Саво Штрбац Фото: Подкаст Рубикон, screenshot
И ове године је Република Хрватска 18. новембра обележила Дан сјећања на жртве Домовинског рата и Дан сјећања на жртву Вуковара и Шкабрње”, који се од 2019. обележава као државни празник и нерадни дан. По извештајима хрватских медија, у Вуковару се окупило око 120.000, а у Шкабрњи око 20.000 људи. У Шкабрњи је био актуелни председник државе Зоран Милановић, а у Вуковару премијер Андреј Пленковић са елитама хрватског друштва. У вуковарској “колони сећања”, за разлику од прошле године, изостала је усташка иконографија, која се ове године преселила у Шкабрњу.
“Очито је реч о политичкој провокацији и слању поруке да се све аритмије у друштву, неправилности и историјске ревизије и даље одвијају под паском политике. Тамо где је био Пленковић направљен је политички конструисан искорак према исказивању пијетета, а тамо где је био Милановић створен је историјски, и то никако није случајно” сматра Марко Вучетић, задарски универзитетски професор филозофије и религије (www.portalnovosti.com/reziranje-pijeteta).
И ове године присталице проусташке десничарске странке Домовински покрет (ДП), актуелни коалициони партнер странке на власти Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), спречили су легално изабране представнике Самосталне демократске српске странке (СДСС) да дан раније спусте венце у Дунав за све вуковарске жртве, укључујући и српске, због чега су, након парастоса за све невино пострадале грађане Вуковара у Саборној цркви Светог оца Николаја, положили венце подно крста у дворишту храма.
Вуковар и Шкабрња су тога дана 1991. из руку хрватске војске прешле у руке ЈНА и локалних српских власти. У то време ЈНА је била једина легитимна војска и даље заједничке и једине међународне признате државе СФРЈ. У Вуковару је било много жртава и с једне и с друге стране, и у току борби и после њих. Најтежи и у јавности најпознатији злочин над заробљеним хрватским војницима и цивилима десио се два дана по паду Вуковара на “Овчари”, где је стрељано 200 лица. За тај злочин судило се многим припадницима ЈНА, ТО, добровољцима и функционерима Републике Српске Крајине и Републике Србије и у Хагу и у Београду и у Вуковару и у Осијеку. Пред осјечким Жупанијским судом десетинама припадника поменутих категорија суђења су још су у току. Слично је и за Шкабрњу.
Истог дана када су пали Вуковар и Шкабрња, падале су и главе српских цивила и војника широм Хрватске: у логору у Пакачкој Пољани само из западнославонских села Кип и Клиса побијено је 18 од 24 похапшена цивила, а у Огулину убијено је седам заробљених српских територијалаца, а дан касније и троје похапшених српских цивила. Злочинима у Огулину и посвећујем наставак овог текста.
Припадници ТО из села Дабар, општина Оточац, одрађивали су 16. новембра 1991 своју смену на положају између села Липице и Глибодол. Тог дана, у сукобу са припадницима хрватских оружаних снага, које су се у то време звале ЗНГ, животе су изгубили Стојан Чутурило (44), Стево Влаисављеви (43) и Петар Бобић (39). Прва двојица су страдали од експлозије приликом окретања тела једног погинулог припадника ЗНГ-а, које је предходно било минирано. Мртво тело трећег пронађено је након 18 дана и сва тројица су сахрањена на месном гробљу у Дабру. Њихови саборци Никола Клиска (29), Милан Клиска (29), Илија Клиска (23), Миле Влаисављевић (39, Ђуро Влаисављевић (27), Душко Влаисављевић (19) и Буде Цвјетићанин (27) заробљени су и доведени у Огулин и смештени у просторије команде одбране града Огулина, где су били под стражом. Судбина Петра Бобића (34) и Стеве Лолића (31) још је непозната. Дабарчани тврде да су и њих двојица заробљени, а пошто нису стигли са осталима у Огулин, претпостављају да су ликвидирани негде успут а њихова тела највероватније бачена у неки бунар или безданку.
