Миливоје Иванишевић Фото: МОНДО/Георги Митев Шантек
Аутор: мондо.рс | 01.03.2017 | Фотографије Прес центар УНС-а
У српском делу Сарајева није било логора, нема нити једне муслиманске жртве, а на другој страни тела убијених Срба нису још ни повађена из масовних гробница, па је јасно ко је жртва геноцида, истакнуто на скупу у Београду.
На дан када босански муслимани, Бошњаци, славе „Дан независности“, а босански Срби га се сећају као једног од најцрњих дана у својој новијој историји (када је мучко убиство једног свата покренуло рат у Босни и Херцеговини), у Београду је уприличен скуп о прећутаном геноциду над Србима у Сарајеву.
У Прес центру Удружења новинара Србије представљена је књига „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995″, која садржи потресна сведочења 80 људи о томе како су испитивани, мучени, силовани, исповести људи који су гледали како други „нестају“ у логорима, приватним затворима, на улицама…
Злочинци сад политичари, дипломате, бизнисмени…
У Институту за истраживање српских страдања у XX веку имају имена 3.567 злочинаца који су повезани са убиствима и мучењима Срба у логорима и приватним затворима у БиХ. „Од тога није правно процесуирано ни 1%, а од најодговорнијих политичара и команданата нико није одговара ни пред међународним ни пред судовима у БиХ. Што је најцрње многи од њих су грађани Србије, како из Санџака тако и из Војводине, а Србија против њих није покренула процесе“, напомиње Миливоје Иванишевић.
У књизи, рецимо, С.К. сведочи како је (тада двадесетогодишњакиња) 25 дана силована заточена у подруму неке зграде од групе црнокошуљаша коју је организовао злогласни Исмет Бајрамовић Ћело. Логораш Ж.Б. говори о крвничким батинама у затвору – подруму Привредне банке на Добрњи и принудном копању ровова на првој борбеној линији. Логораш В.В.М. како су мучени мушкарци и силоване њихове жене све док не би преписали стан неком од „функционера“.
Ово је прича која не сме да се заборави, а у књизи је говори само мали део од 40.000 Срба, етничких талаца у ратном Сарајеву који су сви одреда били, ако не у логорима и затворима, а оно на „информативном разговору“ и батинама, каже коаутор књиге Миливоје Иванишевић из Института за истраживање српских страдања у XX веку.
„То су све жртве муслиманског Сарајева, јер у српском делу града није било ни логора за Муслимане, ни масовних гробница, чак ни појединачних цивилних жртава. Зато одатле нема ни несталих лица, а масовне српске гробнице побијених Срба у муслиманском делу ни до данас нису истражене“, каже Иванишевић.
„Нема средстава“ чак ни за истраживање највеће масовне гробнице, на локацији „Казани“ на Требевићу, где се према проценама налазе остаци тела 300 до 800 људи. Колико је тела бачено у Миљацку, не зна се ни приближан број, речено је на скупу.
Са поменуте локације „Казани“ досад је извађено само 29 тела, јер за право истраживање српских жртава новца у БиХ „нема“.
Само у току рата у Сарајеву је убијено 7.019 Срба, а 130.000 преживелих је практично морало да напусти град после Дејтонског споразума.
„Због тога не чуди да Сарајево данас није најбројнији српски град на свету после Београда, а да у БиХ данас има мање Срба, а више Муслимана него пре рата“, каже Мирослав Лучић, преседник Скупштине града Источно Сарајево.
Према последњем попису становништва 2013. године, чији подаци су објављени тек средином прошле године, у (муслиманском) Сарајеву данас живи 10.442 Срба, док је на истом подручју 1991. године било 92.271 особа српске националности (плус велика већина оних који су се изјашњавали као Југословени а којих сада у попису нема).
УГЛЕДАТИ СЕ НА ХРВАТЕ
„Срби се морају опаметити и прилагодити ситуацији. Ако погледамо колико су уложили Хрвати да ослободе своје генерале који су, де факто, починили страшне злочине а опет отишли „невини“ из суда. Новац је потребан и да би се борили за правду“, каже градоначелник Лучић.
С тим се слаже и Иванишевић, који указује да је и само издавање књиге о геноциду у Сарајеву наилазило на проблеме финансирања и у самом Београду. „Службени гласник“ им је наручио књигу а потом две године није могао „да нађе средства“ да се штампа, а у „Заводу за уџбенике“ су понудили 30.000 динара „помоћи“.
„Захвалио сам се на тој великодушности и књига је изашла уз помоћ пријатеља (издавач је „Пешић и синови“). У Србији има више новца за организовање турнира у малом фудбалу него за документа о српском страдању“, каже Иванишевић.
(Г.М.Ш.)
