КМ Новине, „Поља несреће“ – прва антологија страдања Срба у БиХ 1992 – 1995.

Књига „ПОЉА НЕСРЕЋЕ“ прва је антологија убијања Срба у БиХ током рата 1992-1995, коју је приредио Миливоје Иванишевић.

Миливоје Иванишевић: Поља несреће, Прва антологија убијања Срба у БиХ (1992-1995)

Хроника страдања Срба у БиХ од 1992-1995. године, коју је сачинио Миливоје Иванишевић, изашла је из штампе. Писац је у овом делу, на систематичан начин, обрадио податке о страдању нашег народа у 67 БиХ општина.

Општина по општину, село по село, име по име, Иванишевић је изнео појединости о убијању 4.421 лица, од којих 810 жена. На жалост, то је само део страдања. Иванишевић овом темом настаља да се бави. Уосталом, још 1.700 Срба се воде као нестали, према досад познатим подацима.

Писац наводи податак да је за злочине над Србима осумњичено 7.699 муслимана и Хрвата, а да је процесуирано само 57 лица, односно 0,7 одсто.

 

Још једна особеност ове књиге је што је Иванишевић, за сваку општину, унио и бројке и проценте страдања српског народа у Другом светском рату, доказујући како је нација систематски уништавана у 20. веку, наводи се на страни ВРС.

Књига је из штампе изашла 2015. године а издавач је предузеће Вукотић медиа.

Писац ове, до бола дирљиве књиге, која сведочи о људској бестијалности и крволоштву, наводи податак да је за злочине над Србима осумњичено 7.699 муслимана и Хрвата, али да је од тог броја процесуирано само 57 лица, тј. 0,7 одсто. Та чињеница потврђује да, по неким мишљењима и односу људи на власти, српске жртве не заслужују да буду истражене, да оне нису вредне помена, да Срби могу бити кажњавани и убијани без последица, да злочинци који су их убијали само зато што су Срби, не заслужују да буду кажњени. То није случај са муслиманским и хрватским жртвама, које се, циљано и систематски, али без доказа, са злим антисрпским намерама, да би се Срби приказали као рођени злочинци, повећавају. При таквом стању ствари, Иванишевићева књига не служи само као спомен недужним српским жртвама. Она није само сведочанство да је над српским народом, у време грађанског рата, вршен осмишљен злочин с циљем истребљења. Она је свима онима, који су спремни на заборав, на мирење с оптужбама да су Срби велики злочинци, на извињење онима који су над Србима починили злочине, озбиљна опомена и упозорење, написао је у предговору академик Василије Ђ. Крестић.

У редовима који следе преносимо део из ове књиге:

У догађајима из последњег рата, 1992-1995. године, пажњу привлаче два случаја. Прво је убиство на почетку рата извршено над дванаест беба. Друго масовно убиство извршено је при самом крају рата.

Страдање беба се догодило у одељењу за интензивну негу бањалучког породилишта услед недостатка кисеоника у инкубатору.

Друго масовно убиство на подручју општине Бања Лука догодило се при самом крају рата, 12. октобра 1995, када је, нападом на село Бочац, почињен један од последњих масованих злочина у БиХ. Напад на Бочац извршиле су удружене хрватско-муслиманске оружане снаге уз претходну припрему ратног ваздухопловства НАТО савеза. Том приликом је убијено преко двадесет мештана српске националности, од тога девет старијих женских особа рођених између 1905. и 1955. године.

Центар града, Клиника за дечје болести. Агонија какву свет до тада није упознао. НАТО блокада ваздушног простора спречавала је српске власти да породилишту у Бања Луци доставе преко неопходан кисеоник.

Доставу кисеоника болници у Бања Луци (ваздушним путем из Београда) није одобрио Савет безбедности ОУН. Превоз друмовима нису дозволиле хрватске и муслиманске оружане формације које су по селима дуж пута кроз Босанску Посавину поставиле безбројне заседе и спречавале сваки саобрћај. Сви апели да се дозволи превоз кисеоника и да се спасу бебе остали су узалудни. О вапаје очајних родитеља и беспомоћних лекара оглушиле су се све међународне хуманитарне и здравствене институције.

Нису се оглашавали ни УНИЦЕФ, ни Светска здравствена оранизација, ни Црвени крст. Државе Западне Европе и САД, уз подршку ОУН, својим понашањем су починиле злочин свирепији од свих до тада познатих злочина извршених над децом. Једном приликом је наш покојни патријарх Павле рекао: „Нисмо бирали ни земљу ни народ, него бирамо само да ли ћемо бити људи или не.“

Представници ОУН који нису одобрили доставу кисеоника бањалучким бебама су сами одлучили да ли су људи или не. Трагедија је трајала од 22. маја до 19. јуна 1992. године. Узалуд су лекари покушавали да нешто учине употребом тзв. „индустријског кисеоника“ који су добили од Војске РС и приватних лица. То је било недовољно и бебама није било спаса. Од њих 14 умрло је 12 и све су, једна до друге – по шест девојчица и дечкића – сахрањене на Новом гробљу у Бања Луци. У центру града данас се налази споменик за бесмртних „12 бањалучких звездица“. Тринаеста и четрнаеста беба су тада преживеле. Нажалост, среће није било ни за њих.

Слађана Кобаш умрла је као мало одраслија девојчица, у тринаестој години живота, 9. фебруара 2006. године, у Приједору. Марко Медаковић је више од две деценије тежак инвалид и живи као биљка. „Ми као народ не знамо да пренесемо другим људима у свету наша страдања“, каже његова мајка. Сваке године на парастосу бањалучким бебама окупи се на хиљаде људи, али нико од страних дипломата. На парастосу 2014. године, Бањалучани и њихови гости из Републике Српске осветлили су небо над градом са 12.000 упаљених свећа, по хиљаду свећа за сваку бањалучку бебу, жртву САД и петнаест европских држава чланица безочног НАТО савеза.

Систематизован преглед садржаја књиге, списак појединачних места страдања и злочина који су обрађени у њој, можете погледати кликом на ОВУ ВЕЗУ.

Већ пуних двадесет година Миливоје Иванишевић бави се изучавањем страдања Срба, посебно оних у Босни и Херцеговини. О томе је написао више књига и много радова које је објавио у разним часописима и новинама.

У сарадњи са Драганом Грчић-Гавриловић, Иванишевић припрема књигу Голгота сарајевских Срба – казивања логораша и капитално дело Људски губици српског народа у БиХ 1992. –1995, које садржи попис српских жртава у БиХ током последњег рата. На припремању података за те књиге ангажовано је више од стотину људи.

Посвећен изучавању српских жртава у Босни и Херцеговини, Иванишевић је у Београду основао Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Задатак тог Института, како га је замислио Иванишевић, је да се бави изучавањем српских жртава (пљачком, разарањем кућа и комплетних села, прогонима, логорима и физичким злостављањем), не само у Босни и Херцеговини већ и у свим осталим пределима бивше Југославије.