Kosovo online, РТС, 7. 11. 2022, Српски споменици у Албанији на које смо заборавили

Манастир Светог Јована Владимира, Албанија Фото: РТС, Драгана Вулићевић

Манастир Светог Јована Владимира свеца пред чијим се моштима молитве услишују и једини очувани споменик српским борцима који су страдали у Албанији током Балканских и Великог рата, скоро да су заборављени, преноси РТС.

Не би ово била другачија прича од осталих које су до сада објављене о црквеним и културно-историјским споменицима, споменицима страдалим војницима у Првом светском рату, о чудотворним моштима и животу Светитеља, да ова два сведока српског постојања и голготе на овим просторима, српски туристи не заобилазе, пише дописница РТС из Албаније Драгана Вучићевић.

Једини очувани споменик српским борцима из Балканских и Великог рата налази се, могло би се рећи, надомак центра Тиране на градском гробљу Шар где су посмртни остаци 322 неидентификована српска војника из Великог рата похрањена заједно са још 77 идентификованих припадника специјалне јединици краљеве војске из балканских ратова.

Да објединим ове две приче о манастиру Св. Јована Владимира и споменику српским борцима у Тирани, подстакао ме је наслов текста моје колегинице Руже Јеремић Турудић која је недавно урадила репортажу о Србима страдалим на Крфу Прецима у част – још оремо све наше њиве. Обузела ме је туга, али и љутња, због тога што су српски Див јунаци, страдалници, који су своје кости оставили на овим просторима, заборављени. Од државе, институција, од свог народа. На прсте могу да набројим оне који су дошли, упалили свеће и положили венце за протеклих неколико година, међу њима чланови Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920, које је предводио Љубомир Љуба Марковић. А овде у Тирани умирали су и млади каплари.

Извесно време живим у Албанији и пробала сам неке ствари да исправим, али безуспешно. На писмо које сам пре неку годину упутила Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, добила сам одговор, цитирам: „Хвала што бринете о српским споменицима, они су у надлежности Републичког завода за заштиту споменика културе.“ Од Завода никада нисам добила одговор.

Како се град развијао, гробља су премештана с локације на локацију, свако је нашао неко ново место за своје најмилије, а о нашим војницима бринуле су једино албанске власти. И данас градска власт у Тирани расположена је да изађе у сусрет, обнови споменик, чак премести кости на неко друго и достајанственије место, јер је недавно био мета напада вандала, али очекују захтев надлежних институција у Србији.

На само дванаестак минута вожње од Тиране, уз сам ауто-пут, на уласку у град Елбасан, налази се манастир првог српског кнеза и светитеља Св. Јована Владимира. Када год имам прилику, недељом одем на литургију и с временом сам постала део фамилије која долази на службу. Готово да никада нисам срела никога из Србије, ниједну туристичку групу, сем, руку на срце, на дан када се у Албанији празнује овај светац (4. јуна по новом календару) и када са свих страна верници дођу да се поклоне његовим светим моштима.

Тада црква, у којој се молитве Господу узносе на три језика: грчком, албанском и нашем (српском, македонском, црногорском, бошњачком) засија јединственим сјајем. Литургија добија неки посебан чар, какву је само Алекасандар Шмеман умео да опише у свом делу Литургија и живот.

Нашла сам на порталима разне текстове о Св. Јовану Владимиру – „Помало заборављени први српски светац“, „Краљ доброте и утехе“, „Да ли мистериозни владар Јован Владимир приближава или удаљава суседе“, „Био је кнез најмоћније српске кнежевине почетком 11. века“ – па сада, када пишем и размишљам о наслову овог текста, двоумим се између два наслова: Светитељ који услишује молитве, или боље, Споменици поред којих српски туристи пролазе.

