Глас Српске, 3.10.2021, Дарко Момић: Јунаштво се зове Милан Тепић

Народни херој мајор Милан Тепић Фото: Глас Српске

Мајор Југословенске народне армије Милан Тепић посљедњи је народни херој бивше СФРЈ и без обзира на то што институционално можда и нема статус какав заслужује ни у Србији, ни у Српској, он се својим чином уписао у историју, уткао у колективну свијест српског народа и постао дио његове слободарске традиције.

Бирајући смрт умјесто предаје и кршења заклетве, мајор Тепић је дао примјер херојства и официрске части, због чега заслужује поштовање и оних који су га сматрали непријатељем. Нажалост, званични Загреб ни три деценије послије погибије мајора Тепића не дозвољава да се његови посмртни остаци, који почивају под ознаком НН на загребачком гробљу у Мирошевцу, пренесу и сахране у родну Козарску Дубицу.

Ако пуким чудом постоји неки читалац који није чуо за херојство мајора Тепића, подсјетићемо да је он Орден народног хероја који му је додијелило Предсједништво СФРЈ 19. новембра 1991. године заслужио тиме што је 29. септембра те године минирао магацин муниције у касарни у Беденику код Бјеловара и храбро погинуо заједно са војником Стојадином Мирковићем, који се оглушио о наређење да напусти касарну и добровољно остао са својим командантом како припадницима Збора народне гарде (зенги) не би дозволио да се докопају оружја.

“Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко”, ријечи су мајора Тепића које мотиве његовог херојског чина везују директно за одбрану официрске части, а које су за протекле три деценије постале дио поп-културе.

Ипак, мотиви његовог херојства могу се пронаћи у јавности мање познатом примјеру из његових средњошколских дана, а што је у својој књизи “Дубички 20. вијек” открио историчар Марко Јанковић из Јавне установе Спомен-подручје “Доња Градина”.

– Мало је позната чињеница да је Милан Тепић за семинарски рад у дубичкој Гимназији изабрао тему “Баћинске кречане”, које су биле дио система логора Јасеновац, гдје је 60-их година прошлог вијека пронађена масовна гробница са 6.774 лобање. Поред тога што то у то вријеме није била пожељна тема за једног средњошколца, Тепић је устрајао и успјешно одбранио рад. Слободно можемо поставити питање да ли су поред чојства и официрске части још неки фактори, попут искуства претрпљеног геноцида, битно утицали на формирање његове личности и његове поступке тог 29. септембра – наводи Јанковић у својој књизи.

А какве би биле посљедице по српски народ да није било херојства мајора Тепића најбоље је својим ријечима описао директор Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац, који три деценије документује злочине и страдање Срба на подручју Хрватске.

– Мајор Тепић је жртвовањем живота сачувао војничку част, али и учинио много више од тога. Он је знао да ће сваки метак, ако га се “зенге” докопају, бити испаљен на српски народ – оцијенио је Штрбац.

У прилог његовој тврдњи најбоље свједочи чињеница да је захваљујући оружју и муницији које је остављено у Вараждину, након што је генерал Владо Трифуновић предао касарну, дошло до првог великог егзодуса Срба из западне Славоније, када је прогнано 52.000 људи. Упркос настојањима “друге Србије” и лажних бораца за људска права, потез генерала Владе Трифуновића нико не доживљава као херојски, док име мајора Милана Тепића носе улице у Београду, Бањалуци, Источном Сарајеву, Теслићу, Градишци, Новом Саду, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину…

Мајор Милан Тепић рођен је 1957. године у селу Комленац у Козарској Дубици, која успомену на посљедњег југословенског народног хероја чува муралом који се налази на граничном прелазу према Хрватској са ликом мајора Милана Тепића и ријечима “Добро дошли у град мајора Милана Тепића”.

Његов суграђанин и рођак Перица Бундало каже да је за протекле три деценије готово све речено о мајору Тепићу и његовом херојском чину, али истиче да никада неће бити исписано или изговорено довољно ријечи да се опише и покаже какав је човјек био посљедњи народни херој испод Козаре. Бундало каже за наш лист да је дуго након Миланове погибије владало увјерење да су његови посмртни остаци нестали у експлозији у Беденику, али да то није било тачно.

– Приватним везама смо послије скоро деценију од његове херојске смрти сазнали да су његови посмртни остаци покопани у Загребу. У прољеће 2001. године његова супруга Драгица, покој јој души, и ја, били смо у Загребу и покушали да нешто урадимо, али нисмо успјели – каже Бундало.

Он објашњава да су били у Институту за размјену, гдје су добили на увид само  фотографије како би идентификовали Миланове посмртне остатке.

– Нажалост, то је било практично немогуће, док се с хрватске стране упорно опструише ДНК анализа. Од тада су прошле двије деценије, измијењале су се власти и у Србији и у Српској, али нико није извршио неопходни притисак да се уради ДНК анализа – каже Бундало, који је брат од тетке мајора Милана Тепића.

Он додаје да су чланови породице, поготово док је била жива Миланова супруга Драгица, тражили помоћ и од међународног Црвеног крста, као и од комисија за размјену и комисија за нестале, власти у Србији, Хрватској, БиХ, али без успјеха.

Мирковић

Са мајором Миланом Тепићем у легенду се винуо и деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић из Горњих Лесковица код Ваљева. Његова мајка Аница у филму “Небо над Бјеловаром”, којим је овјековјечено њихово херојство, рекла је да је “њен Цоле”, како је одмила звала сина, “када им је мајор Тепић саопштио да неће дозволити да магацин са наоружањем падне непријатељу у руке, али да војници треба да остану живи, без премишљања рекао: ‘Предаја не долази у обзир’”.

– Знала сам да ће живот дати за отаџбину. Тако је био васпитан. На одсуство није долазио, а било му је остало мјесец дана да одслужи војску. Нажалост, нисмо дочекали да дође кући – казала је сузних очију и гласом пуним туге Аница Мирковић.

Он је сахрањен 18. јула 1995. на гробљу у Горњим Лесковицама уз војне почасти, а за испољено јунаштво посмртно је одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Орден

Предсједништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године мајора Милана Тепића постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије. У указу о одликовању наводи се да је одликован за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару.