Академик Василије Ђ. Крестић, историчар: Треба ли Србији Национални програм?

Сведок | 3. новембар 2015.

Академик Василије Крестић Фото: Вечерње новости

Бојим се да је наша држава данас толико “избушена” да би национални програм успела да сачува у тајности

Све озбиљне и самосталне, истински независне државе требало би да имају и, по свему судећи, имају националне програме.

Иза националних програма морају и треба да стоје државе и владе.

Национални програми морају бити састављени на основу бројних, разноврсних и поузданих података, сурово реалних оцена, процена и стварних могућности.

Ти подаци, оцене и процене у надлежности су државе.

Они нису, не могу и не треба да буду доступни свима којима се прохте да их имају.

Подаци на основу којих треба да буде састављен национални програм и сам програм нису документи за јавност.

Свугде у свету то су тајни документи с којима су упознати само најужи кругови државног руководства.

Да је то тако може да послужи и пример Начертанија Илије Гарашанина.

Настало 1844. године, више деценија за њега се није знало у српској јавности.

Први пут објављено је тек 1906, али не као оперативни национални програм већ као историјски документ.

Тек почетком осамдесетих година (1883), после Тајне конвенције потписане између Србије и Аустроугарске (1881), дипломатија Хабзбуршке монархије успела је да се домогне Начертанија.

Национални програми нису оно што треба да буду страначко-политички програми.

Неретко, мање упућени не праве разлику између тих докумената, а разлика међу њима није мала.

Док су национални програми acta secreta (поверљива, тајна документа), партијско-политички су јавни, свима доступни документи, које треба обзнањивати, рекламирати, популарисати и њима придобијати бираче.

Партијско-политички програми у начелу обавезују странке, њихово вођство и чланство, а национални представнике државе.

Партијским програмима осваја се власт у држави, а националним се води државна политика.

Због свега тога садржај једних значајно се разликује од садржаја других програма. Међутим, пракса је показала, и у свету, а поготово код нас, па и у најновије време, да је изневеравње партијских програма уобичајена појава, да партије освајају власт с једним програмом, а кад им народ укаже поверење они направе заокрет од 180 степени и погазе све што је написано у њиховим програмима.

Кад је реч о нашој држави и нашој актуелној политици широко је распрострањен утисак да има много лутања, импровизација и недоследности, да има пуно празног хода, да нема јасних циљева, да нерационално стремимо нечему што је тешко оствариво, што је недостижно па и погубно за националне и државне интересе.

Наша јавност то осећа и због тога се често и с много страна, као припев, чује захтев да се изради национални програм.

Да ли наша држава има такав програм, да ли је он негде записан, или се, можда, налази у нечијим главама, или у глави неког појединца, о томе могу само да нагађам.

Уз све речено поставља се питање да ли је наша држава данас у довољној мери самостална и независна, бар онолико колико је била самостална и независна Кнежевина Србија од настанка Начертанија 1844. до Тајне конвенције 1881, да може да сачини национални програм и да га држи у строгој тајности?

Бојим се да је наша држава данас толико „избушена” да би одговор на ово питање морао да буде негативан.

Због тога је сувишно и стварати национални програм с којим ће бити упознати сви који за њега буду заинтересовани. Такав национални програм изгубио би сваки смисао и значај.

Он би био не само сувишан већ и штетан.

Иако сматрам да треба да имамо национални програм, не верујем да би у ситуацији у којој се налазимо он допринео побољшању нашег положаја.

Сам по себи он није и не може да буде спас, није излаз из ћорсокака у који смо запали, није решење за нагомилане проблеме.

Он би, можда, могао да буде само једно од средстава у решавању општег кризног положаја.

У нашој јавности влада погрешно уверење да је Меморандум Српске академије наука и уметности из 1986. године написан с намером да буде национални програм.

Међутим, такво мишљење је погрешно.

Меморандум је написан с циљем да послужи једнократно, у оном тренутку, а не и у перспективи, што је случај с правим националним програмима.

Упркос томе, тај документ доживљен је као национални програм и данас се, с многих страна, посебно од оних који Србима нису наклоњени, тако и представља.

Они добронамерни, који су у Меморандуму видели излаз из ондашње кризе, а таквих није било мало, и касније су од Академије очекивали да се огласи, да понуди неки нацрт, или, чак и готов национални програм.

Међутим САНУ није позвана да пише национални програм. То уопште није њен задатак. То није у њеној надлежности.

Чак и кад би она написала неки програм он никога не би обавезивао.

Ако се постави питање зашто Академија, у време настанка Меморандума, није успела да очува давнашњи принцип, успостављен при њеном оснивању (1887), да се не уплиће у политику, треба имати у виду чињеницу да је она у тренутку оснивања и све време касније, осим у годинама диктатуре краља Александра Карађорђевића, деловала у условима вишепартијског демократског и парламентарног система власти.

У таквим системима Академија није имала потребе да улази у политику, али су се политиком, изван Академије, бавили њени поједини чланови.

Академија није хтела, нити је могла чак и да је хтела, да се уплиће у политику у време једнопартијског режима Јосипа Броза.

Тек кад се тај режим почео урушавати, пошто је произвео многе тешкоће и проблеме, а партија на власти, осим жеље и грчевите борбе да очува власт, за друго није била способна, Академија се умешала у политику.

Према томе, Академија је Меморандумом ускочила у политику у једном изузетно кризном тренутку, када, осим Комунистичке партије није било других организованих политичких установа.

Академија је Меморандумом знатно допринела бржем рушењу једнопартијског комунистичког система власти, она је тим документом у темељима заљуљала политику која је створена не само АВНОЈ-ем, него, још више, Уставом из 1974. године, па зато није случајно што се и та власт придружила онима изван Србије који су осули паљбу на Академију.

Василије Ђ. Крестић