Политика, 25.4.2023, Саво Штрбац: Промотери тзв. Хрватске православне цркве

Перформанс тзв. хрватске православне цркве у Загребу 2017. Фото: Вечерње новости

„Готово седам година Хрватска православна црква (ХПЦ) покушава се регистровати као верска заједница у Хрватској. Њихову правну борбу да из удружења постану верска заједница ових је дана поновно осујетило Министарство правосуђа и управе … “, објавио је почетком априла о.г. портал народ.хр, а пренело још неколико хрватских, углавном проусташких, медија.

Из поменуте објаве дознајемо да у Евиденцији верских заједница у Републици Хрватској постоји чак 55 верских заједница, попут хиндуистичке, будистичке, сцијентолошке…, које као такве смеју деловати на територији те државе, али међу њима нема тзв. ХПЦ, коју њен челник, “хрватски архиепископ” Александар, покушава регистровати као верску заједницу од 2017, када је поднео захтев за упис у Евиденцију верских заједница. Министарству правосуђа и управе требало је две и по године од првог захтева да донесе негативно решење, против којег је тзв. ХПЦ поднела управну тужбу, коју је Управни суд својом пресудом одбио, док је Високи управни суд, по жалби тзв. ХПЦ, поништио предходне одлуке и предмет вратио надлежном министарству, које је у поновљеном поступку, 22. марта о.г., поново донело негативну одлуку, коју је потписао министар Иван Маленица.

Критикујући одлуку министра, а посредно и целу Владу РХ, “хрватски архиепископ” Александар изјављује: “Све ово нас неће поколебати и остајемо у нади да ће судска власт у Хрватској пронаћи у себи снагу и супротставити се извршној власти у њеној самовољи и бахатости те увести владавину закона у демократској Хрватској како бисмо могли уздигнути обновљену ХПЦ у њеном пуном сјају у Божјем имену и на добробит благовјерног хрватског народа”.

И није стао. Окупио је око себе “праве православце” попут Тихомира Дујмовића (новинара и публицисте, аутора књиге “Разговори са др. Антом Цилигом” и ВХС-а о кардиналу Степинцу), Дамира Боровчака (члана Хрватског друштва католичких новинара), Игора Вукића (српских корена, који тврди да у усташком логору Јасеновац није било убијања), Марка Јурича (телевизијског водитеља, који се отворено залаже за легализацију усташког поздрава “за дом спремни”), Вјекослава Крсника (некадашњег дописника Танјуга из Сплита и Аустралије, једног од оснивача ХИНА-е те дугогодишњег слободног новинара у Њујорку и Загребу)…, и кренуо широм Хрватске да промовише зборник радова о тзв. ХПЦ, у којем се налази и прилог хрватског ратног војног инвалида Мариа Филипија, аутора књиге “Никола Тесла испод паучине”, у којој “доказује” да је Тесла, иако од родитеља православаца, по држави рођења, Хрват по националности.

Њихове ставове сублимирао је најстарији и најискуснији међу њима Вјекослав Крсник (84) у свом тексту „Пленковићев министар одбио судску пресуду за регистрацију ХПЦ“, објављеном 9. априла на порталу “Пројект Велебит”, који у најкраћем гласе:

У Хрватској живи знатан број грађана који се изјашњавају као Хрвати православне вере (по попису из 2011. око 17.000, а по попису из 2021. по процени око 40.000), који због разних политичких и историјских околности нису били верски организовани као што је то било за време НДХ кад је постојала ХПЦ на челу с патријархом Гермогеном, која је била призната од Цариградског патријарха и Васељенског сабора православних цркава, а која је престала постојати поразом НДХ када су партизани побили цело свештенство са патријархом на челу. Регистрација ХПЦ је изузетно важно политичко и идентитеско и верско питање “јер је статус ХПЦ грубо нарушен деловањем тзв. Српске православне цркве (СПЦ) у РХ, која правно не постоји у РХ, пошто није регистрована, па практично делује илегално, што јој не смета да у Хрватској сваке године убира на милионе евра од некретнина што их је добила уговором потписаним с владом Ивице Рачана, који новац шаље у Србију за финансирање СПЦ-е”; Политичко-правосудна битка за оснивање ХПЦ се наставља с једне стране делатношћу архиепископа Александра, а с дуге стране настојањем још недовољно снажног удружења Хрвата православне вероисповести да Хрватска коначно добије аутокефалну ХПЦ признату од цариградског патријарха и Васељенског сабора православних цркава, за што ће требати уложити доста труда и напора.

