Политика, 10. 05. 2017, Саво Штрбац: Гешовски [Архива]

Сашко Гешовски Фото: Архива

На Ђурђевдан 1991. у Сплиту је убијен први припадник ЈНА. Био је то деветнаестогодишњи Сашо Гешовски, Македонац из Кавадараца, војник на редовном одслужењу војног рока. Убијен је метком из стрељачког наоружања пред зградом Команде Војнопоморске области (ВПО). Ни до данас није утврђено ко је испалио смртоносни метак.

Што је претходило убиству регрута Гешовског?

У девет часова, путем интерне радио-станице, председник Независног синдиката Бродограђевне индустрије Сплит и председник Хрватске уније независних синдиката за средњу Далмацију Јуре Шундов позвао је шкверане да се окупе пред главним вратима бродоградилишта, да би сат времена касније кренули пут Команде ВПО. Нешто пре једанаест часова, шкверане и раднике из других сплитских предузећа, као и грађане који су им се успут прикључивали, пред зградом ВПО дочекао је кордон полиције и припадника јединица посебне намене, који су својим телима формирали живи штит. Иза њихових леђа, Команду ВПО чувала су два оклопна транспортера, један с источне и један са западне стране. У једанаест часова протестанти су пробили кордон, после чега је настао општи хаос, који је резултирао пењањем демонстраната на оклопни транспортер, рвањем с војником који је био у транспортеру за митраљезом и пуцањем из ватреног оружја.

Војник за митраљезом, Светланчо Наков, из села Лаки у Македонији, уз помоћ возача транспортера Славе Јованова, из Струмичког села Василево, који му је откопчао шлем, извукао се из “загрљаја” демонстранта Ивана Бегоње, те повукао поклопац транспортера, и са својим сународником остао у њему наредни сат времена. У пуцњави је смртно страдао већ поменути Сашо Гершовски, а рањен Тончи Стојчев из Мекедонске Каменице, док му је покушао помоћи. После пуцњаве један од демонстраната поново се попео на транспортер и на њега поставио хрватску заставу, док је други бацио Молотовљев коктел на канту за бензин на боку транспортера. Иако је ватра горела, до експлозије није дошло. Наков и Јованов изашли су из транспортера и побегли кроз подрумска врата у зграду.

Слика дивљачког дављења војника у куполи транспортера обишла је свет. И данас ко погледа тај снимак најежи се од поступака четворице корпулентних демонстраната у радничким јакнама, који су скочили на транспортер, од којих један стеже и завија главу под шлемом младог војника, док други чупа митраљез из лежишта и њиме млатара унаоколо.

Давитељ је Иван Бегоња и кажу да је био радник бродоградилишта. Можда и јесте, али оно што је радио с војником свакако није борба за радннчка права, већ излив неконтролисане мржње.

Месец дана касније, ухапшени су протагонисти с транспортера: Роланд Звонаревић, Бранко Главиновић, Мате Сабљић и већ поменути Иван Бегоња. Хитно су пребачени у војни затвор у Сарајеву, где им је организовано убрзано суђење пред Војним судом. Осуђени су на затворске казне у распону од године и по до осам година, али крајем 1991. ЈНА их је разменила за групу својих заробљених nриnадника, међу којима је био и генерал Милан Аксентијевић, помоћник команданта 5. војне области у Заrребу. Касније је подигнута оптужщща и против Ивана Врдољака, гардисте из Каштел Сућурца за прекорачење овлашћења и убиства, али је одбачена због недостатка доказа.

И данас, nосле 26 година, постоје две потпуно различите интерпретације сплитског “окупљања народа”, и повода протеста и убиства регрута Гешовског. Према хрватској интерnретацији, nовод за протест била је српска блокада (уз помоћ ЈНА) хрватског села Кијева, а према српској и пројугословенској, повод је био јавни позив хрватског председника Туђмана „хрватском народу на побуну против ЈНА“, упућен дан раније из Трогира.

Према првој интерпретацији, Гешовског је убио официр ]НА, јер је одбио да пуца на голорукн нuрод, те је, сходно томе, погинуо за младу хрватску демократију и за слободну и независну Македонију, а према другој убио га је припадник хрватске полиције, те је сходно томе, погинуо за одбрану Југославије.

Родитеље Саше Гершовског – који су петнаестак дана после убиства њиховог сина одбили новчану помоћ и изразе саучешћа које им је понудила делегација Сплита у Кавадарцима – не задовољавају наведене интерпретације, већ истина која никако да стигне.

Чињеница је иначе да су сви нападнути војници, и у транспортсру и испред Команде ВПО у Сnлиту, били Македонци, а и то да је од свих република бивше СФРЈ једино Македонија била поштеђена каснијих ратних сукоба. Постоји ли нека веза између садашњих догађања у Македонији са оним сплитским, макар и симболична, ускоро ће показати време.