Глас Српске, СРНА, 25. 6. 2023, Штрбац: Самозвана Хрватска православна црква јуриша на аутокефалност и имовину СПЦ

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Предсједник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац сматра да је самозвана Хрватска православна црква /ХПЦ/ опасна по Србе и Српску православну цркву /СПЦ/, јер је ријеч о дугорочном пројекту, чији су главни циљеви добијање аутокефалности и поход на имовину СПЦ у Хрватској.

Иако такозвана ХПЦ још није успјела да се упише у Евиденцију вјерских заједница у Хрватској због административних препрека садашње власти, Штрбац процјењује да је питање дана када ће се то десити, након чега ће самопроглашени архиепископ самозване ХПЦ Александар и његови промотери у Хрватској појачати своју кампању и лов на сљедбенике, чији је број, према званичним подацима, достигао скоро 16.000.

„Та бројка је, ако погледамо остале вјерске заједнице, не рачунајући Римокатоличку цркву, велика и врло интригантна, а намеће се питање ко су ти људи који се изјашњавају као Хрвати православне вјеоисповијести у вријеме када се спроводи похрваћење и покатоличавање Срба у Хрватској“, рекао је Штрбац за Срну.

На питање ко су ти људи, он одговара да већину вјероватно чине Срби који су ратовали у Хрватској војсци, чији број је између 10 и 12 хиљада, а њихов вјерски и национални идентитет открива то што имају удружење „Хрватски бранитељи православне вјере“.

„Чак и да се сваки од 12.000 тих ‘бранитеља’ уписао као Хрват православне вјере, што баш и није вјероватно, остаје питање ко су остали и на основу чега су постали Хрвати православне вјере.

Осим тога, у такозваној ХПЦ рачунају и на то да ће им прићи и Бугари, Руси, Македонци, Црногорци и припадници других националности који се декларишу као православни вјерници, тако да они оперишу и са бројком од 40.000 потенцијалних сљедбеника, што је још интригантнија и опаснија бројка од садашње“, указује Штрбац.

Он одбацује тезе да је ријеч о карикатуралној организацији без икакве моћи, утицаја и шанси да оствари циљеве, која је, уз чињеницу да још није ни уписана у регистар вјерских организација, подијељена на неколико струја.

Прву чине сљедбеници иницијатора пројекта „ХПЦ“ Иве Матановића из Задра, декларисаног усташе који је све до смрти 2016. године истицао да је био припадник Усташке младежи, да је преживио Блајбург и да му је отац био усташки официр у логору Јасеновац.

Након његове смрти, како објашњава Штрбац, у први план је избио „архиепископ“ Александар /Иванов/, који је у Хрватску дошао 2013. године из Бугарске, гдје је био оперски пјевач и градоначелник у једном мјесту, а прије тога и свештеник.

Трећи експонирани заговорник ХПЦ је садашњи самозвани архиепископ загребачки и предсједник такозваног Светог синода Хрватске православне митрополије Бонифације Шкулић из околине Задра, који је рођен као Хрват по имену Андрија и крштен као католик.

„Тај Шкулић, који каже да је примио православље, тврди да је добио сагласност Грка да оснује ХПЦ. Исто то покушава и овај бугарски распоп Александар. Све три групе су се такмичиле ко је вјеродостојнији и оригиналнији настављач ХПЦ из времена НДХ и Анте Павелића. Сви они траже од Васељенског патријарха томос као што су добили Украјинци и Македонци, а што покушава и непризната ЦПЦ у Црној Гори“, наводи Штрбац.

Додатни проблем је, како каже, то што их у намјери да православну цркву на територији Хрватске одвоје од Београда и српске Патријаршије подржавају освједочени србомрци са утицајем у Хрватској, али и ван ње попут новинара Јурија Крсника, Тихомира Дујмовића и Марка Јурича, који промовишу такозвану ХПЦ и помажу јој да шири бројне историјске фалсификате.

Штрбац истиче да тих историјских подвала има у изобиљу, а највеће су теорија да Митрополија у Сремским Карловцима „није била српска него хрватска, да се у вријеме Аустроугарске, на чијој територији је била, звала Хрватска ерхиепископија и да је била историјска црква Хрватског краљевства, па је, сходно логици промотера ХПЦ, и отац Николе Тесле био хрватски свештеник, а један од најзнаменитијих Срба Хрват, баш као и чувени научник Милутин Миланковић“.

Осим тога, „архиепископ“ Александар се хвали како „доказао да Карловачка архиепископија никада није донијела одлуку о придруживању српској цркви у Краљевини СХС, па „де јуре још постоји“, а тврди и да српска црква до 1920. није постојала и да се име СПЦ први пут помиње у Уставу СПЦ из 1947. године.

Иако је јасно да су тврдње Бугарина, који се осјећа и изјашњава као Хрват упркос томе што у Хрватској живи десетак година, вјеродостојне колико и његова уобразиља да је архиеископ, Штрбац сматра да сви ти фалсификати у Хрватској падају на плодно тло и самозваном поглавару непризнате цркве дају вјетар у леђа у намјери да се докопа имовине СПЦ, што је примарни циљ читавог пројекта.

„СПЦ је одвајкада у Хрватској и има богату имовину. То нису само храмови, шуме, ливаде, виногради и друга материјална добра, већ и иконе, фреске и ризнице. Зато промотери ХПЦ сањају да се дочепају тог богатства, што је њима вјероватно и важније од статуса њихове организације“, сматра Штрбац.

Он вјерује да они од својих намјера неће одустати и да рачунају са тим да ће након премијера и предсједника Хрватске Андреја Пленковића и Зорана Милановића, у којима виде препреку за упис у Евиденцију вјерских заједница, на власт доћи неко ко ће им омогућити да се региструју, а потом им помоћи да по угледу на Македонију и Украјину, крену у офанзиву на томос Васељенског патријарха.

Штрбац указује да је недавно и хрватско-аустралијски конгрес из Аустралије, који је веома јак у тој земљи, писао Пленковићу и критиковао га што крши Устав и не дозвољава ХПЦ да се региструје, помињући њихово право на сопствену цркву и слободно вјерско опредјељење.

„Зато је та такозвана ХПЦ опасност, јер се све више лобира за њу. И СПЦ и држава Србија, као и сви Срби у матици и дијаспори, ту пријетњу би морали да схвате озбиљно и да јој се супротставе док све не оде предалеко“, упозорава Штрбац.