Уместо „аустријског Словена“, пише конзул, можда би се могао наћи руски свештеник, у првом реду монах. Потребно је формирати ново покољење које ће имати љубав према мајци-цркви, националности и једноверној Русији, спремајући најбоље међу њима за наставак школовања у једној од руских духовних установа. Такав учитељ створио би од њих будуће одане следбенике православља, усред утицаја ислама и католичке пропаганде коју шири Аустрија. Сученков је успео да добије од руске владе 500 рубаља у сребру за издржавање школе.

У писму заменику директора Азијског департмана Стремоухову, 31. јануара 1864. године, конзул пише да је отворио школу у Скадру по жељи грофице А. Д. Блудове, која је предложила да школа добије назив Мариинска школа (Маријина школа), у част царице Марије Александровне. Блудова је обећала да ће учитељ добијати годишњу плату, са месечним износом од осам дуката. Пошто је плата већ извесно време обустављена (писао је више пута Блудовој чак и у Ницу) Сученков је молио да из средстава која су депонована у конзулату (средства царице за школу у Лопижама код Сјенице од 100 холандских дуката), 50 дуката исплати учитељу Златичанину.

Школа у Скадру се налази у полуразрушеном здању, одмах поред будуће Цркве Светог Александра Невског, у марту ће бити срушена, пише Сученков, а може се подићи нова зграда од преосталог материјала за цркву. Конзул је тражио сагласност да се преостала сума од 50 холандских дуката искористи за градњу школе, с тим да ће део приложити и скадарски Срби. Обавестио је да је дао 31 наполеон школи у селу Велика.

Руски конзул је сматрао да Порта неће имати ништа против школе, али ће веће сметње долазити од стране Аустрије. Број католика далеко премашује број православних. У Скадарском санџаку Аустрија има два надбискупа – у Бару и Пулатима, три бискупа – у Скадру, Задрими и Љешу и већи број фратара који насељавају све околне планине „продирући и у села насељена искључиво православним и муслиманима, радећи не без успеха на пропаганди“.

Аустријска влада у Скадру издржава три учитеља за васпитање деце овдашњих латина, пише Сученков, и завршава изградњу довољно велике семинарије – будуће колевке католичке пропаганде у Албанији. Успела је да добије ферман од Порте за изградњу католичке цркве унутар града, три пута већег обима него што би било потребно за број католика у Скадру. Католици у Бару су успели, о трошку надвојводе Максимилијана, да у 1858. години заврше изградњу цркве на видном месту у граду. „Наши бедни једноверци имају далеко изван града убогу полуразрушену Цркву Светог Николе. Унутрашњост је ужасавајућа пустош. У њој нема чак ни иконостаса. Насред тесне просторије полуразрушених зидова, на неравном земљаном поду, стоји часни престо, на његовом челу је дрвени крст а на престолу Свето јеванђеље и Распеће – мрак вапијућег сиромаштва, то је сва лепота Дома Господњег.“ У свако доба године, пише Сученков, наши једноверци са страхом улазе у убогу цркву, бојећи се обрушавања крхког крова. Зими, при великим кишама, лишени су могућности да присуствују богослужењу. При проласку кроз Бар православни Срби су молили руског конзула за новчану помоћ ради оправке цркве.

 

НАДАМО СЕ САМО НА БОГА И РУСИЈУ – Обраћање метохијских Срба руском конзулу на терор Албанаца

 

РУСКИ конзулат у Скадру основан 1857. године био је једна од најбољих осматрачница прилика у централном делу Османског царства, јер се налазио у месту које је, с једне стране, било огледало унутрашње анархије и неспровођења обећаних реформи, а с друге стране, у месту и области у којој су се сусретали и сукобљавали интереси Аустрије, Француске и Италије, али и римокатоличанства, ислама и православља.

Крајем маја 1857. године у Скадар је преко Дубровника допутовао први руски конзул Алексеј Јегорович Сученков, раније чиновник посланства у Цариграду, а потом секретар, драгоман и конзул у Бејруту. Сученков је средином априла стигао из Бејрута у Цариград, где му је у руском посланству, издато 2.700 рубаља у сребру, одакле је Сученков првим паробродом Лојда отпутовао за Дубровник. У Дубровник је стигао 17. маја 1857. године, где је извесно време чекао шифре за тајну преписку. У Скадру су већ деловали конзулати Француске, Велике Британије и Аустрије. Сученков је после дугог путовања од Бара до Скадра стигао 26. маја/7. јуна 1857. године. […]

Све до оснивања вицеконзулата у Призрену 1866. године руски конзулат у Скадру је пратио прилике у Метохији. Стога извештаји скадарског конзула пружају могућност да се осветле верске, политичке и друштвене прилике у овом делу Старе Србије, и да се боље разумеју последице тих прилика у наредним деценијама.