Глас Српске, 1. 5. 2022, Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра “Веритас”: Хрватска политика се додворава ветеранима и цркви

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Хрватске власти донијеле су одлуку да укину наставу на српском језику и употребу ћирилице у појединим струковним школама у Вуковару. Да ли се то ради свјесно или постоје оправдани разлози, директор Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац нема дилему.

– Несвјесно сигурно није. Постоји план који је у овом случају увијен у једну реформску обланду, како то врло често раде хрватски законодавци. Образложења министра просвјете једноставно не пију воде. Она лијепо звуче и на прву смислено дјелују, али постоји нешто што одмах и на прву упада у очи, а то је да се поједина струковна занимања укидају само у срединама и школама у којим српска дјеца још увијек имају право на српски језик и ћирилицу, а то је Вуковар. Зашто баш тамо, на то питање нико не жели дати одговор – каже у интервјуу за “Глас Српске” Штрбац.

У наставку овог разговора Штрбац је говорио и о томе да ли српска национална мањина у Хрватској доживљава судбину америчких Индијанаца, с којим још облицима дискриминације се она и данас суочава, остацима усташтва с којима власти одбијају да се јавно суоче, новим “светилиштима”, опасној индоктринацији младих, комичном “рату” између Зорана Милановића и Андреја Пленковића, али и фамозном мировном плану “Зе четири”, те да ли је он могао “сачувати” српску заједницу у Хрватској.

ГЛАС: Да ли постоји могућност, када буду објављени и званични резултати пописа становништва, да Срби готово потпуно остану без свог језика и писма?

ШТРБАЦ: Није тајна да држава Хрватска у континуитету ради на обесправљивању Срба. Сјетите се само “чекићања” табли на ћирилици. Српска национална мањина у Хрватској има право на језик и писмо у оним срединама, општинама и градовима у којима их има више од једне трећине од укупног броја становништва. Али, у већини градова и општина те бројке су сваким даном све мање и бојим се да ће и овај попис то показати, а што опет значи да би и ти преостали Срби изгубили своја досадашња права, па чак можда и у Вуковару. То ће опет покренути нови талас одлазака, а поготово младих људи. У то сам сигуран. Остаће само малобројно старо и изнемогло становништво које не жели да напусти своја огњишта. Ако се овако настави, доћи ће вријеме када неће бити никога ни да свијећи запали.

ГЛАС: Према попису становништва из 1991. у Хрватској је живјело 581.000 Срба, односно 12,2 одсто укупне популације у тој земљи. Та бројка је сад око четири одсто, нестају ли Срби попут америчких Индијанаца?

ШТРБАЦ: Треба сачекати званичне резултате, али први прелиминарни и незванични резултати нису добри. Хрватску је од претходног пописа становништва напустило око 400.000 људи, а што је готово 10 одсто. Међу њима је сигурно и велики број људи српске националности, тако да се може рећи да Срби у Хрватској полако, али сигурно доживљавају судбину америчких Индијанаца.

ГЛАС: Да ли хрватске власти и даље дискриминишу Србе? Негдје сам прочитао да је само током прошле године забиљежено више од 500 инцидената у којима су мете били људи српске националности?

ШТРБАЦ: Подаци Српског националног вијећа то несумњиво показују. Тих етнички мотивисаних напада је стварно много. Ту има свега, од физичких напада, пријетњи, уништавања имовине, до говора мржње. Према процјенама нас из “Веритаса”, поменута бројка је много већа, можда чак и три пута, јер људи у већини случајева из страха избјегавају да пријављују такве ствари. Нажалост, и оно што буде пријављено, остане медијски незабиљежено и некажњено, а што онда те исте који и праве проблеме подстиче да наставе. Мишљења сам да је, поред тих физичких напада и разних тортура, забрињавајуће што је све више увредљивих графита и натписа баш у близи школа и вртића, а на којима најчешће пише “Србе на врбе”. То је страшно. Дјеца то читају и упијају. Од малена уче да мрзе Србе.

ГЛАС: Све отвореније се слави и усташтво?

