Политика, 11.11.2021, Момчило Павловић: Крај великог страдања – Дан примирја у Првом светском рату

У октобру 1918. године није могло више да се сумња да ће Немачка бити побеђена. Дана 29. септембра 1918. Врховна команда немачке војске обавестила је цара Виљема Другог и канцелара Рајха, грофа фон Гертлинга, у њиховом штабу у граду Спа (Белгија), да је немачко војно стање безнадежно.

Генерал Ерих Лудендорф, који се очигледно плашио катастрофе, рекао је да не гарантује да ће фронт издржати наредна 24 сата и захтевао да се од савезничких снага затражи хитан прекид ватре. Осим тога, саветовао је да се прихвате основни услови америчког председника Вилсона („Четрнаест тачака” из јануара 1918) у нади да ће се постићи бољи услови мира. Трећег октобра за новог канцелара уместо Гертлинга постављен је Максимилијан од Бадена, који је добио инструкције да започне преговоре о примирју. Он се 4. октобра, преко Швајцарске, обратио америчком председнику Вилсону са предлогом за мир и са молбом да се без оклевања склопи примирје. Следећег дана учинила је исто и Аустро-Угарска. Председник Сједињених Држава није журио с одговором. Као предуслов за преговоре, Вилсон је тражио прекид рата, повлачење немачких трупа са свих окупираних територија и абдикацију Кајзера. „Са Немачком не можемо преговарати о условима примирја, већ се она мора предати.”

У року од неколико дана, револуција која је избила у Килу захватила је целу Немачку. Кајзер Виљем Други је 9. новембра 1918. под притиском Главног штаба био приморан да абдицира. Оставку је поднео и рајхс канцелар Максимилијан, а заменио га је социјалдемократа Фридрих Еберт. Немачка је проглашена републиком.

Тиме је отклоњена главна препрека склапању мира, с једне а са друге стране, стране у рату биле су принуђене да убрзају преговарачки процес, страхујући да ће догађаји у Немачкој кренути по руском сценарију.

 
Преговори у маршаловом вагону

У четвртак 7. новембра 1918. пола сата иза поноћи, маршал Фош, главнокомандујући савезничких снага, примио је од немачке врховне команде радиограм, који је већ био очекиван а у коме је стајало: „Немачки пуномоћници треба да се пријаве предстражама на великом путу Мобеж – Ла Шапел – Гиз. Генерал Дебенеј командант војске која држи тај сектор, извештен је о томе још пре неколико дана“. Фош је истог дана у пола пет изјутра отпутовао из Сенлина, његовог главног штаба, у специјалном возу. То је било прво кретање вагона-канцеларије у коме ће бити потписано примирје. Око 18.30 воз је стигао на малу станицу Ретонд, на десетак километара од Компијења у једној шуми.

Друга једна пруга, сасвим близу ове, резервисана је за воз немачке делегације. Са маршалом је био и његов шеф ђенералштаба, генерал Максим Вејганд, енглески адмирал сер Рослин Вемис, шеф делегације, тумач Лапреш, индустријалац, и још неколико официра. Док су ручали, секретари су на својим машинама имали откуцан дефинитивни текст о примирју. Истога дана, увече, немачки комесари за примирје, предвођени државним секретаром Матијасом Ерцбергером, са закашњењем од четири сата због закрчености, стигли су колима из окупиране Белгије на линију фронта. Након краћег заустављања, пребачени су француским аутомобилима до железничке станице Терније, одакле су специјалним возом дошли у Ретонд, односно до места окупљања – до Компијењске шуме.

Немачку делегацију у којој су били Ерцбергер, председник, гроф Оберндорф, пуномоћни министар; генерал Фон Винтерфелд, бивши немачки војни аташе у Паризу, још неколико официра међу којима и капетан Хендорф који је одређен као тумач. Тек у девет часова Немци су дуж пруге допешачили до маршаловог вагона. Тамо их је примио Вејганд. „Кратки сув поздрав; поклон главом; никакво представљање“. Немци су пришли столу, где су њихова имена била записана, и остали су стојећи. „Винтерфелд је био у униформи дивизијског генерала… изгледао је јако збуњен и веома узбуђен, али сачувао је држање своје расе… дипломата Оберндорф, отмено обучен, са меканим шеширом са крзном око врата, елегантан, као да је у неком салону или на француској ривијери… Ерцербергер, велики љубитељ пива и бутера, веома гојазан, проницљивих очију, интелигентне физиономије која одаје потпуно одсуство скрупула; он носи обичан путнички огртач, без икакве отмености, немаран и скоро аљкав, као и већина политичара“…

Тек што су се Немци распоредили око стола Вејганд је отишао код Фоша који је био у свом засебном вагону. „После неколико тренутака, стаклена врата се отворише маршал уђе први у својој обичној униформи, са два реда одликовања на грудима, проницљивог погледа… застаде један тренутак на прагу, пређе кружним погледом све присутне и поздрави их по војнички. Пришао је средини стола, остао је стојећи, чинио је лак покрет главом и скинуо капу“… „Раста испод средњег, али гордог држања… Очи, челичноплаве, подсмешљиве и живе. Покрети одмерени. Речи одсечне“…

Први преговори почели су у петак ујутро. За правоугаоним столом, који је заузимао скоро сву ширину вагона једна наспрам друге заузеле су места преговарачке делегације. Савременици описују ток почетка преговора:

„Маршал Фош својим врло јасним гласом:

– Коме имам част да се обратим?

