Глас Српске, 2. 9.2024, Саво Штрбац, за „Глас“: Ријеч Крајина забрањена у Хрватској

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Прво НДХ, онда и “Олуја”. Послије тога је на ред дошла ревизија историје и отимање српске имовине. Забрањује се и народна музика, која долази из Србије. Сада се Срби новчано кажњавају и затварају за пјесме које слушају или каче на друштвеним мрежама.

Шта је сљедеће и куда ово води? Према ријечима директора Документационо-информационог центра “Веритас” Саве Штрпца, све се ради како би се Срби из Хрватске у потпуности протјерали, избрисали те направила једна чиста држава о којој је прво сањао Анте Павелић, а онда и Фрањо Туђман. Сматра да се ради о вишедеценијском процесу, који посљедњих неколико година поприма прикривене и добро изрежиране облике. Подсјећа да је у прољеће ове године формирана нова влада у којој нема више Срба, а што је како сматра, такође један од показатеља у ком правцу иде хрватска званична политика.

– Коалициони партнери су од владајућег ХДЗ-а то тражили, како по “висини” тако и “дубини”. Не би требало заборавити поменути и да је ћирилица спорна, српски језик, такође. Нажалост, не видим краја овом лудилу и србофији, поготово ако кандидат ХДЗ-а побиједи на предсједничким изборима, који ће бити одржани током ове године. Малобројним Србима ће након тога сигурно бити још горе – каже Штрбац.

ГЛАС: Према посљедњем попису становништва, Срба у Хрватској има око три одсто. Да ли сте оптимиста или песимиста када је у питању њихов број у овој држави за десет или 20 година?

ШТРБАЦ: Да није велики број Хрвата, негдје око пола милиона отишао негдје у иностранство трбухом за крухом, тај проценат Срба би сигурно био још и мањи од три одсто. Када до тога доће они ће изгубити и оно мало права која имају као национална мањина. Каква је будућност? Није нимало ружичашта. Црна је. Хрватска власт је поставила ствари на сљедећи начин. Први – да сам одеш и не враћаш се више. Други је да завршиш у затвору због нечега или некога. Трећи, да природа учини своје или да се прекрстиш.

У том контексту треба посматрати и ове посљедње случајеве, њих петнаестак, када су људи затварани и осуђивани због пјевања крајишких пјесама или постављања клипова истих на друштвене мреже. Овај чин је сигурно поколебао многе Србе да не оду у Хрватску. Страх је присутан. То знам јер су ме протеклих мјесеци многи контактирали, посебно млађа генерација, јер не знају шта би им се могло догодити ако се одлуче пут ове државе.

ГЛАС: Како је и због чега чак и пјесма “Јован Далматинац” постала спорна за хрватске власти?

ШТРБАЦ: Из судске документације, са суђења против једног младог српског пјевача, види се да им је засметала једна ријеч из ове пјесме гдје се умјесто плавог Каринског мора, наводно помињало крајишко. То им је засметало, баш као и то што се у њој помиње да је Јован Далматинац дао живот за Крајину. Ова пјесма је била аргумент да се касније осуди Миле Делија, а онда и чланови крајишке групе “Јандрино јато”. Крајина се у Хрватској не смије помињати јер то наводно код њих изазива велики немир и бол. Све што у себи има нешто “крајишко” – кажњиво је, али не и Томпсонове пјесме.

ГЛАС: Да ли је и Вама забрањен улазак у Хрватску и због чега?

ШТРБАЦ: Два пута сам враћен са границе, иако то није био приватни, него службени пут. Хрватски званичници су ми тада саопштавали да сви могу доћи, али не и ја. Говорио сам па људи ја сам рођен у Хрватској, а они су одговорили – па управо због тога. Такође, речено ми је да ми не могу гарантовати ни личну безбједност, јер би ми се према процјенама њихових безбједносних служби, а с обзиром чим се бавим, могло нешто десити. Наводили су ми и да ја наводно увећавам број српских жртава, да пишем и говорим неистине. Онда ми је једна познаница из Хрватске рекла да не покушавам доћи, јер ме мрзе. Илустровала ми је то једним примјером када је с једном колегиницом гледала дневник у ком сам се и ја појавио. Она ме је тада назвала брадатим чудовиштем. Ако тако размишља једна образована особа, како онда размишљају они који то нису. А све је почело након што сам био укључен у рад Хашког тужилаштва у случајевима који су били вођени против појединих хрватских генерала. Медији и политичари су ме тада разапели на крст.

ГЛАС: Да ли Вас и даље вуче родна груда те шта Вам највише недостаје?

ШТРБАЦ: Посљедњи пут сам у Хрватској био 1997. године, али пар дана у Загребу. Стално сам се окретао да видим да ме неће неко напасти. И то је то. Да ли се сјетим родне груде? Како старим, то је све чешће и емотивно интензивније. У снове ми долази Крајина, Лика, Далмација, родна груда, село, ливаде, виногради од којих није остало ништа. Све је порушено и зарасло.

Ради се о селу Раштевић у Равним котарима, између Бенковца и Задра. Ту ми је сахрањен син који је страдао 1992. године када је имао само десет година, али и отац и мајка, којој је то била посљедња жеља прије него што је умрла прије двије године. Брат и ја смо испунили ту њену жељу, односно завјет. Међутим, ниједном нисам био на синовом гробу, али ни на њеном, да запалим свијеће. Нисам био ни на њеној сахрани. И то је нешто што највише боли. Можда бих лакше заборавио и ливаде и винограде да није тих гробова.

Та мука не мучи само мене, већ и друге који су избјегли са својих родних огњишта. Они пате, баш као и ја, за гробовима својих предака и потомака. И то је један од разлога што је све већи број људи у дилеми – да ли да пренесу посмртне остаке својих најмилијих на нека друга мјеста или да их оставе као један вид вјечне страже, симбол да је на тим просторима некада било и Срба. Нисам ни ја начисто. И мени је већ 75 година. Када до тога дође, волио бих да будем заједно са својим родитељима и сином. Или они овамо, или ја тамо. Прије ће бити ово прво.

ГЛАС: Како објашњавате то што све више младих људи усташтво доживљава као нешто позитивно, домољубно?

ШТРБАЦ: И мени је то занимљиво па сам мало проучавао. Све почиње од одгоја дјеце, која још одмалена у вртићима уче неке од усташких пјесмица. И цијели образовни систем је такав. Наравно и сами медији су добрим дијелом криви за то, баш као и политичари, који сију србофоију и мржњу. Ту је и кућни одгој, али и улица, која у доброј мјери обликује младе људе. Никако не би требало заборавити ни католичку цркву. И кад су млади људи у једном таквом друштву изложени тако једној отвореној индоктринацији, шта онда можемо очекивати од њих. Направљена је једна генерација која је до крајњих граница, екстремних, нетолерантна према свему што је српско. Она је на нултој тачки. И то се не може промијенити.

Петровачка цеста

ГЛАС: Суд у Београду коначно је одлучио да оптуженим хрватским пилотима суди у одсуству. Колико ће ово суђење значити у погледу расвјетљавања наводне чистоте војне акција “Олуја”?

ШТРБАЦ: Требало би изнијети све доказе и читав судски поступак учинити транспарентним пред цијелим свијетом. Једном приликом сам оптужницу послао хрватском адвокату Анти Нобилу, који је након тога рекао да нема дилему да је бомбардовање петровачке и приједорске цесте ратни злочин.

Вељко Зељковић