ШТРБАЦ: Недавно је у Сплиту, тачније 10. априла, једна од јединица ХОС-а из Домовинског рата обиљежила годишњицу оснивања. Интересантно, али та јединица није основана тог датума, већ почетком новембра. Поменути датум није случајно изабран јер је 10. април дан када је основана Павелићева НДХ. Наравно онда се ту по правилу појаве и представници власти, па се може чути да није било 10. априла 1941, не би било ни данашње Хрватске. Срамно. Шта друго рећи? И то све пролази, али има и застрашујуће негативне ефекте на малобројне Србе који још увијек живе тамо. Они су у сталном страху и због сталних хапшења. Само током ове године отворено је још 15 судских процеса за разне ратне злочине. Прије неки дан назвао ме је један младић из Вуковара коме су оца ухапсили. Рекао ми је како он више нема шта да тражи у Хрватској, јер власти прогоне невине људе. Наравно, све то се ради смишљено и у континуитету.

ГЛАС: Гледано из садашњег угла, да ли је можда било боље да је српска страна у марту 1994. пристала на међународни план “Зе четири”, који је предвиђао да тадашња Српска Крајина буде самосталан ентитет, али без међународног субјективитета?

ШТРБАЦ: Хм, тешко је рећи. То је једно хипотетичко питање. Шта би било, да је било. Наравно, увијек је накнадна памет најбоља. Прије двије године на једном скупу, а на којем је учествовао и бивши амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, повела се спонтана прича и расправа о том плану, те шта би било да је он прихваћен. Галбрајт је тада појаснио да је одбијање српске стране да потпише овај споразум, али и догађаји око Сребренице, довело до тога да САД  “жртвују” Републику Српску Крајину. То је наводно учињено да би се “спасио” Бихаћ.  Како је рекао, тадашње америчке обавјештајне процјене биле су да ће Срби са обје стране Уне кренути на Бихаћ, те да је могућ сребренички сценарио. И због тога је онда, како је рекао Галбрајт, дато зелено свјетло Хрватима за војну акцију “Олуја”. Он је још казао како није очекивао да дође до етничког чишћења Срба и великог броја жртава, али и да у сваком рату постоји колатерална штета. Да су Срби прихватили тај план, можда се све то не би десило. Ко зна?!

Све ово је на крају довело до тога да се западни свијет окрене против Срба. Подсјетио бих само да је српска страна у почетку била за тај план, и парафирала га је у Женеви, а онда је прије званичног стављања потписа на тај документ хрватска страна изнијела нови ултиматум и од српске стране затражила безусовну капитулацију. То није прихваћено. Фрањо Туђман је једном приликом открио да је то све био дио његовог плана. Нажалост, било је пропуста и са српске стране. Мени је неколико сати прије него што ће кренути војна акција “Олуја” јављено о њеном почетку, али одређени обавјештајни кругови у нашој војсци нису све то озбиљно схватили.

ГЛАС: Вратимо се мало у садашњост. Аустрија је забранила окупљање у Блајбургу. Хрватски сабор је због тога одлучио да обиљежавање овог догађаја буде на загребачком Мирогоју и у Светишту хрватских мученика Удбини. Како гледате на све ово, те да ли долази вријеме када ће се на истом мјесту одавати почаст жртвама фашизма, партизанима и усташама?

ШТРБАЦ: То је чисти ревизионизам. Најгоре од свега јесте да су покровитељи тог догађаја и даље Сабор и хрватска држава која се заклиње у тековине антифашизма. С друге стране, Зоран Милановић и Андреј Пленковић препуцавају се чији су родитељи били већи “удбаши”. У првом, али и другом случају, ради се о борби за гласове бирача. Не треба заборавити да у Хрватској има око 500.000 ратних ветерана и учесника Домовинског рата. То је велика популација и огромно бирачко тијело, а поготово ако се узме укупан број становника. Ко привуче њих, он и побјеђује. Због тога је многим политичарима тешко да се одрекну усташтва. Друга битна групација, а која умногоме утиче на коначан исход избора су вјерници. Хрватска је након 90-их “најкатоличкија” држава на свијету. Има их више од 90 одсто у земљи. И зато све стране и политички актери пригодно кокетирају с њима. И то раде и Пленковић и Милановић. Али, ова жестока битка између њих двојице је више него смијешна. Милановић Пленковића зове “удбашенко”, а овај њега “кремљенко”, алудирајући на поједине ставове предсједника Хрватске о Русији. Због свега тога нико од њих не жели да се упушта у политичку авантуру и, рецимо, доноси прописе којима се забрањују хосовци или употреба ознака из времена НДХ. Нико не жели да улази ни у сукоб са Католичком црквом, која и даље држи помен Анти Павелићу. Истина, мртви су мртви и помен може тражити свако, али када држава све то одобрава, онда је то другачије и опасније.