Ерцбергер, на немачком:

– Пуномоћни изасланици немачке владе. (Он пружи маршалу акредитивна писма. Маршал их узе и рече:

– Прегледаћу их.

Минути дуги као векови

После тога, Фош са адмиралом Цимисом напусти салу и врати се у свој засебни вагон. Та акредитивна писма била су у дуплој експедицији. Први немачки радиограм, доиста, био је јавио, да је шеф војне делегације пешадијски генерал фон Гундел, командант једног сектора у Елзасу. Али генерал Фон Гундел није се хтео примити те мисије, па је на његово место одређен Винтерфелд.

Протекло је неколико минута, који су изгледали дуги као векови. Сви су стајали у томе мало мучном чекању. Фош се врати; он поново заузе своје место и, не седнувши обрати се Немцима:

– Шта је предмет ваше посете?

Ерцбергер: Ми смо примили предлоге Савезних сила, да дође до примирја на земљи, на мору, у ваздуху, на свим фронтовима и у колонијама.

Тумач Лапреш превео је његов одговор.

Фош: – Ја немам да чиним никакве предлоге.

Оберндорф, дипломата, интервенисао је: – Ако г. маршал више воли, ми можемо рећи, ми смо дошли да тражимо услове, под којима би савезници пристали на примирје.

Фош: – Ја немам услове.

Ерцбергер, извадивши из џепа једну хартију, прочита текст председника Вилсона, у коме се каже да је маршал Фош овлашћен да упозна немачке делегате са условима примирја.

Фош се обрати Ерцбергеру:

– Тражите ли ви примирје? Ако тражите примирје, ја вам могу рећи, под којим га условима можете добити.

Обердорф и Ерцбергер изјавише да траже примирје.

Фош: – Сад ће вам се прочитати услови, које су саставиле савезничке владе.

Он је затим сео, што су учинили и сви остали.

Вејганд узима реч и чита главне услове. То читање је трајало дуго отприлике један сат јер је требало преводити на немачки“…

По завршеном читању устао је Винтерфелд и прочитао у име немачке делегације изјаву, у којој се углавном каже, да ће немачка влада што је могуће брже простудирати те услове, али за то ће очигледно бити потребан дужи рок. Да би се избегло даље проливање крви, док немачка влада не донесе своју одлуку, предлагао је да би се још од данас требало обуставити непријатељство.

Фош је одговорио, да је он само мандатор савезничких влада. Те владе су саставиле услове примирја и одредиле рок од седамдесет и два сата. Према томе, он нема овлашћења да мимо савезничких влада доноси одлуку о прекидању непријатељства.

Ерцбергер пита да ли ће чланови немачке делегације моћи да имају засебан састанак са савезничком делегацијом.

Фош и Вемис изјавили су да су генерал Вејган и адмирал Хопе овлашћени да воде детаљну дискусију са немачким делегатима.

По утврђеном року од три дана, у понедељак 11. новембра, у 11 часова пре подне, Немци су морали дати свој одговор.

Ерцбергеру је дозвољено да својој влади пошаље један радиограм у коме је јавио да је Фош одбио њихово тражење да се привремено прекине непријатељство. Одређен је рок за одговор од 72 часа. Моли да се капетану Хелдорфу, који је са условима примирја отпутовао у Спа, олакша пут до Берлина.

Седница је завршена. Фош се први повукао. Последњи је остао Винтерфелд да регулише слање радиограма.

 

Пуцњава није престајала

Хелдорф је у два сата отпутовао аутомобилом у Спа. На његовом путу догодила се читава серија инцидената, који за мало нису онемогућили закључење примирја.

Када се Хелдорф појавио на уговореном месту са белом заставом и уобичајеним формалностима, немачке предстраже дочекале су га пушчаном паљбом. Узалуд је чинио нове покушаје, махао белом заставом, давао уобичајене знаке трубом и т. д. пуцање пушака није престајало. То се продужило и у току ноћи и изјутра. Тек пред подне немачки парламентар успео је да пређе немачке положаје. У Фошовом штабу, који је извештен о овоме инциденту, тражили су начина да једног немачког официра пошаљу авионом и авион је већ био спремљен.

