Политика, 31.8.2020, Саво Штрбац: Милановићево сунце туђег неба

Грубори, 1995. Фото: УН, Слободна Далмација, screenshot

„Остајте овдје!…Сунце туђег неба,/ Неће вас гријат кô што ово грије;/ Грки су тамо залогаји хљеба/ Гдје свога нема и гдје брата није.“ Ове Шантићеве стихове изговорио је хрватски предсдник Зоран Милановић 25. августа у Груборима на комеморацији српским жртвама пред високим званицима, међу којима су били и потпредседници хрватске владе Хрват Томо Медвед и Србин Борис Милошевић, председник СДСС-а Милорад Пуповац и специјални изасланик председника Србије за питање несталих Веран Матић,  те неколико рођака жртава, који су допутовали из “туђине” само за ову прилику.

Какав је догађај окупио поменуто друштво?

У засеоку Грубори, село Плавно код Книна, до 4. августа 1995. живеле су 24 продице на исто толико имања, са око 70 душа. Пред хрватском акцијом “Олуја” већина житеља је отишла у егзодус, а тринаестеро, који нису хтели или могли, остаде на својим огњиштима. Дана 25. августа седморо их се спусти до школе у центру села, удаљеној око два и по км, да се региструју код УНПРОФОР-а ради одласка у Србију. На путу до школе мимошли су се са неколико возила у којима се налазила униформисана лица са хрватским ознакама. Док су чекали на долазак унпрофорца, видеше дим из њихова засеока и њих четверо, Милица Карановић, Мара, Душанка и Јово, сви презименом Грубор, предосећајући несрећу, пожури натраг.

„Грубори су били у пламену. На улазу у засеок се растајемо и свако одлази својој кући. Видим како горе куће, стогови сијена, штале. И и моја кућа је сва у пламену. Зачух кораке у близини, помислих да су усташе и сакрих се испод степеница. Бијаху то  кораци Маре Грубор која ми рече да је заклан Милош – Мићо Грубор (80). Одлазимо до његове куће и затичемо га на кревету, сав у крви, пререзаног грла. Кухиња му је горјела, а кућа сва испретурана.

Приђоше нам  Душанка и Јово, па заједно идемо од куће докуће и редом проналазимо лешеве. Најприје мога брата Јове (65) са пререзаном јабучицом. Затим мога сина Ђуре (41) на ливади, одмах повише кућа. И он је имао ране на врату… Поред њега лежала је Милица Грубор (54) пререзаног грла и са много убода по тијелу. У кући моје мајке Марије (90) пронашли смо само остатке њених сагорјелих костију. Затим смо ушли у кућу Јове Грубора Дамјановог (73) која је била у пламену са већ урушеним кровом. Нисмо га успјели наћи. У шуту смо примјетили бијели пепео, па смо закључили да је то од њега остало. Поред тога што су побили све сељане које су нашли код кућа, убијали су редом и стоку на коју су наишли. Убили су пет крава, двоје телади и више свиња, а један дио стоке горио је у свињцима и шталама. Од двадесет кућа у селу остале су читаве само три.“ Ово је у марту 1998. у просторијама Веритаса у Београду испричала тада шесдесетосмогодишња Милица Карановић.

Све то што је Милица испричала Веритасу, забележила је и камера УН-ове ТВ екипе, која се нашла у Груборима због раније договореног састанка са мештанима, када су и снимили сцене злочина. Запамтили су и регистарске ознаке аутомобила са хрватским специјалцима који су се враћали са „обављеног задатка“.

Када су истог  дана „заштитне снаге“ од надлежних хрватских власти тражили информације о догађају у Груборима, одговорено им је да се на том подручју десио оружани сукоб припадника специјалне полиције са „заосталим четничким бандама“. Можда би им та обмана и успјела да није било УН-ововог снимка и изјава Милице и њених комшија.

Захваљујући Милици и њеним комшијама и неколицини службеника УНПРОФОР-а, који су сведочили и пред хашким Трибуналом, неспорно је утврђено да је у Груборима злочин починила хрватска специјална полиција из састава Антитерористичке јединице из Лучког у акцији „чишћења терена“ поред пруге Загреб–Книн–Сплит, којом је сутрадан требао проћи „воз слободе“ са председником државе Фрањом Туђманом. Без обзира на то утврђење хрватски генерали су у жалбеном поступку ослобођени оптужбе због неких других „игара“ међународне заједнице.

У Хрватској су за злочин у Груборима, под изузетно снажним притиском међународне заједнице, тек 2009. процесуирали петорицу бивших припадника специјалне полиције, али су на крају сви били ослобођени у недостатку доказа, односно због „завета ћутања“ припадника поменуте јединице.

У селу Плавну у августу 1995, поред поменуте шесторке из сасеока Грубори… убијено је још 25 мештана, сви српске националности, просечне старости преко 71 годину, међу којима је седам жена, за која до данас такође нико није одговарао.

У селу Плавну, по попису становништва из 1991. живело је 1.729 житеља, међу којима је било 1.708  или 99,3 процента Срба. А према попису из 2011, у том селу је живело 253 житеља, без одреднице о националном саставу. У засеоку Грубори од 25. августа 1995. нико не живи.

Знају избегли Груборичани  да „сунце туђег неба не греје тако ко што ово греје“ али се сећају и позива првог хрватског председника Туђмана од 5. августа 1995. „позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права…“ и да су они који су га послушали били преварени и убијени.

А како да верују и његовом наследнику кад судови њихове државе ни након 25 година нису у стању (не желе) да било кога осуде за најстрашнији и најнеспорнији ратни злочин какав је овај.

Објављено у дневном листу „Политика“, 31. августа 2020, штампано издање