Академик Василије КРЕСТИЋ: Загреб одувек секундира војвођанским аутономашима

Геополитика, децембар 2015 | Разговарала: Невенка Стојчевић

Академик Василије Крестић Фото: © Геополитика / Милан Тимотић

Захваљујући академику Василију Крестићу и издавачкој кући Catena Mundi, недавно је објављен интегрални текст капиталне књиге др Виктора Новака Magnum Crimen (Велики злочин). У овом ћириличном и, пре тога, енглеском издању, објaвљена су два поглавља која су Владимир Бакарић и његов блиски сарадник, познати удбаш Макс Баће, избацили непосредно пред штампање књиге.

Једно поглавље се односило на Тиршов Соколски покрет који Хрвати нису хтели да прихвате, и у њему је било много опасних докумената који нису ишли у прилог ни њима ни комунистима. Друго поглавље избачено је због прогласа дон Фране Иванишевића, југословенски оријентисаног свештеника који је указивао на све зло клерикализма који је Римокатоличка црква на челу са Степинцем испољила према Србима, према Југославији, краљу Александру и династији Карађорђевића у целини.

Тим поводом о српско-хрватским и српско-српским односима, али и још понечему, разговарали смо са проф. др Василијем Крестићем.

Колико књига проф. Новака, с обзиром на злочинe Хрватa над Србима који трају до данашњег дана, може да допринесе утемељењу српског становишта према Хрватима?

– Професор Новак је био један од мојих омиљенијих професора, и баш у области у коју спада и Magnum Crimen ја сам кренуо његовим стопама када сам писао студију „Геноцидом до Велике Хрватске“, и тиме се на неки начин одужио овом часном човеку и великом историчару. Он је Хрват по рођењу, велики Југословен по убеђењу и овом књигом се на основу богате документације обрачунао са оним десним, клерофашистичким круговима у Хрватској који су били најекстремнији у односу на југословенску мисао, на српско-хрватске односе, на православну веру и на Краљевину СХС.

Он је у потпуности разобличио то зло које је видео да настаје у Хрватској, а никако не нестаје. Ова књига је незаобилазна са становишта српско-хрватских односа јер разобличава једно време и једну тенденцију која опстојава у хрватском друштву и хрватској политици. Она је посебно била актуелна у време Туђмана, а присутна је и данас у изјавама хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић о Војводини и земљама над којима Хрватска жели да оствари „своје повијесно и државно право“, а које јој апсолутно не припада

На основу таквих идеја је и дошло до геноцида и етничког чишћења у наше време, али српски политичари у појединим тренуцима то игноришу и не знају да са Хрватимо можемо да имамо само подношљиве комшијске односе, а сви други односи треба да буду грађени на бази потпуног реципроцитета, пре свега у политичким и економским односима.

Како може да се разуме да Хрвати по Србији откупљују земљу, фирме, уводе трговинске ланце, да у Србији на сваки начин агресивно наступају, а у Хрватској не желе ништа што је српско?

– Већ сам рекао да нас непостојање реципроцитета уводи у колонијалан однос према Хрватској. Поред тога, Хрвати су вештом пропагандом, чак и преко оптужница у Хагу, успели да нам наметну комплекс колективне кривице којега ми не успевамо да се ослободимо и разобличимо њихове зле намере. Они су написали многе књиге о великосрпском хегемонизму и шовинизму, а ако је неки наш историчар покушао да напише супротно, одмах је био жигосан као српски националиста, шовиниста и рушилац братства и јединства. Захваљујући таквој нашој политици ми смо заиста потчињени Хрватима. Ако старија генерација политичара није знала ко је Штросмајер, данас се зна да је он био пре свега велики хрватски политичар, али не заслужује да га ми Срби славимо као Светог Саву. Треба да се ослободимо робовања југословенству као погрешној идеологији.

Књига проф. Новака сведочи о великој улози Католичке цркве у хрватским злочинима над Србима, а њен утицај у хрватској политици и данас је већи од онога који имају политичке странке. Зашто се СПЦ спочитава право на исти такав утицај на српску политику?

