Матановић – Bisquier, Утрехт, 1961 Фото: де.Википедија
Легенда светског и југословенског шаха, Александар Матановић преминуо је 9. августа 2023. године у 94. години живота. Био је последењи живи члан некадашње „велике тројке” југословенског шаха, заједно са Светозаром Глигорићем и Бором Ивковим.
Од маја 2022, после смрти Јурија Авербаха, Матановић је био најстарији велемајстор на свету.
Александар Матановић — Бека (93), рођен 23. маја 1930. у Београду, шаховски велемајстор био је пуних 68 година (од 1955!), 11 пута члан олимпијске репрезентације Југославије, од 1954. до 1978, одиграо 146 партија, освојио 97,5 поена, добио 61, ремизирао 74 и изгубио 12 партија. Освајач је девет олимпијских медља (пет сребрних и четири бронзане медаље), четвороструки учесник Међузонских турнира за првенство света, три пута првак велике Југославије (1962, 1969 и 1978), потпредседник ФИДЕ од 1990 до 1994, новинар и публициста, један од оснивача Шаховског информатора.
Шаховски пут
Шаховски велемајстор постао је 1955. док је седам година касније у Скопљу, 1962. у деоби првог места са Драгољубом Минићем, постао први пут шампион велике Југославије. Следећу, другу титулу чекао је седам година, да би у Травнику 1969. постао двоструки првак државе, а троструки -1978. у Београду (поделивши прво место са Бором Ивковим).
Својевремено, на инсистирање Светозара Глигорића Александар Матановић, практично јуниор, убачен је национални сениорски тим Југославије за Радио-телеграфски меч са до тада “непобедивом” репрезентацијом САД. На деветој табли, још као омладинац, тукао познатог америчког шахисту Пинкуса са 2:0!
На Олимпијади 1956. године, у Москви, Матановић је играо на другој табли без пораза, сакупивши 11,5 од 16 бодова освојивши две сребрне медаље — екипну и личну.
Размишљајући, о овој тужној вести, искрено, нисам знао — одакле да почнем?! Беку сам знао најмање пола века! Да ли од тог доба да почнем или од данашњих дана? Од данашњих!
Пре двадесетак дана мој пријатељ, академик и професор др Драган Симеуновић замолио ме је да се чујем са Матановићем и да га замолим да евоцира своја сећања на академика Михаила Марковића, филозофа, капетана, али и шаховског мајстора!?
Одмах је прихватио: не зато што га је замолила САНУ, или ја, већ зато што је изузетно ценио Михаила Пиљу Марковића! Пригодна манифестација одржаће се ускоро, али без Александра Матановића…
Успут, често сам Беку сретао на улици, или у култном Шуматовцу (у друштву Владислава Јовановића, бившег амбасадора Југославије у Уједињеним нацијама и Живорада Јовановића, бившег министра спољних послова Југославије). Увек покретан, онако сувоњавог, стаситог, усправног и брзог хода… И, никад Вам на памет не би пало да Он за собом има девет деценија и кусур година живота!
Писати о Матановићу као шахисти не би било потпуно осветљавање његове личности и дела. Четири пута је војевао на Међузонским турнирима, претпоследњој степеници на путу за титулу првака света…Три и по деценије био је стамени државни репрезентативац на Шаховској олимпијади, незамењив у чувеним мечевима СССР-Југославија, на првенствима Европе… Или, у Шаховском информатору, који су Миливоје Молеровић, Браслав Рабар, Драган Угриновић и Он осмислили и даривали црно-белом свету и шаховској заједници…
Колико је та публикација била буквар и претеча данашњег компјутерског шаха и бројних шаховских програма сведочи и чињеница да је “Информатор” годинама био један од највећих српских извозника…
И, можда, управо због тога, шахиста Александар Матановић, који је у Информатору до гуше био у шаховској теорији и пракси, није имао више времена да се посвети личном усавршавању и напретку у светској шаховској хијерархији… Ко ће га знати?!
Пре неку годину сам са Матановићем (и недавно преминулим Бором Ивковим) евоцирао подсећања на “највећи меч у историји шаха”, први сусрет СССР-СВЕТ, у Београду 1970., који су Совјети добили минималним резултатом, 20,5:19,5.
У екипи “Остатак света” играли су и тројица српских великана древне игре, Светозар Глигорић, Борислав Ивков и Милан Матуловић… Александар Матановић је био један од најважнијих шрафова у организацији тог непоновљивог спектала у Дому синдиката!
Могао бих, али нећу, да прозборим коју и о политичком ангажовању нашег легендарног велемајстора Матановића, о његовим акцијама за српство и бројним идејама које, поред осталих, осмишљавао и са Живадином Јовановићам, екс министром спољних послова Југославије, дипломатом Влатком Јовановићем, мајсторским кандидатом и ривалом Матановића у послератним годинама Другог светског рата…
И као шахиста и као публициста, велемајстор Александар Матановић — Бека био је легенда која је за живота заслуживала пажњу и поштовање јавности.
Али, данас је страначко доба, важније је бити уз скуте лидера странке и слепо га слушати него имати свој став, своје мишљење и своје име и презиме, свој рад иза себе.
А Александар Матановић има и име и презиме које се много поштује и цени широм света, и које је одзвањало многим дворанама и у канцеларијама познатих и моћних људи који су волели и воле шах.
Беко, хвала Ти за све и што сам имао част да се дружимо…
Твој друг Диња!
Најзначајни резултати Александра Матановића
Беч 1952 (II-IV), Опатија 1953 (I), Загреб 1955 (II-III), Хамбург 1955 (I), Бевервијк 1957 (I), Мар дел Плата 1961 (II-IV), Санта Фе 1961 (II-IV), Буенос Аирес 1961 (I-II), Зевенар 1961 (I), Бордо 1964 (I-III), Јеруслим 1964 (II), Нетања 1965 (II-IV), Богнор Регис 1966 (II), Тел Авив 1966 (II-III), Титово Ужице 1966 (I-II), Бад Пирмонт 1966 (I-III), Луксембург 1971 (I), Хјустон 1974 (II)…
