Политика, 2. 1. 2021, Проф. др Слободан Чикарић: Сатански пир на Дубичком мосту

Дубички мост фото: Политика, Википедија

За време Наполеонове Илирије (прва деценија 19. века) изграђен је дрвени мост на реци Уни који је спајао Босанску и „каурску” Дубицу (Банија). После Туђманове „Олује” ова насеља су преименована у Хрватску Дубицу, на левој страни реке и Козарску Дубицу, на десној страни реке.

У априлу 1941. године нацистичка Немачка је окупирала Југославију. Терор и злочини над Србима су почели током првих месеци окупације и постојања НДХ. Народ Босанске Крајине диже се на устанак у јулу 1941. године. Подручје Козаре – простор између река Гомјенице, Саве, Уне и Врбаса – било је једно од најснажнијих жаришта партизанског покрета у Југославији.

У пролеће 1942. године партизани су ослободили Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. Слободна територија се простирала од реке Саве, преко Козаре, до Грмеча. Схвативши да су Бања Лука и рудник гвожђа Љубија у опасности, Немци и усташе су организовали офанзиву с циљем уништења партизанског покрета.

Почеле су припреме за офанзиву великих размера. На Јеласу (сеоски пашњак на левој страни реке Уне) импровизован је аеродром са кога су на Козару полетали борбени авиони у народу познати као „штуке”, док су се велике оклопне јединице, као и тешка артиљерија, гомилале на левој страни реке Уне. Готово 40.000 усташко-немачких војника наоружаних модерним пешадијским наоружањем било је спремно за акцију.

Директни окршај партизана и немачко-усташке војске десио се 3. јула 1942. године. Партизани су схватили да фронталну борбу са непријатељем не могу да прихвате због диспропорције, па су одлучили да направе пробој кроз усташко-немачки обруч, који се стезао око Козаре, што су и успели – код Витловске. На Грмеч је стигло 900 партизанских бораца. Формиран је нови одред.

Заробљени одрасли Срби из Хрватске Дубице дотерани су на Дубички мост на којем су постројени уз саму ограду моста на доњем делу, а на супротној страни моста налазио се строј усташа са репетираним пушкама усмереним на заробљенике. У међувремену је пристигао овај строј заробљеника и наш комшија Јово Бујић (20), рањени партизан кога смо ми (мајка и троје деце), у запрежним колима довезли из бега на Козари.

На самом почетку заробљеничког строја налазио се брат Митар (1924), отац Стеван (1904) у средини, а комшија Јово Бујић (из чијег смо бунара узимали воду за пиће) на крају. И баш у тренутку укључивања у строј заробљеника комшије Јове Бујића, долази на мост, лаганим корацима, из правца Хрватске Дубице, усташки часник (официр). За часником скакуће (као јаре) предратни пијаница и скитница, Србин православац, кога су звали Бајро.

Бајро је на овој крвавој позоришној сцени добио улогу Понтија Пилата. На кога Бајро покаже прстом у строју заробљеника, тога усташе извлаче из строја, доводе до ограде моста, окрећу га лицем према реци и хицем у потиљак убијају и преко ограде моста бацају у реку. Душа несрећног човека одлази у „вечна ловишта”, а тело наставља да плови Уном до Саве, и уколико уплови у матицу реке „добија шансу” да доплови до ушћа Саве у Дунав – до Београда.

Стиже усташки часник до почетка строја, зауставља се и окреће према заробљеницима, исто то ради и Бајро. Часник погледа Бајру, овај баци поглед на заробљенике. Прелази погледом преко првог, другог и трећег (брат Митар) заробљеника и зауставља се на четвртом несрећнику. Био је то други наш комшија, годишта мога оца (1904), Митар Крагујевић. Усташе га извлаче из строја и, по процедури напред описаној, шаљу га на „онај” свет. Часник се помера неколико корака дуж строја заробљених Срба, Бајро скакуће полупијан за њим. Изводи из строја браћу Мајсторовиће који завршавају као и претходници, и све се то понавља.

Стижу часник и Бајро до средине строја. Ту се налази наш отац, висок готово два метра, са великим брковима, необријан. Усташки часник размишља: ако иког треба Бајро да изведе из строја, то је управо наш отац. Очев и Барјин поглед се сусрећу. Тај сусрет погледима трајао је један трен. Бајро спушта поглед, а часник невољно наставља своју крваву смотру. И тако је Бајро до краја строја послао на „онај” свет још неколико заробљеника, да би усташе без Бајрине помоћи извукле из строја последњег рањеног заробљеника, комшију Јову Бујића, чији се живот завршава у 20. години.

Несрећни Бајро доживео је трагичну судбину његових сународника Срба, побијених на Дубичком мосту. Једнога дана дошао је у сеоску кафану која се налазила на дубичком тргу, поздравио присутне усташе усташким поздравом и подигнутом руком: „За дом спремни”. Усташе су биле пијане, извеле су га из кафане, одвеле на обалу Уне, убиле га и бациле у реку.

У дубичкој општини усташе су убиле 1.695 Срба, оба пола и свих узраста. Ја сам успео да се провучем између Сциле и Харибде („Кречане” и Јасеновац) и са мајком стигао у једно немачко село, недалеко од Гетеовог Вајмара где смо дочекали крај рата.

Неки моји пријатељи, интелектуалци високог ранга, питају ме зашто „копам” по старим ранама, јер је то непродуктиван посао. Уместо одговора, цитираћу великог Цицерона: „Људи без познавања своје прошлости остају заробљеници свести, сличне свести детета, који нити знају одакле долазе, нити куда ће отићи. Упознати своју прошлост – значи одрасти”.

 
Проф. др Слободан Чикарић,
универзитетски професор у пензији