ГЛАС: Предсједник Милановић је недавно рекао да је његов дјед био усташа.

ШТРБАЦ: Као прво, не вјерујем да су Милановић и Пленковић проусташки настројени, иако врло често избјегавају да се јавно и директно изјасне о тим стварима. Истина, Милановић је недавно истакао да је имао дједа усташу, мислећи да ће му то у једном тренутку помоћи да политички поентира. Онда су сви ишли то да истраже и на крају се открило да се радило о очуху његове мајке. Милановић, у ствари, све ово вријеме док му траје мандат предсједника државе користи за своје политичке игре, а први пик му је сигурно ХДЗ.

ГЛАС: Велика распава отворена је и у вези са евентуалним помиловањем Јосипа Перковића.

ШТРБАЦ: До подјела је дошло међу пензионисаним хрватским генералима и ветеранима. Повела се оштра расправа да ли треба помиловати Јосипа Перковића и Здравка Мустача, који су осуђени на доживотну казну затвора због убиства Стјепана Ђурековића 1983. године у Њемачкој. Све ово је интересантно гледати са стране. Баш као и обиљежавање страдања у концетрационом логору Јасеновац. Образложење, бар што се тиче Јевреја, јесте да они неће да иду у истој колони, јер хрватске власти одбијају да се јавно одреде према НДХ и усташким злочинима. Из свега наведеног видимо колико су дубоке и разнолике ове подјеле унутар хрватског друштва, како у идеолошком, тако и политичком смислу. Они се и даље дијеле на партизане и усташе, с тим да је много више ових других.

ГЛАС: Премијер Андреј Пленковић рекао је да се размишља о строжем кажњавању коришћења усташког поздрава. Очекујете ли да један такав закон буде и усвојен?

ШТРБАЦ: Као прво, постојећа судска пракса је о том питању доста неуједначена. Вјерујем да ће Пленковић нешто урадити на том питању, а поготово јер његова власт зависи од подршке националних мањина. Остаје, међутим, велико питање да ли ће се и како све и примјењивати у пракси.  У томе је поента. Закони на папиру ништа не значе.

ГЛАС: Колико уопште младу људи знају о НДХ и злочинима, те како објашњавате да је тај екстремни национализам и даље присутан у дијелу хрватског друштва?

ШТРБАЦ: Мало. Неки не знају ништа. Већина Хрвата данас живи у увјерењу да је НДХ, а што је једна од реченица Фрање Туђмана, хиљадугогодишњи сан. Они никада прије тога нису имали самосталну државу, па један број грађана сматра – “боље икаква, него никаква”. С друге стране, ја мислим да је боља никаква, него онаква као што је била НДХ. Вратићу се на почетак. У Хрватској и даље постоји једна жестока индоктринација омладине. Она се одгаја тако да одмалена мрзи све што је српско. Постоји једна апсурдна чињеница – да се више поштују они који су ратовали током 90-их и гледали се преко нишана, него данашња српска и хрватска омладина. Друга апсурдна ситуација. Погледајмо ко све долази у Јасеновац. Више је ту гимназијалаца из Италије и околних земаља него из Хрватске. То су страшне ствари. Да би се промијенила оваква слика, а поготово код омладине, то не треба радити декретима и преко ноћи. То мора ићи постепено. Тек након тога можемо добити једног младог човјека који неће подржавати усташке симболе, ићи на Томспонове концерте и мрзити Србе.

Италијани

ГЛАС: Недавно је велику буру у јавности изазвала објава италијанске амбасаде у Хрватској. Они су испод фотографије на којој амбасадор полаже цвијеће на споменик јасеновачким жртвама написали “како је то израз солидарности са хрватским народом”.

ШТРБАЦ: То би вјероватно прошло и остало медијски неиспраћено да није реаговао директор Музеја жртава геноцида из Београда. Мислим да је то ипак неспретна интерпретација. Они су на крају то и исправили. Познајући менталитет Италијана, пошто потичем из Далмације, не вјерујем да је италијански амбасадор намјеравао било кога да увриједи.

Вељко Зељковић