НДХ: Корени „хрватске православне цркве“, сусрет Анте Павелића и тзв. митрополита Гермогена Максимова, 1942. Фото: Вечерње новости

Само неколико дана касније, телевизијски водитељ Марко Јурич, који се често виђао у пратњи “хрватског архиепископа” Александра (Бугарина, “повезаног са неком лажном међународном црквом у Паризу”) приликом вршења његових црквених обреда (испред паноа са стилизованим православним крстом на усташком грбу испод натписа “Хрватска православна црква” исписаног латиницом), од стране Општинског кривичног суда у Загребу неправоснажно је осуђен на десет месеци затвора, условно на две године, због тога што је у јануару 2016. у емисији телевизије З1, алудирајући на тадашњег загребачког митрополита Порфирија, поручио: “Дакле, драги моји Загрепчани, када се шећете Цветним тргом, поготово мајке с децом, припазите да не би који од тих четничких викара истрчао из цркве и мало у својој најбољој манири клања извео свој крвави пир на нашем најлепшем загребачком тргу”, с образложењем “да је својим коментарима код већег броја људи желео потакнути осећај мржње и нетрпељивости према припадницима српске националне мањине, верницима православне вероисповести и свештенству СПЦ-а”.

У заштиту права тзв. ХПЦ укључио се и Аустралијско–хрватски конгрес, који је 4. априла о.г. премијеру Пленковићу послао писмо у којем се, поред осталог, наводи: “Поштовани председниче, не улазећи у историјске чињенице, права хрватског народа на своју властиту православну цркву, овде се не ради о неком политичком чину, нити се брани опстанак других сличних православних цркава у Хрватској, него се ради о избору, праву сваког човека да своју веру испуњава онако како он то жели, што је уствари гарантовано и у Уставу РХ. Зато апелујемо на Вас, на Владу РХ, да коначно омогући регистрацију Хрватске православне цркве у РХ”.

Питање верских заједница у РХ уређено је Законом о правном положају верских заједница (НН 83/02, 73/13), којим је предвиђено да се новоосноване верске заједнице уписују у Евиденцију верских заједница, коју води Министарство правосуђа и управе, подношењем захтева за упис уз који се доставља: акт из којег је видљиво да верска заједница има најмање 500 верника и акт из којег је видљиво да је новооснована верска заједница као заједница верника прије подношења захтева била уписана у регистар удружења најмање пет година.

Један од услова тзв. ХПЦ је у међувремену испунила. Наиме, Хрватска православна заједница регистрована је 2017. као удружење грађана с циљем “ревитализације Хрватске православне цркве нестале у Другом светском рату те духовног развитка и унапређења квалитете живота – појединаца кроз учење о православљу као таквом”. Ако још направе и списак од најмање 500 верника, што не би требало бити проблем ако их се по задњем попису становништва пописало око 40.000 (?!), регистрација је извесна.

И поред свега што нађох и написах о ускрслој тзв. ХПЦ и њеним промоторима, и даље ми је енигматично одакле толики број Хрвата међу православцима у време када је у њиховој матичној држави још увек присутан процес похрваћења и покатоличења Срба. Сва је прилика да су у процес “десрбизације” православне вере у Хрватској укључени много јачи играчи од бугарског распопа Александра и поменутих промотера.

Саво Штрбац