Политика, 10.8.2016, Александар Матановић: Шта неће Вељко Ђурић?

Александар Матановић, иницијатор Српског меморијала

Поводом текста Вељка Ђурића „Попис жртава је посао државе, а не групе заљубљеника”

На подизању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку радимо, пре свега, зато што ниједна државна или било која друга институција на томе ништа није урадила. А већ деценијама се о томе говори. Све остане на причи.

Сурове чињенице доказују да су, нажалост, милиони Срба страдали у ратовима ХХ века. У званичним евиденцијама ни 20 одсто њих није пописано. Свој удео у неурађеном има и Музеј жртава геноцида. То, изгледа, није познато ни данашњем његовом вршиоцу дужности директора Вељку Ђурићу. Можда баш зато нека несувисла питања куљају из његових новинских написа. И оспоравања рада оних који су се прихватили тога посла.

Многе научне, културне и друге институције, међу којима је и Музеј геноцида, као и многи појединци, којима припада дотични Вељко Ђурић, изневерили су очекивања српске јавности. А притом се „бране“, оспоравајући труд оних који раде и који имају видне резултате.

Рад Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку наишао је на општу подршку научних, духовних, културних и других институција, као и многих истакнутих личности. За разлику од свих њих, на супротној страни нашао се Вељко Ђурић, намећући се као тобожњи стручњак у овим пословима.

Ишчекујемо да у наредних неколико година, уколико остане на садашњој функцији, господин Ђурић постигне неке значајније резултате, па ћемо га радо укључити у наше пројекте.

За четири године свога рада Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку већ је постигло видне резултате у евидентирању српских жртава, сабирању документације, литературе и архивске грађе и успело да послу на коме ради призове многе институције и угледне личности српског порекла из земље и света. Рад на изради библиографији радова о српским страдањима пренет је са српског на друга језичка подручја.

Принцип ког се држимо од самог почетка је добровољни рад и ко је вољан да нам се под тим условима придружи добро је дошао. Када је то било неопходно, чланови Управног одбора својим новцем су финансирали активности Друштва.

Ако господин Ђурић цени да га постојање Друштва угрожава, и да зато неће да „нестручни заљубљеници”, како каже, замајавају јавност, то није разлог да они који могу и желе да помогну, ма како их г. Ђурић називао, од тога одустану.

Било би добро да је таквих заљубљеника што више, а када је реч о стручњацима, Друштво их има далеко више и стручнијих него што је г. Ђурић, а то и он сам зна. Оспоравања и потцењивања намера и онога што је до сада постигнуто не доноси ништа добро нити општим интересима нити иницијатору ове расправе. Надменост, заправо бојазан да је понуђена алтернатива оном послу којим се он бави, ничему не користи.

Да су за протеклих 20 година г. Ђурић и други којима је то посао бар нешто видно учинио у вези са тим питањем, не би ових дана из Хрватске пљуштале каменице по српском народу и не би било поново, бар са таквим одјеком, оног знаног усташког поклича „Србе о врбе!”

Зато морамо имати Српски меморијал. Да бисмо истином спречили повратак авети прошлости, да бисмо се успешно супротставили прекрајању историје.

Председник Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку