Печат, 11.7.2010, Миливоје ИВАНИШЕВИЋ Бетонирана истина о нашим стратиштима [Архива]

Миливоје Иванишевић Фото: PressRS.ba

Разговорала Биљана Живковић

Директор Института за истраживања српских страдања у 20. веку, Миливоје Иванишевић за „Печат“ говори о Сребреници после 15 година, о рату у БиХ, о светским подвалама и домаћем удворништву

Жртве које су Срби у Босни и Херцеговини поднели током двадесетог века, у оба светска рата и у свим логорима, стравичне су – 1.389.720 људи, међу њима небројено много и жена и деце. Том броју треба додати и преко 32.000 убијених у току 1992-1995. године, чијим се убицама с поштовањем поклонио 11. јула председник Србије Борис Тадић, прихватајући тиме велику лаж да је „Србија одговорна за геноцид“, који, уосталом, није ни почињен. Био је то један од повода за разговор са Миливојем Иванишевићем, директором Института за истраживања српских страдања у 20. веку, аутором бројних књига о страдањима нашег народа на подручју БиХ, било оним старијег или новијег датума („Велике обмане“, „Сребреница јули 1995“, „Злочини над Србима БиХ 1992-1995“, „Хроника нашег гробља“, „Обмане: Словенија – мали прљави рат“). Недавно је из штампе изашла још једна Иванишевићева књига „Српска згаришта сребреничког краја“.

Већ дуги низ година истражујете српска страдања у БиХ. Када је српска голгота почела?

Све је почело на Петровдан 1992. године, после муслиманског масакра над Србима, управо у Сребреници. Од тада сам свих ратних година често боравио у тим крајевима: Скеланима, Братунцу, и околним селима, Милићима. Тамо сам био и у време  ослобађања Сребренице, прецизније од 6. до 23. јула 1995, па сам и сведок многих збивања. А у сам град ушао сам са млађим сином Бошком, баш на Петровдан 1995. Од тих првих, братуначких или сребреничких дана, до средине 1995. године формирао сам веома разгранату мрежу од 97 сталних сарадника, добровољаца, образованих људи разних профила, који су приљежно евидентирали збивања у срединама у којима су боравили, или из оних са којих су протерани. Захваљујући њима данас располажемо најкомплетнијим подацима о обиму и карактеру српских страдања у БиХ током прошлог рата. На жалост, многи од њих ни данас не желе да им објавимо имена.

Тих првих дана 1992. године обратио сам се и добио стручну помоћ од јеврејске општине у Београду. Захваљујући њима направио сам инструменте неопходне за овај посао. Једина жеља била ми је да се не понови (као свих година после Другог светског рата у којем су и многи моји страдали) срамотно лицитирање колико је Срба убијено у појединим општинама или логорима, и ко је то починио. Данас, не само да је скоро све евидентирано, већ је у доброј мери и публиковано. То су документационе свеске са именима српских жртава појединих општина и региона БиХ (Бирач, Херцеговина, горње Подриње, Сарајево). На тај начин извршена је и провера података којима располажемо. Сада можемо мирне душе да објавимо књигу мртвих Срба, без обзира на чијој су страни страдали у БиХ током рата 1992-1995. У тим пословима изостала је, осим моралне, државна подршка, и власти са Пала или Бања Луке, али и власти у Београда. Изостала је и подршка многих виђенијих политичара који су овом послу увек претпостављали свој страначки интерес.

Неистине које се односе на ратна дешавања у БиХ и сада су предмет бројних, сталних пропагандних манипулација.

