ИН4С, 18. 6. 2021, Курти присваја српску културну баштину? – Видоје Голубовић у “Српском св(иј)ету“

Спомен-костурница, Јиндриховице Фото: Википедија

– Добро је да наша власт инсистира на томе да се ништа не дира са Косова, да се не носи одатле. Међународна заједница нема искрени прилаз чувања те баштине, то је светска баштина. Па и ми чувамо те римске споменике. Имовина око тих манастира не сме да се наруши, али је неко намигнуо да то може.

Наша држава се мора борити код међународних институција да се то мора заштити, али и да ми дајемо своја средства“, рекао је др Видоје Голубовић, истраживач културног блага Србије са Института за међународну политику и привреду, у емисији „Српски св(иј)ет, на питање водитељке Гордане Јанићијевић да ли влада привремених косовских институција на челу са Аљбином Куртијем присваја српску културну баштину.

Српска културна баштина, по његовим ријечима, није угрожена само на Косову и Метохији:

– Наша баштина у бившим републикама СФРЈ је битно угрожена. Све што сам сазнао ми даје за право да укажем да се морају предузимати хитне мере, ако ни због чега другог, а оно због докумената који су потписивани када је у питању сукцесија. Нисам сигуран да ли ми имамо податке шта је од тога уништено на тим просторима, и где није било ратних дејстава. Ако само видите простор Северне Македоније шта је од тога сачувано, па видите проблеме које има православна црква; затим имате Словенију и ту Белу Крајину где се људи асимилују… Ако и то ставимо по страни, остали су бројни објекти које треба сачувати, тражити да се сачувају. У Хрватској није боља ситуација. Имам увек дозу обазривости, али да будем крајње прецизан, ту су уништавали и усташе, нешто је само пропадало, а нешто су уништавали и сами Срби“.

Истакао је Филипа Шкиљана из Хрватске који је направио обимну студију у два тома са детаљним подацима са садашњим и архивским подацима о објектима на тереиторији Републике Хрватске, гдје указује како да се то сачува.

О ситуацији у Црној Гори је такође говорио о угрожености српског културног блага који, дотакавши се и политичке ситуације:

– Уверен сам да ће српски народ, као што је решио ово питање литијама, имати снаге да реши све ово и мимо политичара. Разговарајући у Црној Гори са људима који нису задовољни, али нису политички оптерећени, закључио сам да су они о свему размишљали другачије како ће се дешавати. У свему треба имати личну дозу стрпљења да ће се неке ствари разрешити и ја очекујем да ће се то десити“.

„Када кажемо ‘историја’ ми најчешће имамо асоцијацију на рат. Ми заборављамо на културну баштину коју морамо чувати“, каже човјек који је организовао девет научних конференција које су допринијеле да се сакупи једно огромно српско културно благо у списковима. У тим конференцијама су учествовали научни радници из цијелог свијета, чак и они који нијесу Срби:

– Нажалост, то је остало само у мојој архиви. Око 250 радова. Све је то похрањено у народној библиотеци у ЦД формату. Не постоји могућност јавног представљања свега тога, што је јако лоше“.

– Треба стално да бринемо око тога, да покрећемо иницијативе да се то одржава и да улажемо средства. Нема другог пута. Огроман проблем су Јиндриховице у Чешкој, огромно гробље, око 8.700 сахрањених. Више него у Зејтилнику. Срећом да је Чешка таква каква јесте, у позитивном смислу. Иначе, после 100 година, по међународним прописима они то могу да преору или раде шта хоће. Нису то урадили, и сад има разних покушаја да се то среди. Са Словацима имамо реципроцитет да ми одржавамо њихова, а они наша гробља“.

Др Видоје Голубовић је позвао да се сви у својој области баве сакупљањем културног блага по свијету и да то треба бити систематизовано на неком државном сајту.

Поменуо је поједине објекте у Пољској, на Новом Зеланду, као лијепе примјере очувања културе, као и топографе широм свијета који би требало да буду обиљежени да наши људи могу да имају у увид гдје су ако путују у том дијелу свијета, као што је и планински врх Путник у Канади, назван по војводи Радомиру Путнику.

– Не заборавите да је немачка у оба светска рата имала специјализоване јединице које су знале шта треба одавде да носе. Они су имали детаљне пописе. Нисам сигуран да је баш сва Народна библиотека изгорела, треба истражити те околности. Направљена је књига 1903. године ‘Утицај српске на немачку књижевност’, затим у Београду штампана књига где је пописано све оно што Вук Караџић објавио и указивање да значајан део има своје музичке композиције направљене на та дела“, подсјетио је на неке детаље гост Националне телевизије.

О проблемима са којима се суочавају наши научници, истакао је:

– Ако ви имате потребу да фотокопирате нешто у архиви, а свака страна кошта 25-30 динара, срачунајте колико кошта једно истраживање. Плус треба то да ради неко школован и обучен, да познаје језик, стручно да га познаваје. И кад кренете да истражујете, не знате на шта ћете наићи.

Чуо сам информацију да у Србији постоји монахиња која има везе са генералом Лером. Мени је требало пет година да утврдим да ли је то тачно. Случајно сам од владике Лаврентија сазнао да је то истина, да је она у даљњој крвној вези са њим. Ето, тако за неку информације потребне су године да бисмо их доказали“.

Из емисије Српски свијет сазнајемо да је за вријеме рата у Марибору био логор, у Осијеку 800 жртава сахрањено, а у Добоју је уморено 15.000 Срба, у Немачкој су 83 локације гдје су сахрањени српски интернирци и заробљеници за вријеме Првог свјетског рата, у Хрватској 548 локација гдје је сахрањено од 1.000 до 3.000 Срба:

„У Бугарској и данас имамо места где су наши свеци сахрањени, у Албанији такође“.

На крају је гост Националне телевизије говорио о историји која се одвијала у кафанама, особито оним београдским, о којима је вршио детаљна истраживања.