Акција: Споменик усташким жртвама

Вечерње новости | В. ТАЛОВИЋ | 12. фебруар 2013. 20:55

Подигнимо споменик свим страдалницима усташког геноцида, од Јасеновца до “Олује” (2)

академик Василије Крестић, Фото: Печат

У Јасеновцу, највећем и најстрашнијем логору смрти у овом делу поробљене Европе, који историчари називају и “српски Аушвиц”, нестало је неколико стотина хиљада Срба, Рома, Јевреја и антифашиста различитих националности.

– Жртве не смеју да буду заборављене – каже академик Василије Крестић. – Најмање што можемо да учинимо за све страдалнике, без обзира на веру, нацију и боју коже, јесте да им подигнемо споменик. За опомену и незаборав.

Јасеновац је само један од злогласних логора смрти, а Крестић сматра да би споменик био подсећање на све жртве расистичких идеологија и њихове крвнике.

– Видимо да се темом о геноциду у последње време манипулише, па злочинци постају жртве, а жртви злочинци – тврди академик Крестић. – На стубу срама су они који “оживљавају” жртве, уз оптужбу да копају старе ране, подсећају на стара времена. А смемо ли да их заборавимо?

„МРТВЕ ДУШЕ“

УКИДАЊЕ Одбора за геноцид САНУ, на чијем је челу био Владимир Дедијер доказ је да је и међу “мртве душе” политика умешала прсте. – Циљ је био да се геноцид разобличи до краја, али није постојала политичка воља тако да се Одбор угасио – каже академик Крестић.

– После смрти Радована Самарџића, који је био веома ангажован у овом одбору, Академија није имала више интереса да га обнавља.

Он сматра да од Јевреја, “тих страшних жртава геноцида”, треба преузети модел и изградити меморијални центар у којем би разни садржаји у савременим аудио и видео техникама били у сваком тренутку доступни јавности.

– Меморијални центар, као симбол страдалништва, требало би да зрачи на читаву околину – каже Крестић. – То би био својеврсни сабирни центар са обимном библиотеком, архивом и албумима са илустративним материјалима, где би посетиоци и визуелно могли да се увере у злочин и прате његову хронологију.

Академик Крестић сматра да би меморијални центар био место окупљања историчара, домаћих и страних стручњака најразличитијих области који изучавају геноцид. У центру би уз сталну поставку требало организовати и повремене, тематске расправе. Много је докумената и разне грађе која је у приватним збиркама, далеко од очију јавности.

– Најзначајнија од свих улога центра је у неговању успомене на жртве о чему посебно треба подсећати младе генерације – каже Крестић. – Реч сећања требало би да одјекне. Самим тим што се злочин умањује јасна је тенденција да се злочин рехабилитује.

Наши политичари, сматра он, дуго су мислили да подсећање на геноцид ремети братске односе међу народима.

– Геноцид је још табу тема – каже Крестић. –

После распада Југославије ти односи су поремећени, сматра Крестић, који је још 1986. године објавио документа која су српским политичарима могла да послуже као опомена и упозорење да Хрвати никад, баш никад, неће признати да су починили велики злочин над Србима.

– Напротив, учиниће све да злодела оправдају, да их умање и оптуже оне којима су зло нанели – каже Крестић.

КО ЈЕ КРИВ

ЈОШ за време комунизма успостављена је шема по којој су “криви једни, али криви су и други”. Ко искочи из те шеме жигосан је као шовиниста који продубљује нове ровове.

Све је, заправо, учињено и речено да геноцид не буде истражен до краја – додаје Крестић.

– Овај споменик који смо дужни да подигнемо јесте упозорење да се коначно суочимо са стварношћу, да више не лутамо и не лупамо главом о зид, да се лишимо свих илузија и емоција, да схватимо да ћемо поново трпети разочарања и да ћемо, можда, и страдати ако не будемо рационални, ако са Хрватима у свему не будемо успоставили односе само на темељу пуног реципроцитета.

– Геноцидом се нисам бавио тако што сам пребројавао жртве – каже Крестић. – Више сам, и као човек и као истраживач, покушавао да одгонетнем мотиве и пориве злочина. Увек сам се питао како је могуће да се једна нација тако сурово обрачунава са другом. А онда сам нашао податак да још од 18. века егзистира идеја да Србима није место у Хрватској. НДХ је из чисто хрватских, геополитичких разлога пропагирала идеју да Срби као реметилачки фактор ометају стварање велике етничке, верске и, што је више могуће, католичке државе Хрватске.

(Наставиће се)