Управо су оне и створиле лажну слику о тешком положају муслимана и њихове војске.  Што је карактеристично за БиХ, подједнако је присутно и када се анализирају поједини делови који су се нашли под муслиманском војном или цивилном влашћу ове бивше југословенске републике: Сарајево, Сребреница, Горажде… Две доминантне тезе кроз које се демонстрирају те обмане јесу недостатак оружја и недостатак хране, односно тежак финансијски и економски положај оног дела БиХ државе који се налазио под влашћу тадашњег председништва на челу са Алијом Изетбеговићем. Колико је оружја остало муслиманима изнео је 14. јула 1992. године у свом експозеу пред Народном скупштином председник Југославије Добрица Ћосић. Само да подсетим на део тог експозеа. „Хрватско-муслиманској коалицији остао је 231 тенк, 300 топова разних калибара, 27 вишецевних бацача ракета, око 5.000 минобацача већег калибра, 100.000 аутоматских и полуаутоматских пушака, 100.000 пушака М-48, 5.000 снајперских пушака и 15.000 пушкомитраљеза и митраљеза и веће количине пешадијске и артиљеријске муниције.“ Поред тога, муслиманима је остало и свих  једанаест фабрика оружја и муниције. Они су преузели оружје из магацина резервног састава милиције и ТО, а Срби су, неретко, морали да отимају од ЈНА. Од првих месеци рата муслимани су снабдевани, углавном тајно, од НАТО и исламских држава. Они ни сами не знају шта им је све стигло. Истина, оно што је ишло бродовима и друмовима преко Хрватске „опорезовано“ је од те државе. Данас, док траје суђење Радовану Караџићу, на захтев одбране, ниједна држава не сме да се огласи шта је и колико дотурила муслиманима док је трајала забрана наоружавања сукобљених страна. Једино је сигурно да Срби никада ни од кога нису ништа добили. Исти је случај и са храном и осталим животним потрепштинама.

У БиХ наши сународници истерани су из око 2.000 насеља у којима су живели по попису 1991. Сва њихова имовина: храна, обрадиво земљиште, сточни фонд, пољопривредни и енергетски ресурси остали су муслиманским и хрватским хордама. Па и поред тога њима је стизала помоћ са свих страна. Те количине износе више стотина хиљада тона. Сребреници је, на пример, само авионима у акцији „падобран“ за шест месеци испоручено 1.900 тона хране, хигијенских артикала, медицинске опреме и лекова. Поред тога друмовима су, бар једном месечно, стизали конвоји са стотинама тона најразноврсније робе. Изетбеговић је једном приликом изјавио да су током рата добили на разне начине преко десет милијарди долара. И Срби су добили хуманитарну помоћ, али у пропорцији 100 тона муслиманима, једна тона Србима, а можда и мање.

Да у Поточарима нису сахрањене сребреничке жртве доказ је запис који су поставили муслимани на спомен камену, код самог улаза, где је наведено да је реч о муслиманима из 13 општина (Власеница, Зворник, Сребреница, Братунац, Сарајево…)

Прошло је 15 година од догађаја у  Сребреници, чија ће права истина по свему судећи до даљњег бити „забетонирана“, сакривена од јавности, и то на инсистирање САД-а, В. Британије и Француске.  Да ли Вас ове околности подсећају не неке сличне у нашој историји?

Цео прошли век је прошао у „бетонирању“ и бетонирању истине о судбини Срба у Хрватској, БиХ, Космету. Ми се овом приликом бавимо БиХ, и о томе ћемо само поновити неке већ познате чињенице. Да је истина оно што се говори о Сребреници и због чега је председник Србије ишао да се поклони мезарју у Поточарима не би било забране коју сте поменули. Ми то знамо и тешко да бисмо нешто значајније могли открити и да нема те забране. Несувисла је чак и сама претпоставка да председник државе зна мање од нас. Али, пустимо председника нека иде својом странпутицом. Погледајмо остале чињенице.

По аустроугарском попису 1910. у БиХ је живело 214.000 Срба више од муслимана, и били су у то време доминантна национална, или, како се тада то исказивало, верска заједница (Срба 826.000, а муслимана 612.000). Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба (1,905.000 наспрам 1.370.000). Жртве које су Срби у БиХ поднели током двадесетог века, значи и у оба светска рата и у свим логорима, стравичне су – убијено 1.389.720 људи, међу њима мнгого и жена и деце. То је једна од забетонираних чињеница. Том броју треба додати и преко 32.000 убијених у току 1992-1995. А шта је са Србима са Космета и из Хрватске који су још горе прошли у том истом веку.

Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници који је осуђен од стране Међународног трибунала за ратне злочине за бившу Југославију је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је договор са Тужилаштвом и осуђен је на минималну казну, на основу признања, чији је садржај неколико пута мењао!

