Политика, 18. 08. 2023, Истраживачи и преписивачи ратних жртава

Саво Штрбац Фото: Подкаст Рубикон, screenshot

„Веритас” се залаже да свака жртва буде пописана. Али исто тако се боримо и против оних који умањују наше жртве и против оних који их увећавају без покрића. И једни и други нам наносе немерљиву штету. Патриотизам се не доказује ни увећањем ни смањењем ни својих ни туђих жртава

Почетак августа је већ 28 година резервисан за сећања на страдања и егзодус Срба из РСК. Уочи сваке годишњице „Веритас” са својим саопштењем обавештава јавност о људским жртвама у тој агресији коју хрватска страна зове „Олуја”. На евиденцији „Веритаса”, према овогодишњем саопштењу, налазе се имена 1.893 погинула и нестала Срба из ове акције и после ње, од чега 1.236 цивила (65 одсто), од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 557 жена (29 одсто), од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од „црних” рекорда грађанског рата деведесетих прошлог века на просторима претходне Југославије. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.262 лица (67 одсто), док се на евиденцији несталих води још 631 лице (33 одсто), од чега 476 цивила (75 одсто), међу којима 242 жене (51 одсто).

И ове као и претходних година износили су се и другачији подаци. Неки медији су по принципу копи-пејст преносили податке из ранијих „Веритасових” саопштења не уважавајући чињеницу да је попис „жива материја” и да се стално допуњују са подацима и информацијама за раније регистроване жртве, а скоро сваке године, нажалост, списак се прошири и за неколико нових имена.

Повремено се појаве и нови „пописивачи” жртава, који користе помене за промоцију својих „истраживања”. Тако се и ове године са парастоса у Цркви Св. Марка у Београду „у име патриотских удружења и организатора скупа окупљенима обратио и Ратко Личина, који је подсетио да је у операцији ’Олуја’ од 4. до 10. августа погинуло 2.217 људи, током целог августа 2.377, а само 4. августа 896 људи”, што су пренели скоро сви медији у Србији, из чега произилази да „Веритас” није евидентирао најмање 484 жртве из те операције!?

Звали су ме многи Крајишници и новинари и питали одакле толике разлике између „Веритасових” и података неких других организација и појединаца. И ја сам се запитао да ли смо стварно пропустили да евидентирамо толики број жртава а радимо пуних 28 година на њиховом попису. Друго питање се само наметнуло – одакле поменутом пописивачу тако прецизни подаци о жртвама.

Дознали смо да их црпи из књиге/списка „РСК – Државна документа – Књига 11 – Погинули и нестали 1990–1998”, аутора Ратко Личина/Др Александар Мартиновић, која је прошле године доспела у архив Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије, који је и (су)финансирао њено објављивање (у наставку: Списак).

„За формирање овог до сада најширег списка погинулих и несталих у рату од 1991. до 1995. године, на подручју РСК и РХ кориштена су следећа два принципа: да је лице погинуло на подручју РСК и РХ и да је лице рођено на подручју РСК и РХ”, наводе аутори у коју сврху су коришћени подаци 17 база података, који се поименице набрајају („Веритас” је на првом месту) са њиховим веб-сајтовима. После табеларног приказа следи и резиме: „укупно је до сада евидентирано 10.413 погинула и нестала у рату на подручју РСК и РХ, од чега жена 1.486 (14,27 одсто), мушкараца 8.927 (85,73 одсто)” и закључак: „Овај списак, свакако није коначан, али је најобимнији до сада. Надам се да ће у времену које долази бити допуњен и комплетиран.”

На Списку се налази чак 1.862 (!?) жртве у периоду 1990–1998, више него на ажурираном „Веритасовом” списку (8.551), сачињеном по истим принципима, који још није ни стављен на наш веб-сајт.

И „Веритас” је имао увид у све наведене „базе података”, али и у многе друге изворе који нису наведени у Списку. И није их аутоматизмом пренео на свој списак, него их је анализирао дуго и темељито: разговарао са члановима породица, сабораца, мештана и пријатеља у покушају да утврди веродостојност сваког уписа, знајући да су сви наведени субјекти у хаосу какав изазива грађански рат а поготово изгони целог становништва, у најбољој намери пријављивали нестанак неке особе и да их, након што се утврди да су живи, нису одјављивали.

