Политика, 19.3.2024, Саво Штрбац: О СПЦ у хрватском Сабору

Саво Штрбац Фото: Вечерње новости

Протекле недеље у Хрватској се десило много значајних догађаја: Сабор је усвојио измене Кривичног закона с новом одредбом о санкционисању цурења информација из истраге и изабрао „проблематичног“ Ивана Турудића за главног државног тужиоца и истог се дана распустио, што је било очекивано. Наредног дана председник државе Зоран Милановић је расписао парламентарне изборе за заступнике у Европском парламенту за девети јун, што је такође било очекивано, те парламентарне изборе за заступнике у Хрватском сабору за 17. април, што пада у среду, што није било очекивано, и истог дана објавио да ће се кандидовати као независни и нестраначки кандидат на листи СДП-а на изборима за Хрватски сабор а након изборне победе, у коју је сигуран, да ће одступити са дужности председника републике и уз подршку нове већине у парламенту преузети функцију премијера, што је било и неочекивано и шокантно за целокупну хрватску јавност.

И струку и јавност посебно је изненадила Милановићева објава да до преузимања нове дужности, наставља обављати дужност председника државе у складу са својим уставним обавезама. Управо ова последња у низу одлука које је Милановић донео у петак 15. марта, је и једино спорна.

СДП сматра да овај поступак председника државе није забрањен ниједним чланом Устава, а оно што није забрањено допуштено је. С друге стране ’уставна стручњакиња‘ Сања Барић тврди да, без обзира на то у Уставу забрана оваковог поступка не постоји, кандидатура за премијера је неспојива са истовременим обављањем функције председника државе. И једна и друга страна позивају Уставни суд да донесе своју одлуку по овом питању, из којег је најављено да ће одлуку донети у што скорије време.

Иако ми у време писања овог текста (недеља) одлука УС није била позната, прогнозирам да ће Милановић и по доношењу одлуке остати кандидат за премијера и под условом да се одмах мора одрећи функције председника државе, која је ионако ’политички фикус‘ у постојећем хрватском друштвено-политичком уређењу, у којем је сва власт концентрисана у премијерској функцији. А и због директног одмеравања снага са актуелним премијером Пленковићем на личној разини и у првој изборној јединици у граду Загребу и на државном нивоу за премијерску функцју у наредном мандату.

Снимак овог догађаја траје непуна три сата. Ко има времена (и желудац) може погледати шта су говорили сви учесници овог скупа, укључујући и бившег свештеника СПЦ

У сенци поменутих одиграо се и још један догађај под кровом Хрватског сабора само дан пре његовог распуштања у форми округлог стола под називом „Утицај Српске православне цркве на политичке токове и догађаје у Хрватској, Србији и Црној Гори: јуче данас сутра“.

Иако се цела расправа могла пратити у директном интернетском преносу на саборском јутјуб каналу, о њему ниједан медиј у Србији није ништа забележио а тек понеки у Хрватској и у Црној Гори. И мени би вероватно промакао да ми линк на снимак овог догађаја на „Јутјубу“ истог дана није послат са више адреса.

Из поменутих медија дознајем да је овај догађај одржан у формалној службеној организацији „Хрватског била“, „Хрватских суверениста“ и „Хрватске странке права“, а у режији саборског заступника Анте Пркачина, да су на скупу говорили „Бојан Јовановић, изузетно храбри екскомуницирани свећеник СПЦ из Београда, који годинама успркос невјеројатним притисцима и животној угрози у Србији, покушава сензибилизирати српску, регионалну, еуропску и свјетску јавност о размјерима зла у самој хијерархији СПЦ-а документирајући неоспорне доказе“, затим црногорски интелектуалци и суверенисти Милорад Поповић, Никола Костов Челебић и академик Сретен Вујовић, праваш Томислав Јоњић, суверенист Марко Милановић Литре, криминалист, правник и политичар Никола Кајкић, те модератор Анте Пркачин. Међу тридесетак назочних ту су били саборски заступник проф. Горан Додиг и Жељко Сачић, те низ припадника странака организатора” (цитати из текста „Феномен и моћ СПЦ – јесу ли ‘три Пуповчева’ гласа узрок статуса СПЦ-а у Хрватској“, аутора Марка Љубића, објављеног 14. марта у „Хрватском гласнику“).

