ИН4С, Крурир, 30.8.2021, Крестић: Милова антисрпска политика може довести до крвавих обрачуна; Циљ Хрвата је стварање Велике Хрватске

академик Василије Крестић Фото: Печат

Бојим се да нећу претерати ако будем рекао да су деведесетих најгоре прошли Срби, али нисам сигуран да се својим положајем могу похвалити Хрвати и муслимани. Без сумње, најбоље су прошли Словенци, оцењује историчар Василије Крестић.

Није лако дати прецизне одговоре на питање када је Србији било најбоље, а када најгоре у историји. Али, без сумње, све године мира, без погибије, увек су биле боље од ратних година, каже историчар и академик САНУ Василије Крестић, који у интервјуу за Курир анализира кључне догађаје и личности из историје 20. века и с почетка 21. века.

Да ли је 20. век за Србе био изгубљен?

– Двадесети век је за Србе био изузетно тежак. Преживели смо балканске ратове, Први светски рат, са Албанском голготом, многим логорима широм Аустроугарске у којима се масовно умирало, страховитим злочинима аустроугарске војске које је починила по Србији, Други светски рат, пропраћен крвавим грађанским ратом и међусобним обрачунима, геноцид у Павелићевој Независној Држави Хрватској, Сремски фронт, разна и бројна комунистичка злодела, у којима Голи оток заузима посебно место, распад Југославије са свима бројним и тешким последицама, као што је етничко чишћење Срба из Хрватске. Кад све то, наведено само у најзначајнијим потезима, имамо у виду, и кад се узме у обзир чињеница да смо као држава мали, а као нација малобројни, онда, сводећи рачуне, можемо рећи да је за Србе 20. век у знатном смислу изгубљен.

Да ли се слажете са оценама да се Србија никада није у потпуности опоравила од губитака у Првом светском рату, када смо изгубили око 1,3 милиона људи, што је трећина тадашње популације наше државе?

– Сигурно је да тако велики демографски губитак није било могуће лако и брзо надокнадити. Последице тог губитка оставиле су дугорочног трага.

Како данас гледате на Југославију? Је ли она била успешан пројекат?

– Саме чињенице да је Југославија пропала и начин како је пропала, сведоче о томе да, како ви кажете, тај пројект није био успешан. Међутим, идеје о стварању Југославије, по мом уверењу, нису за потцењивање. Творци Југославије имали су узоре у уједињењу Немачке и Италије. Била је то велика и заносна, па и обећавајућа идеја. Проблем је био у томе што творци Југославије нису добро проценили партнере с којима су намеравали да створе заједничку велику државу. А партнери нису били дорасли, нису сазрели за остваривање те идеје. На њу нису пристали добровољно, већ по нужди, зато што су били присиљени ситуацијом у којој су се нашли свршетком Првог светског рата. Тако је испало да држава није грађена на здравим и чврстим основама, него, како је написао наш познати писац и дипломата Јован Дучић, „на песку, а на песку се не граде ни пиваре, а камоли државе“. Таква држава, која је изграђена на песку, није могла да опстане, од првог тренутка се љуљала и било је само питање дана када и како ће се распасти.

Да ли је распад Југославије могао да буде другачији, је ли морао да буде крвав?

– Било би добро да је било другачије, без проливања крви, цивилизованије и културније, онако како се распала Чехословачка. Међутим, ми у Југославији нисмо ни Чеси ни Словаци. Код нас су међунационални односи, још од краја XIX века, били веома затровани. О томе имамо уверљиво сведочанство забележено у књизи „Политичка повијест хрватског народа“, коју је написао хрватски историчар др Перо Гавранић и објавио је у Загребу 1895. Гавранић је у тој књизи тврдио да „данас зацијело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња, додуше, незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се, додуше, оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба и те како постоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне егзистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би зацијело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.“

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945, и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене Гавранића изречене 1895. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице“, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин. У таквој ситуацији, при таквом стању и толико силној, рекао бих, патолошкој мржњи, миран разлаз, без крви, нажалост, није био могућ.

Ко је најгоре прошао деведесетих, народски речено – ко је извукао најдебљи крај?

– Бојим се да нећу претерати ако будем рекао да су најгоре прошли Срби, али нисам сигуран да се својим положајем могу похвалити Хрвати и муслимани. Без сумње, најбоље су прошли Словенци.

Историјски гледано, шта је 1995. била хрватска акција „Олуја“ и протеривање више од 220.000 Срба из Хрватске?

– Кад се има у виду чињеница да је један од основних дуговечних државних и политичких циљева Хрвата стварање своје посебне, независне, што веће, етнички чисте и римокатоличке државе, онда је протеривање Срба из Хрватске значајан корак ближе остварењу тога циља. Оно што је, у складу с тим циљем, стварање етнички чисте и што је могуће више римокатоличке хрватске државе требало остварити почињеним геноцидом у Павелићевој НДХ, остварено је „Олујом“. Хрвати су се „Олујом“ ослободили Срба, које су третирали као реметилачки фактор у остваривању њихових геополитичких планова. Не треба сумњати да ће их тај њихов успех охрабрити у настојањима да, после стварања етнички чисте, створе и „велику Хрватску“, којој су и у ранијој и новијој историји тежили готово сви значајнији хрватски политичари.