Прво што се уочава у Списку је попуњеност свих рубрика за сваку жртву, иако на свим од кориштених „база података” има поприличан број непопуњених рубрика, посебно код имена родитеља и године рођења. Прва помисао нам је била да су аутори имали могућност да уђу у неке спискове који другим истраживачима нису били доступни и порадовали смо се да ћемо коначно попунити те празнине. Међутим, испоставило се да су име родитеља и године рођења произвољно уношене. Професионалним истраживачима и пописивачима жртава прво и основно правило је да се ниједан податак не уноси без покрића, јер то може довести до великих неспоразума о жртви, укључујући њен идентитет као и националну, верску и војну припадност.

Друго што упада у очи у Списку јесте велики број жртава којима као датум страдања стоји 1. август 1991, а место страдања Сисак. Један од аутора (Личина) на свом фејсбук профилу је објавио да је тога дана у Сиску страдало 528 Срба!?

Списак од 611 (595 Срба) наводних жртава у Сиску из 1991. у јавности се појавио још 1999. Његов аутор је Хрват Стјепан Комарац, који је кориштен и за кривичну пријаву Заједнице Срба у Хрватској, која је поднесена сисачком државном тужилаштву 2007, али је исте године и одбачена. Комарчев списак, на сву срећу, није тачан. „Веритас” је тај списак, у сарадњи са његовим аутором и са многим другим организацијама и појединцима из региона и члановима породица правих и наводних жртава, прорађивао одмах по његовом објављивању. Испоставило се да су већина пописаних, спасавајући животе, преко ноћи у тишини напуштали град и одлазили на територију под контролом Срба, где су им корени. И сам Комарац је 2011. у више интервјуа објашњавао да је пописивао комшије које ујутро није затекао у њиховим кућама, мислећи да су и они преко ноћи одведени и ликвидирани, те да је накнадним истраживањима утврђено да је са тог списка ликвидирана 121 особа (међу њима и шест Хрвата). Тренутно се на „Веритасовој” евиденцији сисачких жртава из 1991. и 1992. налази 119 особа (за 24 као дан убиства/нестанка се наводи 1. август, док се за остале наводе други датуми).

Треће што упада у очи у Списку су жртве из Вуковара са датумом нестанка/убиства 1. новембар 1991. Познат нам је докуменат са којег су, директно или индиректно, пренесени ти подаци. Ради се о документу под називом „Страдали Срби са подручја Вуковара” у којем се укупно налази 414 жртава са више локација по граду и околним насељима (110 их је извађено из Дунава, а 44 нестало). Пошто се на изворном списку ретко наводе имена родитеља и године рођења, а још ређе њихова национална, верска и војна припадност, „Веритас” већ годинама покушава утврдити ко су, чије су и одакле су те жртве, користећи, поред горе поменутих начина, и евиденције жртава хрватских службених институција. Међу жртвама са тог списка до сада смо утврдили немали број оних који су били припадници хрватске националности, односно њихових оружаних снага и полиције, а неке смо пронашли и међу живима.

И да се вратимо на списак страдалих Срба у хрватској агресији на РСК у августу 1995. Међу првих неколико стотина са Списка, уочили смо најмање 20 особа за које је „Веритас” утврдио да су их породице пријавиле да су нестале или погинуле, за које смо накнадно утврдили да су остале на својим имањима или су изашле у Србију или друге републике бивше СФРЈ у колони или појединачно. Даље нисмо ни проверавали. Било је јасно одакле разлика у броју жртава.

„Веритас” се залаже да свака жртва буде пописана. Али исто тако се боримо и против оних који умањују наше жртве и против оних који их увећавају без покрића. И једни и други нам наносе немерљиву штету. Патриотизам се не доказује ни увећањем ни смањењем ни својих ни туђих жртава.

Саво Штрбац