Ни њега Трибунал није теретио док није ухапшен, и док му није претила опасност од високе казне. За остале, иако их је он навео, Трибунал се чак ни не интересује. Њих штити неки велики ауторитет. То једино не могу бити Срби. Највероватније да је то она сила која нас терети да смо починили геноцид. Случај Ердемовића веома темељно је  анализирао Жерминал Чивиков. Та студија разоткрива све махинације твораца овог „крунског“ сведока и валидност његовог исказа. Чак и по тужилаштву, а поготово по Ж. Чивикову, реч је о психијатријском случају. Међутим, то не омета чињеницу да су Срби по његовом сведочењу криви и да треба да буду осуђени на више стотина година робије само у случају Сребренице. Тих неколико стотина, по наговору и за новац још неоткривеног наручиоца, стрељаних муслиманских војника, од који су многи одговорни за злочине над Србима, треба да докажу геноцид.

Са друге стране српска војска под командом Ратка Младића прошла је у то време кроз скоро педесет муслиманских и ниједна жртва у тим селима није забележена. Напротив, цивили Сребренице и те енклаве били су под посебном заштитом. О томе сведоче и странци. Камо среће да су и Срби имали исти третман када су их нападали муслимани. Да им је обезбеђен превоз, храна, вода, здравствена заштита… Хиљаде њих, као и више стотина муслимана који су нападали та српска села, били би у животу и мезарје би било празно. И кад је реч о цивилним муслиманским жртвама мезарје би било празно. Иронија је да српско цивилно гробље у Братунцу у последње време неки називају војничким гробљем, а муслиманско војничко гробље у Поточарима цивилним. Фалсификати и обмане царују већ 15 година. Не би било тако да то не одговара онима који су бомбардовали и убијали Србе на свим просторима бивше Југославије на којима су живели.

На Меморијалу у Сребреници стоји бројка 8.372, која представља број наводно страдалих муслимана. Како се може тврдити да су то жртве геноцида када над њима није извршена обдукција?

Ни обдукција ни идентификација, у овом случају, није од неког значаја који би теретио или ослобађао Србе од одговорности. Битно је да то нису сребреничке жртве, да нема доказа да су жртве стрељања, па чак ни да су мртви или нестали у то време и на том простору. Шта ћете више! Да нису сребреничке жртве доказ је запис који су поставили муслимани на спомен камену, код самог улаза, где је наведено да је реч о муслиманима из 13 општина (Власеница, Зворник, Сребреница, Братунац, Сарајево…). Сваке године број општина из којих су у мезарју покопани мртви муслимани – проширује се! Ту су покопани муслимани из целе БиХ без обзира на то где су и када су страдали. Пролетос смо обавештени да у Фочи откопавају нека тела и преносе их у Поточаре. Они хоће свој Јасеновац или Аушвиц. То, по њима, треба да буде Меморијални центар, или мазарје, Поточари код Сребренице. Да то нису ни жртве стрељања довољан је налаз хашких истражитеља у којем лепо стоји да је око једне трећине откопаних из масовних гробница страдало од минобацачких или топовских пројектила. Ни топовима ни минобацачима не врше се стрељања. Творци тог списка за петнаест година нису понудили ниједан ваљан доказ да је 8.372 муслимана нестало у то време или са тог места. Судска решења и матичне књиге о мртвим и несталим лицима оспоравају наведену тврдњу. Чак је спорно да у целој БиХ има толико несталих муслимана.

Кристофер Џејмс, аналитичар британског „Морнинг стара“, у тексту „Геноцид или пропаганда“,  11. јула 2005. пише: „Снаге злогласног муслиманског команданта Насера Орића изазвале су масовно крвопролиће… из свог упоришта у Сребреници, масакрирајући најмање 1.300 српских цивила и рањавајући још неколико хиљада…“

Права истина је да је број Орићевих жртава скоро троструко већи. Па и поред тога он је добио казну која је неупоредиво блажа од оне коју би добио Боби Фишер да су га се Американци дочепали, и то само зато што је играо шах у Југославији за време санкција. Међутим, није ни Орић највећи крвник над Србима у БиХ. Има њих на десетине који су мржњи и злочинима над Србима знатно испред њега, или бар у истој равни са њим.