Снимак овог догађаја траје непуна три сата. Ко има времена (и желудац) може погледати шта су говорили сви учесници овог скупа, укључујући и бившег свештеника СПЦ Бојана Јовановића (који се појавио у свештеничкој одежди), из чијег излагања дознајем да је рашчињен пре десетак година, да је аутор неког “експозеа”, чији су рецезенти тројица Хрвата, а један од њих је и Пркачин, да живи у Београду где је основао једну малу невладину организацију, да је на ову тему учествовао на разним самитима широм света, укључујући и два пута у Европском парламенту уз помоћ Хрватице Руже Томашић.

Немам намеру да препричавам штa су поједини учесници говорили на овом скупу нити да оцењујем њихова излагања. Основна намера ми је, заправо, да укажем на ’цркву‘ у коју се дошао молити за спас СПЦ њен рашчињени свештеник, чије име за ову причу није ни битно.

На званичном сајту Хрватског сабора пише да је Анте Пркачин (1953) рођен у Славонском Броду, где је завршио гимназију, да је у 10. сазив недавно распуштеног сабора ушао на листи „Домовинског покрета“, да би 2023. постао независни док није основао странку „Хрватско било“. Из других извора може се ишчитати да је и пре тога више пута био заступник у Хрватском сабору и то увек на листама најекстремнијих проусташких странака, да је једном био и председнички кандитат, а за време рата деведесетих да је био припадник ХОС-а, паравојне формације радикалних хрватских националиста које су деловале у Хрватској и БиХ, који се својим именом, иконографијом и ратним циљевима наслањао на режим НДХ, где је догурао до начелника штаба и до генералског чина.

Ових дана од београдског адвоката Милана Вуковића, бившег судије и председника Окружног суда у Славонској Пожеги, дознајем да се поменути Пркачин осамдесетих година прошлог века у Славонском Броду бавио угоститељством и да је у свом поседу имао три кафића, да се бавио и растурањем дроге што му се толерисало као ’корисном‘ сараднику УДБЕ, али кад се навелико почео бавити и шверцом кафе, због недозвољене трговине правоснажно је осуђен на 2,5 године затвора, и након дугог избегавања на крају је ипак отишао на издржавање казне, да би му, након свега 11 дана проведених у затвору, безусловна затворска казна од стране Врховног суда била ванредно ублажена тако што му је изречена казна условљена. То је било у јесен 1990, када је власт у Хрватској већ преузео ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом.

И остали присутни на поменутом скупу, на којем је „указана част Србину и свештенику СПЦ“, имају сличне биографије и исти став према СПЦ као Пркачин.

Дакле, каква мука и невоља натера човека, који за себе тврди да је српски патриота и да жели само очистити СПЦ од криминалних елемената, да за остварење тога ’узвишеног‘ циља тражи помоћ од особа попут поменутог Пркачина и дружине?

Не верујем да је у питању незнање, јер сваки завршени богослов СПЦ у току школовања стекне барем основно знање о страдању његових сународника од усташа у Другом светском рату и од њхових идеолошких следбеника у рату деведесетих. Не верујем ни да је случајно ’залутао‘ на поменути скуп, јер се сам хвали да је пре Загреба уз помоћ Руже Томашић (којој сам због проусташких ставова такође посветио један текст на овим страницама) са истом причом два пута већ био у ЕП, те да су му чак тројица Хрвата писали рецензије за његов ’експозе‘, који их је, по уводним речима Пркачина, и окупио у Хрватском сабору. Мора да је нешто друго, и много ружније и много тужније, у питању.

Није ми јасно ни зашто Србија није реаговала неком дипломатском нотом а знам да су надлежни у реалном времену били упознати с говорима учесника на овом скупу. Подсећам да је Хрватска Србији уложила протестну ноту у децембру прошле године ради одржавање трибине на Правном факултету у Београду у организацији студената под називом „Правни субјективитет РСК“ (о чему сам такође писао на овим страницама). Нисам приметио ни да је СПЦ јавно протествовала против одржавања овог скупа под куполама највишег законодавног тела у Хрватској.

Кад су овакве теме на дневном реду, без обзира на то колико била минорна група која их заговара и пропагира, морало би се јавно реаговати и осудити такве појаве. Ако ни због чега другог онда због верника. Ћутање се неретко тумачи као одобравање, а ми у „Веритасу“ не желимо да будемо саучесници у ћутању.

Саво Штрбац