– У свим антисрпским демонстрацијама које су у Хрватској одржане пред Први светски рат (1895, 1899. и 1902. која је означена као „вартоломејска ноћ“, када су разбијане српске трговачке и занатске радње, па је било и рањених) католички свештеници су све то навијачки посматрали из прикрајка. А када су се Срби и Хрвати 1848. заједно бранили од Мађара, и због верских разлика имали сумњу једни према другима, наш патријарх Јосиф Рајачић је написао декларацију којом је апеловао на Србе да ни случајно не такну свог комшију друге вере и написао да се стиди сваког Србина који би увредио било кога на верској основи. На другој страни не постоји ни један одговор са сличног нивоа, нити од било ког католичког свештеника.

Осим комшијских, сви други односи са Хрватима треба да буду грађени на бази потпуног реципроцитета, пре свега у политици и економији

Дакле, хрватско питање се решава искључиво путем геноцида, и могу да наведем серију доказа за то. Кад су 1848. године дубровачким Србима Хрвати запретили да ће их поклати, Срби из Боке Которске су одговорили да ће, ако им и длака са главе зафали, доћи њих 10.000 да их питају за јуначко здравље. Еуген Кватерник, један од твораца Старчевићеве правашке странке је јуна 1869. године написао писмо хрватском политичару дон Миховилу Павлиновићу из Далмације у коме је тражио „да се уништи накот вере православне“. Чувени хрватски политичар, професор универзитета и високи интелектуалац Исидор Кршњави је забележио у својим Записцима “једно вријеме владало је увјерење да све Србе ваља сјекиром утући“.

Идеја о геноцидном решењу хрватског питања очигледно је настала и сазрела у оквирима Хабзбуршке монархије до 1914. године, а не после 1918. са Краљевином Југославијом и наводном великосрпском карађорђевићевском политиком експлоатисања Хрвата између два рата. Хрватски бан Павле Раух имао је план о убиству 800 хиљада Срба у циљу стварања етнички чисте Велике Хрватске и како би се домогли Босне и Херцеговине у чему су им Срби били главни реметилачки фактор. Вероватно због свега тога, Дучић је написао „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се ничега не боје него зато што се ничега не стиде“.

Шта је историјска истина у случају Алојзија Степинца и какав став СПЦ очекујете поводом намере Ватикана да га прогласи свецем?

– Мислим да ће наша црква остати доследна и постојана у ставу да Степинац апсолутно не заслужује да буде проглашен свецем, јер је дуго ћутао поводом преверавања и злочина и није стао у одбрану људских живота без обзира које су вере биле жртве. Разумем да су Хрвати били срећни када им се после 800 година 1941. остварила вековна тежња да добију своју државу, али не може се стварање државе оправдати толиким жртавама и да то подржава и свештеник ранга Алојзија Степинца.

Хрвати су свесни колико су малобројан народ, а колико је њихова територија несрећно „скројена“, јер се растеже као нека кифла, као млад месец или хлеб без средине, како је написано у историографији. Хрватска у којој је некада и читава трећина становништва била српска стално има потребу да поправи свој геополитички положај, а једина могућност за то је да се простре на Босну и Херцеговину, да себи припоји Црну Гору као „црвену“ Хрватску, и узме целу Војводину, а не само Срем који је некада био у њеном саставу. Што је мањи и што има тежу геополитичку ситуацију, тај народ има све веће амбиције и све је агресивнији. Држава која нема потребну стратешку дубину јер нема ни једног града који је више од 60 километара удаљен од државне границе, нема ни перспективу. Њени геополитичари су тога свесни и зато су спремни да насиљем и геноцидом освајају туђе територије. А Срби таквој њиховој политици стоје на путу.

Али ми Срби имамо озбиљан проблем са собом самима, јер наши интелектуалци учествују у пројекту подривања суверенитета сопствене државе и националног идентитета. Како то може да се објасни?

