Саво Штрбац Фото: Вечерње новости
Недавно су медији у региону пренијели вијест да је жалбено вијеће Жупанијског суда у Сплиту потврдило првостепену пресуда Општинског суда у Сплиту којом су због наношења тешких тјелесних повреда са смртном посљедицом Јовану Боровићу (62) проглашени кривима и кажњени са по годину дана затвора рођаци Стипе Буљ (57) и Дражан Буљ (56), док је Здравко Башић (40) ослобођен кривње. Догађај се десио на православни Божић 1998. године у сињском приградском насељу Сухач.
Окрутно премлаћивање се догодило у поноћ са 6. на 7. јануара. Тројица оптужених теретила су се да су дошли на сам праг Јована Боровића и дрвеним коцима га претукли по глави и тијелу, нанијевши му низ тешких повреда међу којима и пријелом базе лубање, нагњечења главе, лом ребара те пријелом лакта.
Исте вечери Јован је завршио у болници из које је пуштен на кућну његу дан касније. Убрзо је од тешких повреда дошло до компликација, а касније се посљедично развила гнојна обострана упала плућа због које је поновно завршио у КБЦ Сплит из које више није ни изашао. Преминуо је 4. фебруара исте године.
Село Сухач је већинско хрватско, у којем је, по попису становништва из 1991, живјело 586 житеља, међу којима је било 44 Србина, 12 Југословена, 9 неизјашњених, док су остали били Хрвати. Међу Србима су били и Боровићи: пок. Јован, супруга му Ката, синови Душан и Божидар и кћер Росанда. У сукобу деведесетих, село је било под контролом хрватских власти.
„Ја и брат Божидар не можемо заборавити тај догађај јер је убио и наше животе. Мајка Ката је умрла од туге шест година након очевог убиства, а пола године иза ње и наш брат Душан“, говорила је Росанда, која се прије очевог убиства удала и са мужем и дјецом живи у селу Радошићу.
„Пробудила ме вика и галама те ноћи док сам спавао у новој, а отац и мајка су били у старој кући. Видио сам ове сусједе како оца туку коцима, и чуо како он јадан јауче, а нисам му помогао. То је трајало скоро пола сата, а ја сам се сакрио и гледао. То ће ме прогањати цијели живот. А да сам прискочио у помоћ оцу, убили би они тада и мене и мајку. Ни мајка од страха није излазила. Јадница се закључала у кућу“, казивао је Божидар, који је у вријеме очевог премлаћивања имао 44 године.
„Кад смо видјели да су ова тројица оптужена за наношење тешких тјелесних повреда са смртном посљедицом, а не за убиство из ниских побуда у које спада и убиство из мржње по националној основи, знали смо да смрт нашег оца не интересује хрватско правосуђе. Наш отац је убијен зато што је православац. Убили су га комшије којима је посуђивао паре и код којих је радио на пољу. Све је било у реду до тог несретног рата, а онда се све промијенило“, причали су Росанда и Божидар.
Тако су Јованова дјеца говорили у јуну 2015. за Слободну Далмацију у вријеме када је прва пресуда, са којом су сва тројица оптужених били осуђени на по једну годину затвора, била укинута и враћена на поновно суђење. Тада су још вјеровали да ће на новом суђењу убице морати добити примјеренију казну.
„Да је неки сусјед убио мог пса добио би више од једне године затвора ако би се ангажовала удружења за заштиту животиња и медији. А они су за смрт човјека који је умро након њихова премлаћивања добили сваки по годину! Да та пресуда није укинута, ја и моја сестра бисмо полудјели од туге и јада. Овако се барем надамо, иако је и нада све слабија“, коментарисао је тада Божидар, који је једини остао на огњишту Боровића у Сухачу, а преживљава од узгоја стотињак оваца.
Испоставило се да им је нада била узалудна. На поновљеном суђењу за двојицу оптужених казна као и на предходном, док је трећи “због недостатка доказа” ослобођен. На првостепену пресуду жалили су се и тужилаштво и оптужени. Тужилаштво је тражило више од године дана затвора истичући како је Јован Боровић без икаква стварног повода и разлога нападнут дословно на свом кућном прагу а да ничим није то испровоцирао и томе придонио. Оптужени Стипе Буљ у жалби се позивао на “особито олакотне околности” (болује од ПТСП-ија и алкохолизираност кобне вечери) тражећи да му се ублажи изречена казна испод законског минимума.
Жалбено вијеће је одбило жалбе странака. Судије су сматрале како се чињеницом што је одређена казна већ на доњој граници прописане за ово кривично дјело (од 1-10 година) довољно ишло у прилог оптуженима. Оцијенили и да строже кажњавање није оправдано јер је од догађаја прошло 20 година, а у међувремену се оптуженици нису појављивали као починиоци нових кривичних дјела.
Јован је изгубио главу због “криве” националне припадности од национално “исправних” комшија. Јованов син Божидар се ономад, док се надао праведнијој пресуди, запитао „ако сам ја тада заказао и бојао се изаћи из куће, страхујући за свој и мајчин живот, чега се боје хрватске судије“?
Ничега се они не боје, Божидаре Боровићу. Они болују од исте болести као и убице твога оца.