Наслов једне ваше књиге је „Геноцидом до велике Хрватске“…

– Мене је, као историчара, али и као човека, од самог почетка бављења историјом, прогањало питање: како је могуће да се у двадесетом веку деси тако страшан геноцид који се догодио у Павелићевој Независној Држави. Желео сам да сазнам зашто се то десило, где су корени хрватске геноцидне политике, кад они настају, ко су њени творци и који су њихови циљеви. На сва та питања, и нека друга која су с њима у неодвојивој вези, дао сам уверљиве и непорециве одговоре. Књига је доживела пет издања на српском, два на енглеском, један на француском и на руском језику. До данас нико није успео да оспори моје доказе, иако је било и још увек има оних који нису спремни да се сагласе с мојим тумачењима, али немају чињенице којима би могли да оспоре оно што сам написао.

Сведоци смо упорних покушаја ревизије историје и кад је реч о Јасеновцу.

– Тужно је то што се у последње време догађа од једног мањег броја српских историчара и једног свештеног лица, које се, без научног дела о геноциду, проглашава стручњаком за геноцид. Без било каквих нових поузданих изворних доказа, а занемарујући оне који постоје и који се од озбиљних научника не би смели заобилазити, покушавају да смање број пострадалих у Јасеновцу, али и у читавој НДХ. Ти покушаји немају научну основу. Они су чисто политичког карактера, али се заогрћу у научну обланду. У сваком случају, смањивање, као и повећавање српских жртава геноцида без доказа не само да је неозбиљна и неодговорна работа већ је и неморалан чин који заслужује осуду.

Да ли мислите да је Меморандум САНУ из 1986. био грешка? Кад неко данас хоће да прозове САНУ, одмах се позове на тај документ, у чијем сте стварању и ви учествовали. Чак неки тврде и да је меморандум касније био „Милошевићев нож за клање Југославије“.

– Уопште не мислим да је појава Меморандума САНУ била грешка. Напротив, то је била прека потреба изнуђена тешким стањем у којем се нашла Србија. Истина је да и данас има оних, рекао бих, задртих, кратковидих и недобронамерних, који упиру прстом на Академију и на меморандум, а да тај текст нису прочитали, па из њега ишчитавају и оно што у њему нема. Милошевић није имао никаквог додира с нама који смо припремали меморандум. То је прљаво подметање које има циљ да обезвреди и САНУ, и меморандум, и Милошевића.

Покушаје фалсификовања историје имамо и на Косову, где се упорно ради на отимању српских светиња…

– То што раде Албанци на Косову је примитивна и дрска, али веома провидна отимачина. Својим бројним монографијама, зборницима радова и изложбама САНУ је научно оспорила све албанске пљачкашке намере.

Је ли Косово изгубљено за Србију?

– Никад се нисам колебао по питању тога да ли је Косово изгубљено за Србију. Није и неће бити изгубљено докле год га се Срби, не дај боже, не одрекну. Сада, после случаја који се догодио с Авганистаном, који је двадесет година био под окупацијом, још више сам уверен да се Косова не можемо и не смемо одрицати, да ће садашња његова окупација једног дана престати.

Како гледате на доношење закона у БиХ по којем се забрањује негирање геноцида у Сребреници?

– Реч је о прворазредном насиљу, о наметању једне одлуке која је чисто политичког карактера и са јасним антисрпским циљем.

Како вам данас изгледа Црна Гора, 15 година након проглашења независности?

– Морам рећи да ми Црна Гора изгледа дозлабога тужно и ружно. Проглашавати санкције једној Русији, с којом је Црна Гора била вековима вишеструко везана бројним пријатељским везама, више је него неморално. Признавати државност отцепљеном Косову више је него срамно. Славити Секулу Дрљевића и следити хрватску усташку политику у Црној Гори је малоумно и сулудо. Објава рата Српској православној цркви и супротстављати јој цркву на чијем челу је верски отпадник Мираш Дедеић прави је политички и морални суноврат. Сулуда је антисрпска политика Мила Ђукановића, која може довести до крвавог грађанског обрачуна.

Да ли можете укратко да оцените историјску улогу лидера СФРЈ Јосипа Броза Тита?

– О њему немам добро мишљење. Више сам него сигуран да ће га историја сасвим разобличити и показати све рђаве стране његове личности и његове политике, посебно оне која се тиче Србије и Срба.

А улогу Милошевића и Коштунице, такође југословенских председника?

– Они су се на челу српске политике нашли у једном изузетно тешком времену, у којем није било лако водити државу. У њихове добре намере нисам сумњао и не сумњам. Да су били и више способни но што су били – а не може им се порећи способност – не би могли ништа више да ураде од онога што су урадили. Све политичке конце водиле су тада велике силе које Србима нису биле наклоњене. Замерао сам им, и данас то могу да учиним, што нису били у стању да се окруже бољим, способнијим, ученијим и моралнијим личностима, што су у том погледу имали пуно промашаја.