– Такве интелектуалце ничим не оправдавам иако не могу да превидим чињеницу да је наше осиромашено друштво доведено до руба материјалне егзистенције и склоно је поткупљивању и корупцији. Са друге стране има много оних који су склони да опште интересе подреде личним и није им проблем да се продају. Али све је то доказ да држава не функционише на прави начин, јер се не обрачунава са антисрпским деловањем које извире на све стране, поготово у НВО сектору. Држава тако показује своју немоћ, недовољну организованост и правну недоследност, а не постоји ни до краја јасно исказано јавно мишљење, па без обзира што се бусамо да смо демократе увек зазиремо од власти. Интелектуалци који су везани за државне јасле чак и не смеју јавно да говоре. Мислим да сваки прави интелектуалац, ако жели добро свом народу и држави, за то мора да се бори, а то се пре свих очекује од хуманистичке интелигенције.

Како, у том контексту, оцењујете извршну власт која не поштује вољу својих бирача и о судбоносним питањима за Србију као што су улазак у ЕУ и НАТО, покушава самостално да одлучује?

– Наше власти се у континуитету тако понашају. Као што премијер стално наглашава „ја тако хоћу“, и бивши председник државе је радио шта је хтео, само то није експлицитно наглашавао. То зависи не само од карактера и ауторитета људи на власти, него и од тога с ким владају, какав је по саставу парламент и какво је јавно мњење које се с тим саглашава. У сваком случају и то је питање демократије, односно колико можемо да будемо критични не зато да бисмо некога вређали и сумњали у њега, него да бисмо га упозоравали да то што ради није добро. Кад је реч о нашем председнику Владе, занимљиво је не само колико он има овлашћења, него и како их користи. Мени заиста засмета када он каже „то не дам“, или „тачка“, јер чисто формално гледано то није примерено демократском систему, и указује на жељу за доказивањем моћи једног човека. Пре неки дан је чак и председник државе констатовао да се премијер сувише „подмеће“ радећи послове који су у надлежности министара, а то све говори да нешто није у реду и да би нешто требало и мењати.

Кад би моја порука могла да допре до богатих Срба, рекао бих им да следе часног и ретко несебичног човека Нићифора Аничића, потомка једне дивне патријархалне породице који је доказао да неизмерно воли свој род и Отаџбину

Ви сте се у свом научном раду бавили и Војводином, чији сте староседелац. Како гледате на покушаје аутономаша, од колониста до комуниста, да Војводину по сваку цену изузму из Србије?

– Тужно је да још увек постоји спор око староседелаца и колониста. Можда је то питање разлике у менталитету, јер староседеоци имају помирљивији став, немају агресивност и наметљивост коју имају виолентни колонисти. У сваком случају проблем између староседелаца и колониста постоји, а на власт су дошла деца комуниста. Један од таквих је Ненад Чанак, син Милана Чанка са којим сам седео у школској клупи неколико година. То је био један изванредно образован човек, веома тактичан, пристојан интелектуалац о коме могу да кажем само све најбоље. Он јесте био комуниста, али није радио против националних интереса. Ненад Чанак се у свему понаша као да није његов син. Значи, не ради се о искључиво комунистичком наслеђу.

Лично познајем много колониста у разним крајевима Војводине који су часни и исправни Срби. Поред тога, има и доста староседелаца аутономаша. То је једна бирократска групација која се бори за личне интересе, а онда под видом идеје о аутономији брину „ди су наши новци“. Зато бих као војвођански урођеник желео да се те разлике једном за свагда избришу и да се ми интегришемо за рачун интереса Србије и Војводине као њене аутономне области. У сваком случају идеја о аутономији Војводине не може бити она којој тежи Чанак или Жика Берисављевић, јер идеја о Војводини је стара, Срби су се за њу борили из чисто српског становишта, са жељом да у тој вишенационалној Хабзбуршкој монархији очувају свој национални идентитет, верску посебност и своја политичка права. И није незанимљиво да после 1918. Загреб увек секундира жељи војвођанских аутономаша да се што више Војводина издвоји из Србије. Наравно да иза тога стоје и мађарски политички кругови који на тај начин доприносе растакању Србије како би се што пре домогли оног дела Војводине који им је одузет одлукама у Тријанону.