Политика, 19. 5. 2023, Да ли Хашки трибунал може да пише српску историју

Међународни трибунал за бившу Југославију Фото: ИН4С

Механизам за информисање заједница погођених сукобима (ПМИ) представио је Приручник за наставнике историје за земље некадашње СФРЈ, који би требало да им помогне да користећи грађу Међународног кривичног суда за бившу Југославију предају ученицима о сукобима на тлу бивше СФРЈ, наведено је у саопштењу на сајту Мађународног резидуалног механизма за кривичне судове у Хагу. Ова вест подигла је прашину у српској јавности, која je тридесет година након ратног крвопролића током деведесетих година прошлог века на овим просторима и даље подељена у ставовима око улоге и рада Хашког трибунала.

Како је саопштио ПМИ, приручник су припремили представници неколико удружења наставника историје из бивше Југославије и Европског удружења наставника историје. Идеја за приручник настала је током радионица ПМИ на којима су наставници историје из региона бивше Југославије, међу којима су били и наставници из наше земље, обучавани како да на најбољи могући начин укључе судски утврђене чињенице у образовни материјал који се односи на ратове деведесетих у региону. Од почетка ПМИ пројекта, у јануару 2019, кроз такве радионице прошло је око 500 наставника историје.

Председница ПМИ, судија Грациела Гати Сантана је истакла да ће приручник омогућити наставницима и професорима историје да ученицима и студентима помогну да „уобличе приступ учењу о ратним сукобима”.

На питање да ли ће то „уобличавање приступа учењу о ратним сукобима” проћи и рецензију српских просветних власти, Дејана Милијић Субић, заменик директора Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), истиче да су они, осим што министру предлажу одобрења уџбеника, задужени за одобравање додатних наставних средстава за ученике. У случају приручника за наставнике, па и у случају овог из Хага, наставницима је дата слобода избора.

„Закон полази од начела да су наставници квалификовани и компетентни да сами изаберу литературу за себе, тако да приручници за наставнике не подлежу обавези одобравања”, навела је Дејана Милијић Субић.

Татјана Мишовић, руководилац Центра за развој програма и уџбеника ЗУОВ, истиче да аутори програма наставе и уџбеника, као и наставници који их непосредно остварују, свој рад заснивају на резултатима историјске науке, на чињеницама до којих се дошло научним истраживањем, а не наметањем тумачења историјских догађаја, појава и процеса од стране институција које се не баве науком. Сматра да документа која су коришћена у процесима пред Међународним судом за ратне злочине могу бити корисна као извори историчарима који ће реконструисати догађаје из ратова на простору бивше Југославије и утврдити „како је уистину било”, али, напомиње да пресуде тог суда не могу да одређују процес остваривања наставе и учења историје.

– Приручници за наставнике не припадају категорији уџбеника или додатних наставних средстава, те за њих није прописана процедура одобравања. У програмима се наши наставници охрабрују да што више анализирају историјске изворе са ученицима, јер их пажљиво одабраним историјским изворима и добро формулисаним питањима стављају у положај да сами доносе закључке, уместо да им се чињенице само презентују – објаснила је Мишовићева.

Како је нагласила, коришћење извора у остваривању наставе и учењу није спорно. – Али је од суштинске важности да се обезбеди да ниједно међународно или национално политичко тело не сме да има монопол на интерпретацију прошлости – указала је Мишовићева.

Ратови изазвани распадом СФРЈ су, каже, неизоставна тема у историји за осмаке, трећем и четвртом разреду гимназије и у одговарајућим разредима стручних школа. Она истиче да исходи учења предвиђају да по завршетку осмог разреда и усвајања сазнања о распаду СФРЈ, ратним злочинима и страдању цивилног становништва ученик буде у стању да, између осталог, изведе закључке о узроцима, току и последицама тих ратова, користећи изворе различитог порекла. Као и „да препозна пропаганду, стереотипе и идеолошку позицију у историјском извору и формулише став који се супротставља манипулацији, а уз то се критички односи према информацијама из медија користећи се историјским знањима и вештинама”.

Историчар проф. др Момчило Павловић сматра да ученици, на пример осмаци, нису на том нивоу историјске писмености да самостално разлуче шта је пропаганда, циљана акција, а шта је историјска чињеница и да им у томе треба подршка наставника. Да би дело попут поменутог хашког приручника на било који начин ушло у наставни процес, о њему, свој суд, како каже, претходно морају дати просветне власти, у складу са прописима и процедурама.

– Документација коју је прикупио Хашки трибунал је огромна база коју историчари користе, али сама та документа, а посебно пресуде суда у Хагу нису довољан или су само један од историјских извора. Односно, историчари могу само да констатују чињенице да је неко осуђен, али никако да то буде целовита историјска истина, посебно не да уђе у уџбенике тако како је та истина у Хагу формулисана. Јер без хронологије и историјског контекста не могу се разумети ни пресуде, ни рад Хашког трибунала. А он је такав, какав је. Суд у Хагу може да публикује шта хоће, независно од ставова из Србије, ово је један у низу њихових пројеката, али постоје процедуре и институције које треба овде да одлучују о укључивању тога у наставни процес. Увек ће бити људи који ће се укључивати у такве пројекте из разних, углавном материјалних разлога – изричит је проф. Павловић.

Напомиње да треба од твораца приручника сазнати о каквом се то пројекту ради, ко су учесници – наставници из региона, како су изабрани, на основу чега се тврди да ће ова читанка да „помогне да уобличе приступ учењу о ратним сукобима” и који је циљ пројекта. Наглашава да, иако није довољно упознат са циљевима поменутог пројекта, овде осећа тенденцију да се рад и резултати рада Хашког трибунала представе као универзалне чињенице које не треба ни критиковати ни преиспитивати и да их треба унети у програме и наставна средства.

– Тенденцију да нас подуче и да нам открију истину, коју ми или не знамо или нећемо да прихватимо. У крајњој линији да се оправда не само рад трибунала, који је историјска чињеница, већ и НАТО агресија. Било би добро да начине сличан пројекат, финансирају и направе приручник за наставнике и студенте из западних земаља о томе како представити и како подучавати о НАТО агресији на СРЈ, убијању цивила забрањеним касетним бомбама, отимању Косова и Метохије из састава Србије војним и политичким помагањем сепаратизма и слично – предлаже проф. Павловић.

 
Драгана Јокић-Стаменковић