Да, пролазе, јер туристичке агенције које су последњих година почеле стидљиво да доводе српске туристе у Албанију, посету споменику и немају у понуди сем једне за коју знам. У својим аранжманима за Охрид нуде једнодевни излет у Тирану. И баш на том путу од Охрида преко Елбасана до Тиране, аутобуси пролазе тик поред саме светиње, и не свраћају у њу. И писала сам туристичким посленицима не би ли им скренула пажњу на тако важног српског свеца чије мошти почивају у срцу Албаније, како управо тај народ брине и чува нашег првог кнеза, а Срби ретко свраћају, или боље рећи, обилазе га, и нико ме није чуо.

Манастир данас опслужује један свештеник, старешина отац Иринеј Гега, рођен у време када је у Албанији комунистички режим забрањивао исповедање вере и када су цркве, џамије и остали верски објекти били уништавани или претварани у војне касарне и магацине. Такав случај је био и са манастиром који је према једном од предања саградио сам Јован Владимир, а који је у 14. веку обновио албански кнез Карло Тропоја. Одрастао је, прича ми, тик уз манастирску порту, играо би се около и посматрао албанске војнике који свако за својим послом жури, а црква затворена.

Кроз ограду би гледао како се војници с богобојазношћу односе према светињи и како тихо обављају своју дужност, иако у то време мошти нису биле у цркви. Народ је, кријући, доносио свеће, и кроз жицу давао војницима да упале за здравље њихових породица, што би они прихватали и исто тако крадом их палили.

И све се, прича ми отац Иринеј, у то време режима Енвера Хоџе радило кријући. Славио се Божић, Ускрс, фарбала се јаја, али то нико није смео да зна и све се радило тајно и у кругу породице. Док ми о томе говори замишљам га као осмогодишњака како с рукама у џеповима обилази око дворишта манастира, шутира каменчиће и даје себи завет да ће га некада ослободити, да ће и он једнога дана бити војник, али Христов.

Баш тако је и учинио. Чим је стасао за средњу школу отишао је у Богословију у Драч, где је у манастиру Св. Влаха завршио сву неопходну школу, затим постао ђакон, оженио се и рукоположио за свештеника. Од тада службује у манастиру Св. Јована Владимира и срећан је када му у посету дођу верници из свих крајева у региону.

Каже да групе из Србије долазе, али не тако често, и како би волео да манастир који чува мошти, потколеницу, део прстију и главе светитеља, има више посетилаца и верника чији је Св. Јован Владимир први кнез и светитељ.

Током литургије помаже му тринаестогодишњи син Марин, а чтецира, такође рођен у овом селу, свршени студент теологије Матео Ђика, и наравно, попадија Виолета чије је послушање за време службе у продавници свећа. А литургија као и у већини цркава и манастира које се налазе ван већих градова Србије. И лако ју је разумети јер су мелодије готово исте. Молитву Оче наш и Символ Вере заједно са свештеницима говори народ.

И да, њу не могу да изоставим, Константину, моју другарицу, која ме је, када је чула да сам Српкиња, прихватила као да сам јој род најрођенији. Без знања иједног другог језика сем албанског, а ни ја својим тада баш нисам могла да се похвалим, она и ја смо се одмах спријатељиле и одлично разумеле…очима, језиком вере, душе и љубави. И нема службе на којој смо се среле, било у манастиру, или оближњем селу Фикас, где се налази црква Св. Димитрија у којој отац Иринеј такође служи сваке друге недеље, а да нисмо размениле лепе речи и дарове.

О житију овог дивног светитеља Јована Владимира и његовој љубави с прелепом бугарском принзецом Косаром наћи ћете пуно текстова јер је она кроз векове била инспирација многих писаца. А када је реч о Косари, додаћу да се у Албанији и данас чува помен на њу. Једно насеље на самом улазу у Елбасан управо по њој носи име Косара или Кошар, како би Албанци рекли.

И да се вратим на почетак текста и наслова о којем размишљам – Светац који услишује молитве. Таквих је примера било много, каже отац Иринеј. Благодарни Јован Владимир услишује молитве, поготово родитеља без деце. И моје молитве пред моштима овог светитеља су услишене. Надам се да ће и ова – да не заборавимо нашег првог свеца и кнеза, а ни оне чије њиве оремо и данас.

Драгана Вучићевић