Два дана по заробљавању, 18. новембра, припадник 143. бригаде хрватске војске Иван Михалић, зв Мехо, наоружан аргентинском јуришном пушком, око 20 сати дошао је до објекта где су се налазили заробљени српски територијалци. Више хрватских медија у више наврата је писало да је Мехо тог дана био на сахрани свога рођака Томе Пушкарића, који је четири дана раније погинуо у борби са ЈНА и ТО у Глинској пољани код Петриње, и да је у жељи да освети рођака, у алкохолисаном стању, дошао да побије заробљене српске територијалце. У тој намери покушао је да га спречити чувар Јосип Салопек, али се пред упереном пушчаном цијеви склонио. А Мехо је отворио врата просторије у којој су на поду седела седморица заробљеника и наредио им: “На ноге! Устајте!”. Кад су устали, осуо је рафале по њима. Сви су побијени на лицу места. Убица је мирно ишетао из зграде и отишао на још једну ракију, да наздрави “јуначком подвигу”.
Дан после овог хладнокрвног убиства седам заробљеника, 22 цивила српске националности са подручја општине Огулин приведена су на информативни разговор у ресторан Полицијске станице у Огулину. Пре него је и започет разговор са приведенима, у просторије ресторана ушао је тада активни војник хрватске војске, Младен Пушкарић, зв. Стипица, и одмах испалио рафал из аутоматске пушке по приведеним цивилима. На лицу места убијени су Душан Плећаш (1947) из Огулина и Божо Мандић из Јосипдола, док је Никола Папић (1936) из Доње Дубраве задобио тешке телесне повреде, од којих је преминуо 23. новембра 1991. у КБЦ Ријека. Вероватно му је повод, као и Мехи, било убиство презимењака Томе Пушкарића и Мехин “јуначки подвиг”, који је предходне ноћи слављен у граду и околини.
Посмртни остаци убијених цивила враћени су њиховим породицама, које су их и сахраниле у породичним гробницама, док су посмртни остаци побијених територијалаца кремирани у Загребу, а њихове урне предате су српској страни 3. априла 1992. на чекпоинт Унпрофора Марковац на Гацком пољу. Само је породица Буде Цвјетићанина преузела урну и сахранила је у породичну гробницу у Дабру, док су друге урне остале у сеоској цркви у селу Залужница, пошто породице нису хтеле или могле да их преузму.
Убица седам заробљених крајишких територијалца Иван Михалић није ни хапшен, све док два месеца касније, након свађе на приватном слављу међународног признања Хрватске, није убио двојицу сународника – Милана Турковића и свог рођака Фрању Михалића. Војни суд у Карловцу пресудом од 26. јуна 1992. осудио га је на 14 година затвора због ратног злочина против ратних заробљеника. Издржао је тек мањи део изречене казне пошто га је тадашњи председник РХ Фрањо Туђман помиловао у три наврата: у мају 1994, када му је казна умањена за пет година, четири месеца касније када му је скраћена за још четири године, и у фебруару 1997, када је пуштен на слободу.
За Михалићево помиловање лично се заложио и тадашњи кардинал Фрањо Кухарић, који је у пролеће 1995. послао писмо Хрвоју Шаринићу, тадашњем шефу Туђмановог кабинета. У Шаринићевом одговору забележено је да је приликом прва два помиловања “посебно цењено Михалићево суделовање у домовинском рату те чињеница да је био рањен као припадник ХВ-а”. Хрватски медији су забележили да се ускоро по изласку из затвора вратио криминалу и то трговини оружјем и наркотицима.
Убица тројице српских цивила Младен Пушкарић пресудом Војног суда у Карловцу од 7.јула 1992. године проглашен је кривим због кривичног дела обичног убиства и осуђен на казну затвора у трајању од девет година. И њега је помиловао Туђман, тако да је у затвору одлежао тек неколико месеци. Након изласка на слободу вратио се на ратиште, а данас је пензионисани пуковник ХВ-а и власник стана у Огулину, који му је додељен због “страдавања” у рату.
Српски Демократски Форум за убијене цивиле и неколико породица убијених крајишких територијалаца, почетком прве деценије 21. века поднели су Тужилаштву хашког трибунала кривичне пријаве за поменута убиства у Огулину од 18. и 19. новембра 1991, али, осим обавештења подносицима да су примили њихове поднеске, нису предузимали никакве кривичноправне активности.
Уместо политичких представника Срба у Хрватској, ове године су венце у Дунав за све цивилне жртве рата положили представници из удружења Ветерани Домовинског рата и антифашисти (ВеДРА). Изјава председника тога удружења Ранка Бритвића да је “полагање венаца за све цивилне жртве у Вуковару цивилизацијски и људски чин и минимум пристојности” даје наду да емпатија и међу Хрватима још тиња.
Политика, 26.11.2024, штампано издање
