Курир, 10. 5. 2023, Хрватска има претензије на Војводину и БиХ! Крестић за Курир: Црна Гора од „српске Спарте“ постала усташоидна антисрпска творевина

Академик Василије Крестић Фото: Вечерње новости

Академик Српске академије наука и уметности (САНУ) Василије Крестић, један од најугледнијих и најстаријих српских историчара, цео свој радни век провео је, између осталог, документујући злочине над Србима у 20. веку. За свеукупни рад недавно је добио Медаљу САНУ, и то као први добитник овог признања које додељује Академија. То је био и повод да крајем априла на свечаности у САНУ, која је била више него посећена, одржи говор у којем се осврнуо на свој вишедеценијски рад, а у ексклузивном разговору за Курир анализира нека од најважнијих питања данашњице.

Крестић на самом почетку истиче да га брину покушаји ревизионизма, „нарочито они који се тичу научно неоснованог смањивања броја пострадалих српских жртава у Јасеновцу и у читавој Независној Држави Хрватске (НДХ)“. Како каже, више је него сигурно да се то не дешава случајно, да су у питању политички разлози, те да „није случајно ни то што иза тог и таквог смањивања броја жртава стоји Музеј жртава геноцида, државна установа Србије“.

Деценијама сте темељно истраживали и документовали све о злочинима над Србима у Хрватској, објавили сте више радова о томе, видели сте огромну документацију… Па, ипак, сви смо сведоци да друга страна – исто тако деценијама – упорно покушава са фалсификовањем чињеница, пре свега, о злочинима НДХ над Србима у Јасеновцу током Другог светског рата, покушава се чак и смањење броја наших жртава… У том смислу, да ли се можда осећате помало и поражено?

– Више је него јасно да се од починилаца злочина геноцида у Независној Држави Хрватској не може очекивати да тај злочин признају и да се због њега покају. Због тога се не могу осећати пораженим. Био бих поражен када би неко оспорио моје научне резултате, када би доказао да сам кривотворио чињенице, да сам доносио неосноване и научно недоказане закључке. Како се то није догодило, а неће се ни догодити, јер су сви моји закључци утемељени на прворазредним изворима, ја се нимало не осећам пораженим. Напротив, у многим случајевима историја је потврдила моје закључке.

У осврту на Ваш научни рад, који сте написали поводом годишње награде САНУ, рекли сте да Хрватска деценијама има претензије на територију Војводине и Босне и Херцеговине. Мислите да је тако и данас?

– Пре више година написао сам студију под насловом „Хрватске претензије на Војводину, Босну и Херцеговину“. Том студијом доказао сам да су сви хрватски политичари, који су своје програме заснивали на хрватском државном и историјском праву (Анте Старчевић, Еуген Кватерник, Јосип Јурај Штросмајер, Миховил Павлиновић, Франо Супило, Исо Кршњави, Јосип Штадлер, Стјепан Радић, Владко Мачек, Иван Пилар, Јосип Франк, Анте Павелић, Младен Лорковић, фра Доминик Мандић, Иван Стево Крајачић, Фрањо Туђман и многи други) били великохрвати, да су желели да створе велику, верски (римокатоличку) и етнички чисту Хрватску.

Тежња да се домогну Босне и Херцеговине проистицала је из уверења да Хрватска, Славонија и Далмација имају врло несрећан геополитички положај, да она, таква каква је, без стратешке дубине, са изгледом који подсећа, како су говорили, на млад месец, на раскречену кобасицу, на банану, на хлеб који нема средину, већ само кору, нема могућности за самостални опстанак и напредак.

Да би Хрватска стекла ту стратешку дубину, морала је, по мишљењу хрватских политичара, у свој састав да уклопи Босну и Херцеговину и тако се територијално заокружи. Војводине су хтели да се домогну због њене плодности, па су се позивали на историјско право и на национално начело. Имајући великохрватске претензије према поменутим областима, хрватски политичари су непрестано оптуживали Србе, што чине и данас, за великосрпске претензије.

Српска политика није успевала на одговарајући начин да парира Хрватима, па је до данас, код мање упућених, остало уверење да су Срби имали великосрпских планова и апетита, а да су Хрвати у том погледу били безазлени и да им непрестано прети опасност од Срба. Стога што се хрватска политика и у наше време ослања на хрватско историјско и државно право, великохрватске претензије су и данас актуелне, али су добрим делом прикривене, на чекању погодног времена.

Имате ли објашњење зашто је БиХ данас толико нефункционална држава? БиХ, рецимо, и даље мора да има институцију високог представника међународне заједнице, такође видимо и да је Дејтонски споразум погажен…

– Поред наслеђених вишедеценијских спорова и сукоба између Срба, Хрвата и муслимана Босне и Херцеговине, у све се умешала тзв. међународна заједница, пре свега САД, Велика Британија и Немачка. Уместо да је радила на размрсивању међунационалних спорова, међународна заједница их је још више замутила и својим једностраним, пристрасним подржавањем муслимана до крајности је изоштрила међунационалне односе. Очигледно је да је поменутим силама потребна једна таква жаришна тачка на Балкану каква је данас Босна и Херцеговина.

Како Вам данас изгледа „независно Косово“?

– Изгледа ми жалосно, тужно, ружно, тешко решиво, пуно набоја и опасно.

А Црна Гора, скоро две године након што је странка Мила Ðукановића изгубила власт, па се ових дана ипак враћа на мала врата, као део мањинске владе?

– И у Црној Гори, као у Босни и Херцеговини, све су замутиле велике силе Запада и НАТО. Тужна је та некадашња „српска Спарта“ која заводи санкције једној Русији, која признаје независно Косово, која је постала нова усташоидна антисрпска творевина.

На крају, шта је за Србе била Југославија? Можемо ли данас, са ове дистанце, то да сагледамо?

– Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватили југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји, уверени да је то најбољи и најбезбеднији пут не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу које могу изградити државу у којој ће живети заједно.

Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у југословенској државној заједници. Бројни су докази да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословенски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије.

Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљивање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско и муслиманско. Поред тога што је југословенство биолошки истребљивало и слабило српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била као неважна одбацивана већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

О руско-украјинском сукобу

Ту се ломе копља светског значаја

Тренутно имамо руско-украјински сукоб, дубоку подељеност света, чини се да свет никад није био ближи трећем светском рату… Да ли је реална опасност да до тога дође? Да ли свет заиста ништа није научио из историје?

– Тужно је и жалосно што је дошло до руско-украјинског сукоба. Међутим, и ту је Запад умешао своје прсте, пре свега Америка, земље из Европске уније и НАТО. Живим у уверењу да тај сукоб неће прерасти у нови светски рат, премда се у руско-украјинском сукобу ломе копља светског значаја.

 
Бобан Каровић