Политика, 12.8.2016, Миливоје Иванишевић: Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића

Миливоје Иванишевић Фото: Срна

Поводом текста Вељка Ђурића Мишине „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала’”

Својим текстом у јучерашњој „Политици”, у којем се непримереним речником жали, „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала”, Вељко Ђурић Мишина највише је рекао о себи самом. Али, он то, очигледно, не схвата, јер је велика његова жеља да на страницама овог листа некако добије публицитет.

Недолично статусу који жели да има и дужности на којој се тренутно налази, он олако користи реч „лаж” и конструкцију „гомила празних речи”, ваљда да би иза тога некако сакрио празнину онога што говори. Каже да је свако тврђење да су бројеви српских ратних жртава познати „гола лаж”. А ко је то тврдио?! Да су познате тачне бројке и имена жртава, зар би „Српски меморијал” на томе уопште радио! Попис српских ратних жртава по њему је „поигравање бројевима”. Можда управо зато што он на томе није довољно порадио.

Вељко Ђурић Мишина је врло упоран у својим настојањима да оспори рад Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку (Српског меморијала). Срећом, колико нам је познато, он је засад једини упрегнуо снаге на ту страну. А зашто он то чини, ваљда сам зна, а требало би и читаоци да се замисле.

Приметно је да Вељко Ђурић Мишина сам, у своје име (иако се некад потписује и функцијом коју има), исписује текстове против „Српског меморијала”. С друге стране, текстови којима је „Српски меморијал” принуђен да узврати на његово писање, нису одраз личних ставова, већ одражавају ставове већег броја чланова Управног одбора Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. Значи, Вељко Ђурић води лични обрачун са „Српским меморијалом”.

Управо се он служи неистинама, да би подметнуо клипове у рад Друштва за подизање Меморијалног центра. У једном од својих првих текстова инпутирао је да чланови Друштва на попису српских жртава и уопште на подизању Меморијалног центра раде за новац. Онда је од тога одустао, пошто је ваљда схватио да је та његова неистина лако проверљива, јер се у „Српском меморијалу” ради – добровољно.

Он стално истиче неко своје тобожње знање о методологији рада на попису жртава. Само не каже где је то савладао и то знање применио.

Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, као и што му само име каже, жели да подигне Меморијални центар српским ратним жртвама у Београду. И ми на томе упорно, мукотрпно и студиозно радимо. А Вељко Ђурић, иако се тренутно налази на дужности в. д. директора Музеја жртава геноцида, ништа није урадио.

То што помиње колико у музеју којим руководи има доктора наука и докторанада није никакав аргумент пред приказивањем чињеница о учињеном. И он сам зна колико је доктора наука и других високостручних људи ангажовано у Друштву за подизање Меморијалног центра. Да ли би својим делом некима од њих смео изаћи „на црту”?! Скривен иза новинског папира, он се „храбро” обрушава чак и на свог бившег професора академика Василија Крестића, иначе председника Управног одбора Друштва, за кога рече да није стручњак за историју 20. века.

Рече, и оста жив. Зашто се мало боље не позабави библиографијом свог бившег професора, па му не би пало на памет да тако нешто каже!

Дрскост и непоштовање људи он показује кад онима који су задужили српску науку, културу и српско друштво, препоручује да иду да шетају Калемегданом.

Јасно је да Вељко Ђурић, нападајући „Српски меморијал” и угледне личности у њему ангажоване, жели да некако поради на својој афирмацији, кад већ до сада није успео да се у довољној мери наметне својим радом, да стекне неку врсту „популарности”, зато ми на његове изливе разних недоличности више нећемо одговарати.

Потпредседник Управног одбора Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку