Спомен, илустрација Фото: Глас Српске
Господин АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ
Председник Републике Србије
Београд
Поштовани господине председниче,
Као вишедеценијски истраживач српских страдања у 20. веку желим мирне савести да српској јавности са великим задовољством изјавим, и ако треба докажем, да после краља Александра Карађорђевића, скоро цео век, ни српски народ, ни српска држава, нисмо имали личност која је толико пажње посветила националним жртвама и неговању успомена на њихова дела и страдања.
Зато се надам да ово о чему Вас обавештавам више нећу морати да и наредних година понављам и убеђујем надлежне да тим поводом свој српски глас дигнемо до неба.
У општини Бихаћ приликом напада 25. и 26. октобра 1994. год истовремено на више српских села, међу којима и село Рачић (Срба 274, Хрвата 4, Југословена 8). од стране 505. Бужимске бригаде из састава 5. корпуса Армије БиХ убијено је по двориштима и кућама 18 мештана, од тога 7 жена, искључиво лица српске националности. Преживели и поштеђени мештани су похапшени и по тешким условима спроведени у концетрациони логор ЛУКЕ у Бихаћ. Међу њима у логор је са својим мештанима под наоружаном стражом спроведено и вероватно или небеско биће. (За такве појаве не постоје речи.)
То је Српкиња БОЈА КЕЊАЛО стара 106 година, рођена 1888. год. Умрла је (или убијена) истог дана кад је са својим мештанима стигла у логор, 26. октобра 1994. (Могући сведоци, ако су још живи: Миодраг Дејановић и Ненад Карановић.)
Зар овој чињеници треба неко објашњење. На жалост треба, бар руководству РС у Бања Луци.
(Наведене чињенице сам објавио у више својих књига, а последњи пут у књизи „ПОЉА НЕСРЕЋЕ“ у издању Вукотић медиа д.о.о. 2015. год)
С поштовањем,
Миливоје Иванишевић