Пре подне 8. новембра, Винтерфелд је водио засебне разговоре са Вејганом и адмиралом Хопеом. Винтерфелд је представио стање немачке војске и земље у најцрњим бојама. Ти преговори су трајали од осам пре подне, до девет изјутра.

После подне 9. новембра Немци су писмено саопштили своје примедбе на услове примирја. Фош их је прегледао увече. Сутрадан изјутра, он је послао свој одговор у коме је стајало да су скоро све примедбе немачких делегата одбијене.

За та два дана у Немачкој су се десиле велике промене и крупни догађаји. Баденски кнез је демисионирао, а савезници су за забринутошћу постављали питање хоће ли Немачка имати владу и какву ће моралну и материјалну снагу представљати та влада?

У недељу, 10. новембра, у 18.30, Фош је упозорио немачку делегацију да време предвиђено за припреме истиче. Исте вечери, неколико сати касније, стигла су два телеграма из Берлина у којима се потврђује да немачка влада прихвата услове примирја.

У раним јутарњим сатима 11. новембра Ерцбергер и Фош су се састали на завршним преговорима. Немачки емисар је дао све од себе да убеди Фоша да споразум буде мање строг. Фош је направио неколико малих измена, укључујући и препуштање Немцима да задрже нешто од свог оружја. Коначно, пред зору, у ноћи на понедељак, 11. новембра, у 2.15, у вагону су отворени завршни преговори. На састанку је прочитан коначни текст примирја. У 5.10 минута ујутру је потписан.

У седам изјутра маршал Фош, након што је фотографисан испред вагона за примирје, отпутовао је за Париз. У 9.30 часова посетио је премијера и министра војног Жоржа Клемансоа, „оца победе”, и предао му документ. Фош је у 10.30 часова посетио председника Рејмона Поенкареа са истим извештајем.

Непријатељства су окончана ступањем примирја на снагу у једанаест часова једанаестог дана једанаестог месеца 1918. године. Тачно у заказаном часу, један каплар 171. пешадијског пука француске армије трубом је сигнализирао дуго очекивани знак за прекид ватре.

Вест о примирју пренета је широм Европе у року од сат времена. Првобитно примирје је било на период од 36 дана, након чега је морало бити обновљено. То је учињено четири пута пре него што је потписан Версајски уговор. Рат је окончан примирјем, споразумом у коме се обе стране слажу да престану да се боре, а не да се предају.

 

Обележавање Дана примирја у нашој земљи

Рат се за нас завршио у етапама, рекао је краљ Александар у уводнику француског листа „Матен” 11. новембра 1921. „Већ 27. септембра Бугарска је тражила примирје, Аустријанци су се још неколико дана борили, а Немци до последњег часа… И тако и мимо наше велике радости ми смо имали уверење да све дотле док се Немачка држи, последња реч није речена…„Био сам у Београду већ неколико дана кад нам је дошла вест о великом и дефинитивном примирју. Ми смо са маршалом Франше д’Епреом израдили читав план о наступању. Ми смо требали сви заједно да марширамо преко Мађарске и Чехословачке чак до Баварске. Ја и данас верујем да су погледи маршалови били мудри и да би се многе послератне тешкоће избегле да нам Врховни савет није апсолутно забранио да наш пројекат о наступању не ставимо у извршење“, рекао је краљ Александар.

Пробој Солунског фронта, ослобођење Београда, а посебно уједињење 1. децембра 1918. су датуми који су у Краљевини видније обележавани од Дана примирја 11. новембра. Па ипак на тај дан приређиване су бројне манифестације, полагани венци на гробља савезника и других која се налазе у Београду. Тог дана 1930. откривен је споменик захвалности Француској у присуству краља и краљице, француске званичне делегације, председника и чланова владе и многобројног грађанства. Свечаност је била израз француско-југословенског пријатељства. „Наш народ сматра Француску по ономе што је она за нас учинила у минулим ратовима и уопште, за највећег пријатеља, наш народ Французе у истини воли !“ Следеће 1931. свечано су освећени ратничка костурница и Споменик палим браниоцима Београда у којој су сахрањени посмртни остаци пет хиљада бранилаца Београда палих у светском рату. Тим поводом одлучено је „да Општина београдска, у знак трајнога сећања и успомене на храбре браниоце Београда, који су пали у борбама 1914, 1915 и 1918. године, приређује помен сваке године на дан 11. новембра, на њиховој Костурници“.

Као државни празник Дан примирја у Србији озакоњен је 2012. Народ Србије је у драми Првог светског рата имао једну од најтежих улога и платио високу цену. Савезници су то признавали и ценили. Данашња Србија треба да обележава овај празник и да одаје пошту страдалима не само у Првом него у свим ратовима. Поштовање мртвих хероја није потребно мртвима него живима.

 

проф. др Момчило Павловић, историчар